Krst na križu 2 – Ko je bio Oliver Dragojević

„Pečat“ objavljuje odlomke iz knjige „Krst na križu 2“, koja na preko 500 stranica donosi „nove priče koje dodatno osvetljavaju odnose Srba i Hrvata“. Prvi deo knjige doživeo je osam izdanja i prodat je u više desetina hiljada primeraka

4

Smrt Franje Tuđmana, krajem 1999. godine, bila je očekivana, mesecima pre toga hrvatska javnost bila je upoznata s činjenicom da šef države boluje od karcinoma, što se i videlo jer je sam Tuđman insistirao na pojavljivanju u javnosti bez obzira na snažne posledice delovanja opake bolesti. Hrvatska se od Tuđmana oprostila na način predviđen protokolom, uz dodatne ideje nekoliko ljudi iz sveta filma i pozorišta, čiji je zadatak bio da poslednji ispraćaj osnivača HDZ-a upotpune i obogate elementima koji bi istakli značaj istorijske uloge onoga koga sahranjuju. U celini gledano, ništa posebno. Ali kada je, 18 godina kasnije ovaj svet napustio splitski pevač Oliver Dragojević, Hrvatska je omiljenog interpretatora lakih nota ispratila na način koji u toj državi nikada pre nije viđen, a verovatno više i neće. I Oliver je, kao i Tuđman, bolovao od karcinoma pluća i o tome obavestio javnost čim mu je konstatovana dijagnoza.

DANI ŽALOSTI Nakon što je 29. jula 2018. godine emitovana prva informacija da je toga dana oko pet sati ujutro preminuo Dragojević, sve radio-televizijske stanice u Hrvatskoj prekinule su program da bi upoznale naciju s tragičnom vešću.
Tri dana elektronski mediji emitovali su prigodan program, dnevnici i nedeljni listovi imali su specijalna izdanja, Vlada Hrvatske proglasila je 2. avgust za dan žalosti u celoj zemlji a na komemoraciju u Splitu, ujedno i ispraćaj posmrtnih ostataka ka rodnoj Veloj Luci, došao je kompletan politički vrh Hrvatske; Kolinda Grabar-Kitarović, Andrej Plenković, Gordan Jandroković…
Telo Olivera Dragojevića, na poslednjem putu ka Korčuli, pratilo je oko 500 brodica. Sa splitske rive ispratilo ga je nekoliko desetina hiljada ljudi.

PRIJATELJI STARI Otkud sve ovo? Ko je bio Oliver Dragojević, pa da mu Hrvatska kao država i Hrvati kao narod, odaju poslednju poštu kakvu nisu odali ni Franji Tuđmanu?
Za one koji su u zabludi, a takvih je ogromna većina, treba naglasiti da Dragojević nije bio muzički stvaralac, kompozitor, tekstopisac, aranžer. Ne, on je bio samo pevač koji je, uzgred, svirao klavijature. Ništa više od toga. Nije napisao ni jednu jedinu pesmu. U tom smislu iza njega ništa nije ostalo. Oliver beše neko ko je, istina vrlo specifično, zbog karakteristične i na prve taktove pesme prepoznatljive boje glasa, interpretirao tuđe pesme. Pa otkud onda ispraćaj koji se, rekoh, u Hrvatskoj neće ponoviti? E, ovde nas okolnosti i zdrav razum teraju da u traženju odgovora zagazimo u političke vode.
Po okončanju rata hrvatski pevači utrkivali su se u saopštavanju odluke da nikada i ni za šta neće više pevati u Beogradu, Srbiji uopšte, jer to je „zemlja agresor“.
Tereza Kesovija klela se u očni vid, pa je kasnije napunila Centar „Sava“, koncertom pod imenom „Prijatelji stari, gde ste“; Tonči Huljić je s indignacijom odbacio mogućnost da uopšte kroči nogom u Srbiju, pa je u Srbiji ne samo nastupao i nastupa nego je u Beogradu kupio i stan a u okolini i veliki komad zemlje. Severina je takvu mogućnost držala otvorenom ali uz uslov da sav novac od prvog koncerta u Beogradu ide u Vukovar, „za decu poginulih hrvatskih branitelja“. Kasnije se, poznato je, preselila u Beograd, dva puta udala i dva puta razvela a muževi su joj bili Srbi. S jednim od njih ima i dete, malog Aleksandra.
U „Novim fosilima“ gitaru svira izvesni Vladimir Kočiš (napisao je 1991. godine pesmu „Gospodine generale, zapamtite Vukovar“) koji je na pitanje da li će pevati u Beogradu, kolutao očima kao da mu prete vešanjem, uz ono „Ma, dajte molim vas, ’Fosili’ u Beograd neće nikad više“. Došli su i oni; 2008. godine napunili su Arenu a Kočiš je skakao po bini kao da mu je to poslednji koncert u životu, šaljući publici poljupce kad god su mu ruke bile slobodne.

OTKRIĆE OLIVERA MANDIĆA Jedini koji je po okončanju rata kazao da nikada više neće otići u Srbiju, i održao reč, bio je Oliver Dragojević. To je ponavljao svake godine, i ta činjenica, nemam ovde ni najmanju dilemu, imala je značajan, ogroman uticaj da ovaj pevač u poznim godinama – kada osim „Cesarice“ nije imao ni jednu pesmu dobru i popularnu kao njegovi stari hitovi- bude uzdignut na pijedestal neprikosnovene nacionalne muzičke zvezde.
Znači li ovo da je Oliver Dragojević bio srbomrzac? Ne, nije bio, daleko od toga. Da li objašnjenje njegovog ignorisanja stalnih poziva da peva u Beogradu leži u činjenici da je imao srpsko poreklo pa se plašio da bi Hrvati njegov odlazak u Beograd protumačili kao nacionalno svrstavanje, prelazak na srpsku stranu? Što bi rekli Beograđani, ovo može da bude ali ne mora da znači.
Jedan drugi Oliver, Mandić, nekada velika zvezda jugoslovenske i srpske muzičke scene, tvrdi da je svom imenjaku i prijatelju iz Splita nudio 200.000 evra da peva u Beogradu ali je Dragojević odbio, uz poruku da nakon toga ne bi smeo da se vrati u Split ili bi, ako bi se i vratio, život njegovih sinova i njegov bio ugrožen. Ako je Mandićeva tvrdnja tačna, onda je to značajno svetlo za razumevanje „problema“.

POREKLO DRAGOJEVIĆA Dragojević je, rekoh, rođen u Veloj Luci, na ostrvu Korčula. Prezime je, nema sumnje, srpsko. Tačnije, Dragojevića kod Srba i Crnogoraca ima na hiljade, kod Hrvata ih nema, osim ovih sa Korčule i poneke porodice u unutrašnjosti Hrvatske. A otkud oni tamo?
Na Korčulu je krajem 17. i u drugoj polovini 18. veka doseljeno nekoliko desetina porodica iz Bokokotorskog zaliva. Pisani tragovi o tim migracijama govore da su u pitanju Srbi pravoslavci ali i Srbi katolici koji su, zbog krize u moreplovstvu, tražili nove životne mogućnosti izvan zaliva.
Pravoslavni na ostrvu Korčula nisu imali mogućnost ispovedanja svoje vere (hram Uspenja Presvete Bogorodice s početka 13. veka bio je zapušten, bez sveštenika) i kroz vreme su prihvatali katoličke obrede. Godine 1793. u Veloj Luci, na jednom popisu, nalazi se porodica Boška Dragojevića. Sredinom 19. veka stanovnici Vele Luke donose odluku o administrativnom odvajanju od opštine Blato, podižu novu crkvu (katoličku) i 1850. godine dobijaju župnika koji se zvao Petar Joković.
Jedno vreme, a radi se o sredini 19. veka, u gradu Korčula župnik tamošnje katoličke crkve bio je dum Ivo Stojanović, kasnije poznat kao jedan od vođa Srba iz Dubrovnika. U istorijskom arhivu grada Dubrovnika i danas mogu da se nađu dokumenti koji svedoče o srbovanju Ive Stojanovića, on je bezbroj puta ponovio da katolička vera ni na koji način ne ugrožava njegovo srpstvo.
Proces doseljavanja stanovnika bokokotorskih mesta na Korčulu kasnije jenjava ali se ne prekida. Tako se krajem 19. veka baš u mesto Korčula doselila i porodica Dabčević, iz Dobrote, opština Kotor. Iz te porodice je Savka Dabčević, rođena 1921. godine, poznata kao vođa, skupa s Mikom Tripalom, hrvatskih komunista koji su 1971. godine tražili rastakanje Jugoslavije i puno osamostaljenje Republike Hrvatske, uključujući njeno članstvo u Ujedinjenim nacijama. Njihove ciljeve ostvario je Tuđman 20 godina kasnije.

SEĆANJE NA ZDENKA RUNJIĆA Inače, Olivera Dragojevića, onakvog kakvog smo ga znali, ne bi bilo bez Zdenka Runjića, jedinstvenog, u ovoj vrsti posla gotovo genijalnog stvaraoca. Bio je kompozitor, pesnik, aranžer… NJegova kompozicija pesme „Galeb i ja“, koju je napisao Tomislav Zupa, izbacila je 1974. godine u vrh jugoslavenske muzičke lestvice Splićanina Olivera Dragojevića, do tada jedva poznatog po pesmici „Ća će mi Kopakabana“.
Runjić je autor skoro 90 odsto Oliverovog repertoara a uz „Galeba“ tu svakako spadaju večne „Skalinada“ i „Molitva za Magdalenu“, obe je napisao i komponovao Runjić, dok je tekst za takođe besmrtnu pesmu „Oprosti mi pape“ napisao splitski novinar Momčilo Popadić, inače rođen u Pančevu. Ova pesma posvećena je jednom loli iz Banata, Momčilovom ocu, koji je bio kockar, hedonista, dobra duša koja, na žalost, nije mnogo vodila brigu o porodici. Tako je – preko splitskog slenga, prihvaćenog od strane Momčila Popadića – jedan Banaćanin zauvek postao Dalmatinac.
Runjić je komponovao i ništa manje vrednu pesmu Drage Britvića „Potraži me u predgrađu“ koju mnogi svrstavaju među pet najboljih balada ikada nastalih na ovim prostorima. Ova pesma ostaće zapamćena u interpretaciji Lade Leskovara i Meri Cetinić.
Elem, Olivera Dragojevića pamtićemo po izvođenju pesama Zdenka Runjića.

Nastavak u sledećem broju