ILI-ILI I POSLE TOGA – Če Gevare gledaju u Putina

Svi koji danas širom sveta čekaju, i nadaju se u Putina, odmetnici su kojima su ovako brutalan kapitalizam i ovako ponižena demokratija odavno nepodnošljivi. Putin, BRIKS, šta god, neophodni su katalizatori istorijskog procesa

Ako niste obratili pažnju, zaživelo je i građansko novinarstvo (citizen, public, democratic journalisam), što „predstavlja plasiranje informacija od strane ljudi, odnosno građana, koji nisu profesionalni novinari. Ono predstavlja osnovu demokratije koja podstiče građane da aktivno učestvuju u socijalnim procesima i društvenim pitanjima“.
Evo, prenosim vam javljanje „mojih“ dopisnika od prošle nedelje.

O NAMA I RUSIMA Jedan je prisustvovao svečanostima predškolske dece u Kulturnom centru Studentski grad na Novom Beogradu gde su deca, kao ono u „Radosti Evrope“, izvodila program – pesme i igre raznih naroda. U opštoj ushićenosti, i dece i brojnih pratilaca, posle igara iz Brazila, Nemačke, Egipta, Italije i kojih sve ne… došlo je na red i „Kaljinka, Kaljinka, Kaljinka maja…“ Posledice na publiku koje su ti nevini izvođači proizveli ličile su na trans velikih zvezda… Tu se više nije znalo ko je dete a ko roditelj, saobrazile su se snaje i svekrve, raspustili su se uštogljeni intelektualci i eksperti… Dođe vreme kad nešto ne može da ne bude hit. Himna želja naroda.
Ili, na Pravnom fakultetu u Beogradu, raspravljalo se na temu „Ukrajina: povratak istorije – urušavanje svetskog poretka“. Publici od oko 300 studenta u jednom trenutku postavljeno je pitanje: Da nam obećaju brz ulazak u EU, finansijsku pomoć itd., ko bi od vas podržao ulazak u EU i sankcije Rusiji? „Niko nije digao ruku“, javlja „građanski“ reporter.
Treći, moj i „Pečatov“ građanski novinar, javlja se iz srca jedne porodice ovog megapolisa. Naime, našoj sugrađanki je došao mili brat iz Berlina. Kao što stalno dolazi. To su susreti topline i sećanja, vesti i emocija… Berlinac je ugledni naučnik. Uvek se imalo razloga slušati ga i potpitivati. Ali ovaj put sestra uz sve popuštanje i praštanje nije mogla da uspostavi i minimalnu razliku između bratove pripovesti i one kancelara Šolca koji nam je takođe dolazio u posetu pre neki dan. I tako, posle ručka, dok piju kahvicu, pošto su oni Srbi iz Bosanskog Prnjavora, kaže brižna seka braci: Čuj, Bobo, ovde su ti svi za Putina, a ti pričaj šta god oćeš… Naš si gost, brate. Slobodno pričaj.

[restrict]

NEMAČKA UPITANOST Ali dok Bobo odmara, menja se stvar i u Berlinu. Grupa intelektualaca je napisala apel da Nemci ne šalju oružje u Ukrajinu, a objavio ga je „Cajt“. To nisu najzvučnija imena, ali ne znači da posle ovoga neće biti. Velika je hrabrost u Nemačkoj reći nešto što Amerikanci ne vole da čuju.
Ili ukrajinski ambasador koga u Berlina slušaju sa zastrašujućom pozornošću toliko se zaigrao da je Stepana Banderu – objašnjavajući kakav je borac za slobodu bio – uporedio s Robinom Hudom. Svaka vera u lažnost ima tačku gde se strah verujućeg lomi. Ukrajinci izgleda prema Nemcima ne mogu da se uzdrže. Jer je gazda iz Vašingtona obznanio: No limits!
Međutim, kratka istorija Zapad–Rusija – iako oni ne vole da se toga sećaju – staje u manje od minut i po pripovedanja Nikite Mihalkova. Vredi ponoviti: „Rusija je patuljak, baciću je na kolena“ – Karl XII, 1707. godine. Posle poraza kod Poltave Švedska je zauvek izgubila status svetske sile. „Pokoriću zaostalu Rusiju“, Fridrih, sredinom XVIII veka. Godine 1759. ruska vojska je ušla u Berlin. „Rusija je kolos na glinenim nogama. Uništiću je“ – Napoleon 1812. Ruska vojska je 1814. zauzela Pariz. „Odobrio sam plan za Blitzkrieg – plan Barbarosa. Do kraja godine osvojiću Sovjetski Savez“, Adolf Hitler 1941. Hitler je 1945. izvršio samoubistvo, kad je Crvena armija ušla u Berlin. „Rusija je samo regionalna sila“, Barak Obama 26. 3. 2014. Upravo se pokazuje koliko je dobitnik Nobela za mir dalekovid čovek.
I tako. Zapadne igre idu dalje. „Rusija ima dugu istoriju upotrebe hladnoće da porazi Evropu. U zimu 1812. je ukrotila Napoleonovu specijalnu vojnu operaciju. Hitlerove trupe su se susrele sa dubokim zamrzavanjima ispred kapija Moskve decembra 1941. Sada Vladimir Putin ima opciju da isključi gas Evropi – to je strategija protiv koje izgleda Nemačka nema odbranu“, analizira u londonskom „Spektejtoru“ Volfgang Minčau, dugogodišnji glavni urednik nemačkog „Fajnenšel tajmsa“, a sada je prvi analitičar portala Eurointelligence.
Uočite razliku – Mihalkov govori o nasrtajima Evropljana na Rusiju i ruskim odbranama, a Minčau sve to registruje kao rusko nasilje nad Evropljanima, koji s dobrom namerom uređuju svet a ometaju ih zima i pomalo Rusi.

MUKE ROBERTA HABEKA I tako, pričamo o vremenu sadašnjem: uvede Zapad Rusiji sankcije zato što ona nije srećna da im NATO u Ukrajini instalira oružje i vojsku pa da kao Hitler udare po Moskvi, a Putin – kakav čovek, nema razumevanja.
I, eto, brine Minčau, „Putin bi mogao da pušta gas u smanjenoj količini. Ali šta ako potpuno odseče Nemačku?“ Strašno! Jer „Nemcima je potreban gas za grejanje svojih domova. Teška industrija zemlje zavisi od ruskih ugljovodonika“.
Šta da tu radi Robert Habek, nemački ministar ekonomije? Dobro, ne sumnja se na Zapadu da bi on, ako zatreba za demokratiju i evropske vrednosti, milion Rusa nabio na kolac i poređao s obe strane Volge, on je zeleni. Jer „Zelena stranka je najjastrepskija“, kada je u pitanju ruski problem. I on maksimalno radi da Rusima dođe glave. Hrabro i odlučno.
Vidite: „Habek je sebi postavio cilj da smanji potrošnju ruskog gasa u Nemačkoj na nulu u roku od dve godine – iako ima male šanse da to postigne s obzirom na nedostatak alternativnih snabdevača.“ Međutim, misli nemački ekspert: „Suočen sa neizbežnim gubitkom poslova u Zapadnoj Evropi, za Putina bi moglo postati racionalno da sam povuče okidač i nanese maksimalnu štetu, umesto da dozvoli Evropljanima da diktiraju uslove pod kojima mogu da ga odbace.“
Ali kako da to Putin uradi Nemcima koji sanjaju kako je on teško oboleo i veruju da u njegovoj okolini ima neki „dobri Rus“ koji će ga za dobrobit Evrope likvidirati. A ako promaše i bolest i atentator, Nemci sanjaju veličanstveno suđenje u Hagu, kao što beše ono Slobodanu Miloševiću. Ipak, „obećanje ludom radovanje“, te pošteno pripoveda Habek da bi „svako iznenadno zaustavljanje tokova ruskog gasa izazvalo domino efekat: ekonomsku krizu koju on upoređuje sa kolapsom Liman bradersa 2008.“

RUŠENJE NEMAČKE DEMOKRATIJE To nije sve. Habek je i zamenik kancelara Olafa Šolca, koji se tako lepo poneo prema Putinu da se i najgori ološ na Zapadu mogao saglasiti s njim. Zato nije logično da Putin odgovori nefer tim fer igračima, jer „kompanije bi morale da zaustave proizvodnju, otpuštaju radnike, lanci snabdevanja bi se urušili, ljudi bi se zaduživali da plate račune za grejanje i ljudi bi postali siromašniji“, veze prošle nedelje Habek. (Iako mu ni nakraj pameti nije da bi bilo loše da se to desilo Rusiji, zbog čega su i uvođene sankcije.)
Ma, ni to nije sve. Putinova odgovornost je mnogo, mnogo veća. „To (što nastaje na Zapadu zbog ruskog gasa na koji je Nemačka uvela sankcije!?) postaje najbolje leglo za populizam, koji ima za cilj da potkopa našu liberalnu demokratiju iznutra.“ Ne radi se samo o gasu, ljudi. Radi se o samoj nemačkoj demokratiji.
Ovaj čovek je nadmašio i oca sve „zelene“ dece u Nemačkoj Jošku Fišera. Sad postaje jasno zašto je u pravu nemački mislilac Frank Lison, koji kao posledicu američkog pobedničkog prevaspitanja (reeducation) posle 1945. vidi retardirane (baš taj izraz koristi) pojedince, narode i vođe.
Jer nije ovde reč o neobrazovanom, neobaveštenom čoveku. Habek je doktor filozofije. Za razliku od Joške Fišera koji je taksirao u vreme studentskih demonstracija 1968. a da bi dostavljao potrebne činjenice. Dakle, nije mogao da preskoči neku lekciju iz logike. Ali ovo što pripoveda ne uklapa se ni u jednu logiku. Ovo nije pitanje politike. Ovo je pitanje zdravog razuma.
Međutim, i to je samo pola nevolje. Analena Berbok, Habekova druga „zelena“ polovina, odlučno javlja: „Na Balkanu ne sme postojati ništa gde bi se Rusija ili drugi akteri mogli učvrstiti.“ Sagovornica po toj izuzetnoj odluci joj je Tanja Fajon, slovenačka ministarka inostranih poslova. Dakle, Moskva i Peking – stop. Javljaju bez pardona dve umnice koje čeka hladna zima.
Upravo čitam raskošnu i pouzdanu knjigu o „Rusiji i Balkanskom pitanju u 19. veku“ Slavenka Terzića, naslovljenu „Na kapijama Konstantinopolja“. Ne odlikuje se odnos nemačkih i ruskih careva saglasnošću interesa, niti su namere Gorčakova i Bizmarka lako pomirljive, ali uopšte nema ovakvog lupetanja i bezglavog odbacivanja druge strane. „Prilikom susreta Aleksandra II sa Viljemom I u Berlinu maja 1871. na putu ruskog cara u banju, u prisustvu Gorčakova i Bizmarka, na izjavu Gorčakova da je ’sada mir obezbeđen’, Bizmark je navodno u šali, predložio ruskom caru da se na sceni postavi pozorišna predstava u kojoj će Gorčakov biti predstavljen u vidu anđela-čuvara mira u beloj odeždi… Nemački kancelar je bio spreman i na sporazum s Rusijom da bi predupredio mogući rusko-francuski savez. Gorčakov je zazirao od nemačke podrške austrougarskom prodoru na Balkan, nastojeći da Berlin bude neka vrsta posrednika u spornim pitanjima Rusije i Austro-Ugarske na Balkanu…“ Politika razuma.
Mi se i danas sećamo misli, namera i činjenja tih ozbiljnih ljudi, kao što se za koju godinu niko neće sećati neke Analene i njenog istorijskog dogovora s Tanjom Fajon, a balkansko pitanje će se svakako rešavati u realnijim uslovima.

IZMEĐU G7 i BRIKS-a Do prošle nedelje stajali smo pred skraćenicama koje su nam decenijama poznate, ali nisu proizvodile emociju niti pojačano lično interesovanje: G7 i BRIKS. Sad već imamo odnos. Poredimo.
G7 liči na staro umorno društvo koje se sakuplja po inerciji. Ni oni, ni oni oko njih ne očekuju ništa.
BRIKS je društvo ubrzano čiji su ministri spoljnih poslova malo pre samita održali – i BRIKS plus. Rusija, Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika su 26 odsto svetske geografske površine, 2,28 milijardi ljudi – 42 odsto svetskog stanovništva, a na poziv su se pridružili Kazahstan, Saudijska Arabija, Argentina, Egipat, Indonezija, Nigerija, Senegal, Ujedinjeni Arapski Emirati i Tajland. Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji je „dijalog označio kao značajan za dalje širenje saradnje zemalja BRIKS-a i drugih ekonomija u usponu“. Onda su se sastali lideri i samo što je završen samit BRIKS-a – za članstvo su se javili Iran i Argentina.
Za Analenu i Tanju Fajon to ne znači ništa. Ta pamet dobacuje samo do svojih želja i namera. Iako se i u njihovim medijima već probija – nešto razuma. „Koliko uspešno funkcionišu sankcije protiv Rusije?“, pita se „Špigl“ u naslovu. „Evropska unija je mesecima pripremala sveobuhvatne sankcije Rusiji u slučaju invazije na Ukrajinu. Mere su dublje nego bilo šta što je dosad doneto u Briselu, ali da li funkcioniše?“, pita se „Špigl“ i u podnaslovu. A u nadnaslovu, koji se najmanje čita, „Špigl“ je stavio odgovor: „Moskva radi mnogo bolje nego što se očekivalo.“
Na to se mora dodavati malo cinizma: Putin spielt jetzt Che Guevara (Putin sada igra Če Gevaru). To je besmislica bez obzira što iza takve poruke stoji „Špigl“. Putin ne igra Čea nego – kao što je uostalom činio i Sovjetski Savez rušeći kolonijalno carstvo – budi odmetnike protiv Zapada a koji se mogu označiti tim mističnim imenom.
Gec Kubiček, značajan nemački konzervativni mislilac koji je nedavno bio u Beogradu, govori o „pomalo čudnoj situaciji da se desnica, na primer, uzda u Rusiju i Putina“. Naravno, ne očekuju ovi Nemci da Putin kao njegovi prethodnici 1945. oslobađa Berlin, već se nadaju da će se „u nadmetanju giganata osloboditi više prostora za smirivanje prilika i slobodnija kretanja u Nemačkoj“. U ovakvom stanju izgubljena je „iluzije da može samostalno da se učini nešto na planu normalizacije u Nemačkoj. Svesni smo da mora doći do neke vrste spoljnog ili unutrašnjeg šoka. Taj šok može biti teška energetska kriza, to može biti čak i nešto poput nametnutog učešća u nekom spoljnom ratu ili bilo koja katastrofa preko koje se ne može tek tako preći.“ Toga su svesni i oni koji su levica pred pobunom.
Če Gevare koje danas širom sveta čekaju, i nadaju se u Putina, odmetnici su kojima su ovako brutalan kapitalizam i ovako ponižena demokratija odavno nepodnošljivi. Putin, BRIKS, šta god, neophodni su katalizatori istorijskog procesa.

[/restrict]