ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Че Геваре гледају у Путина

Сви који данас широм света чекају, и надају се у Путина, одметници су којима су овако бруталан капитализам и овако понижена демократија одавно неподношљиви. Путин, БРИКС, шта год, неопходни су катализатори историјског процеса

Aко нисте обратили пажњу, заживело је и грађанско новинарство (citizen, public, democratic journalisam), што „представља пласирање информација од стране људи, односно грађана, који нису професионални новинари. Оно представља основу демократије која подстиче грађане да активно учествују у социјалним процесима и друштвеним питањима“.
Ево, преносим вам јављање „мојих“ дописника од прошле недеље.

О НАМА И РУСИМА Један је присуствовао свечаностима предшколске деце у Културном центру Студентски град на Новом Београду где су деца, као оно у „Радости Европе“, изводила програм – песме и игре разних народа. У општој усхићености, и деце и бројних пратилаца, после игара из Бразила, Немачке, Египта, Италије и којих све не… дошло је на ред и „Каљинка, Каљинка, Каљинка маја…“ Последице на публику које су ти невини извођачи произвели личиле су на транс великих звезда… Ту се више није знало ко је дете а ко родитељ, саобразиле су се снаје и свекрве, распустили су се уштогљени интелектуалци и експерти… Дође време кад нешто не може да не буде хит. Химна жеља народа.
Или, на Правном факултету у Београду, расправљало се на тему „Украјина: повратак историје – урушавање светског поретка“. Публици од око 300 студента у једном тренутку постављено је питање: Да нам обећају брз улазак у ЕУ, финансијску помоћ итд., ко би од вас подржао улазак у ЕУ и санкције Русији? „Нико није дигао руку“, јавља „грађански“ репортер.
Трећи, мој и „Печатов“ грађански новинар, јавља се из срца једне породице овог мегаполиса. Наиме, нашој суграђанки је дошао мили брат из Берлина. Као што стално долази. То су сусрети топлине и сећања, вести и емоција… Берлинац је угледни научник. Увек се имало разлога слушати га и потпитивати. Али овај пут сестра уз све попуштање и праштање није могла да успостави и минималну разлику између братове приповести и оне канцелара Шолца који нам је такође долазио у посету пре неки дан. И тако, после ручка, док пију кахвицу, пошто су они Срби из Босанског Прњавора, каже брижна сека браци: Чуј, Бобо, овде су ти сви за Путина, а ти причај шта год оћеш… Наш си гост, брате. Слободно причај.

[restrict]

НЕМАЧКА УПИТАНОСТ Али док Бобо одмара, мења се ствар и у Берлину. Група интелектуалаца је написала апел да Немци не шаљу оружје у Украјину, а објавио га је „Цајт“. То нису најзвучнија имена, али не значи да после овога неће бити. Велика је храброст у Немачкој рећи нешто што Американци не воле да чују.
Или украјински амбасадор кога у Берлина слушају са застрашујућом позорношћу толико се заиграо да је Степана Бандеру – објашњавајући какав је борац за слободу био – упоредио с Робином Худом. Свака вера у лажност има тачку где се страх верујућег ломи. Украјинци изгледа према Немцима не могу да се уздрже. Јер је газда из Вашингтона обзнанио: No limits!
Међутим, кратка историја Запад–Русија – иако они не воле да се тога сећају – стаје у мање од минут и по приповедања Никите Михалкова. Вреди поновити: „Русија је патуљак, бацићу је на колена“ – Карл XII, 1707. године. После пораза код Полтаве Шведска је заувек изгубила статус светске силе. „Покорићу заосталу Русију“, Фридрих, средином XVIII века. Године 1759. руска војска је ушла у Берлин. „Русија је колос на глиненим ногама. Уништићу је“ – Наполеон 1812. Руска војска је 1814. заузела Париз. „Одобрио сам план за Blitzkrieg – план Барбароса. До краја године освојићу Совјетски Савез“, Адолф Хитлер 1941. Хитлер је 1945. извршио самоубиство, кад је Црвена армија ушла у Берлин. „Русија је само регионална сила“, Барак Обама 26. 3. 2014. Управо се показује колико је добитник Нобела за мир далековид човек.
И тако. Западне игре иду даље. „Русија има дугу историју употребе хладноће да порази Европу. У зиму 1812. је укротила Наполеонову специјалну војну операцију. Хитлерове трупе су се сусреле са дубоким замрзавањима испред капија Москве децембра 1941. Сада Владимир Путин има опцију да искључи гас Европи – то је стратегија против које изгледа Немачка нема одбрану“, анализира у лондонском „Спектејтору“ Волфганг Минчау, дугогодишњи главни уредник немачког „Фајненшел тајмса“, а сада је први аналитичар портала Eurointelligence.
Уочите разлику – Михалков говори о насртајима Европљана на Русију и руским одбранама, а Минчау све то региструје као руско насиље над Европљанима, који с добром намером уређују свет а ометају их зима и помало Руси.

МУКЕ РОБЕРТА ХАБЕКА И тако, причамо о времену садашњем: уведе Запад Русији санкције зато што она није срећна да им НАТО у Украјини инсталира оружје и војску па да као Хитлер ударе по Москви, а Путин – какав човек, нема разумевања.
И, ето, брине Минчау, „Путин би могао да пушта гас у смањеној количини. Али шта ако потпуно одсече Немачку?“ Страшно! Јер „Немцима је потребан гас за грејање својих домова. Тешка индустрија земље зависи од руских угљоводоника“.
Шта да ту ради Роберт Хабек, немачки министар економије? Добро, не сумња се на Западу да би он, ако затреба за демократију и европске вредности, милион Руса набио на колац и поређао с обе стране Волге, он је зелени. Јер „Зелена странка је најјастрепскија“, када је у питању руски проблем. И он максимално ради да Русима дође главе. Храбро и одлучно.
Видите: „Хабек је себи поставио циљ да смањи потрошњу руског гаса у Немачкој на нулу у року од две године – иако има мале шансе да то постигне с обзиром на недостатак алтернативних снабдевача.“ Међутим, мисли немачки експерт: „Суочен са неизбежним губитком послова у Западној Европи, за Путина би могло постати рационално да сам повуче окидач и нанесе максималну штету, уместо да дозволи Европљанима да диктирају услове под којима могу да га одбаце.“
Али како да то Путин уради Немцима који сањају како је он тешко оболео и верују да у његовој околини има неки „добри Рус“ који ће га за добробит Европе ликвидирати. А ако промаше и болест и атентатор, Немци сањају величанствено суђење у Хагу, као што беше оно Слободану Милошевићу. Ипак, „обећање лудом радовање“, те поштено приповеда Хабек да би „свако изненадно заустављање токова руског гаса изазвало домино ефекат: економску кризу коју он упоређује са колапсом Лиман брадерса 2008.“

РУШЕЊЕ НЕМАЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ То није све. Хабек је и заменик канцелара Олафа Шолца, који се тако лепо понео према Путину да се и најгори олош на Западу могао сагласити с њим. Зато није логично да Путин одговори нефер тим фер играчима, јер „компаније би морале да зауставе производњу, отпуштају раднике, ланци снабдевања би се урушили, људи би се задуживали да плате рачуне за грејање и људи би постали сиромашнији“, везе прошле недеље Хабек. (Иако му ни накрај памети није да би било лоше да се то десило Русији, због чега су и увођене санкције.)
Ма, ни то није све. Путинова одговорност је много, много већа. „То (што настаје на Западу због руског гаса на који је Немачка увела санкције!?) постаје најбоље легло за популизам, који има за циљ да поткопа нашу либералну демократију изнутра.“ Не ради се само о гасу, људи. Ради се о самој немачкој демократији.
Овај човек је надмашио и оца све „зелене“ деце у Немачкој Јошку Фишера. Сад постаје јасно зашто је у праву немачки мислилац Франк Лисон, који као последицу америчког победничког преваспитања (reeducation) после 1945. види ретардиране (баш тај израз користи) појединце, народе и вође.
Јер није овде реч о необразованом, необавештеном човеку. Хабек је доктор филозофије. За разлику од Јошке Фишера који је таксирао у време студентских демонстрација 1968. а да би достављао потребне чињенице. Дакле, није могао да прескочи неку лекцију из логике. Али ово што приповеда не уклапа се ни у једну логику. Ово није питање политике. Ово је питање здравог разума.
Међутим, и то је само пола невоље. Аналена Бербок, Хабекова друга „зелена“ половина, одлучно јавља: „На Балкану не сме постојати ништа где би се Русија или други актери могли учврстити.“ Саговорница по тој изузетној одлуци јој је Тања Фајон, словеначка министарка иностраних послова. Дакле, Москва и Пекинг – стоп. Јављају без пардона две умнице које чека хладна зима.
Управо читам раскошну и поуздану књигу о „Русији и Балканском питању у 19. веку“ Славенка Терзића, насловљену „На капијама Константинопоља“. Не одликује се однос немачких и руских царева сагласношћу интереса, нити су намере Горчакова и Бизмарка лако помирљиве, али уопште нема оваквог лупетања и безглавог одбацивања друге стране. „Приликом сусрета Александра II са Виљемом I у Берлину маја 1871. на путу руског цара у бању, у присуству Горчакова и Бизмарка, на изјаву Горчакова да је ’сада мир обезбеђен’, Бизмарк је наводно у шали, предложио руском цару да се на сцени постави позоришна представа у којој ће Горчаков бити представљен у виду анђела-чувара мира у белој одежди… Немачки канцелар је био спреман и на споразум с Русијом да би предупредио могући руско-француски савез. Горчаков је зазирао од немачке подршке аустроугарском продору на Балкан, настојећи да Берлин буде нека врста посредника у спорним питањима Русије и Аустро-Угарске на Балкану…“ Политика разума.
Ми се и данас сећамо мисли, намера и чињења тих озбиљних људи, као што се за коју годину нико неће сећати неке Аналене и њеног историјског договора с Тањом Фајон, а балканско питање ће се свакако решавати у реалнијим условима.

ИЗМЕЂУ Г7 и БРИКС-а До прошле недеље стајали смо пред скраћеницама које су нам деценијама познате, али нису производиле емоцију нити појачано лично интересовање: Г7 и БРИКС. Сад већ имамо однос. Поредимо.
Г7 личи на старо уморно друштво које се сакупља по инерцији. Ни они, ни они око њих не очекују ништа.
БРИКС је друштво убрзано чији су министри спољних послова мало пре самита одржали – и БРИКС плус. Русија, Кина, Индија, Бразил и Јужна Африка су 26 одсто светске географске површине, 2,28 милијарди људи – 42 одсто светског становништва, а на позив су се придружили Казахстан, Саудијска Арабија, Аргентина, Египат, Индонезија, Нигерија, Сенегал, Уједињени Арапски Емирати и Тајланд. Кинески министар спољних послова Ванг Ји је „дијалог означио као значајан за даље ширење сарадње земаља БРИКС-а и других економија у успону“. Онда су се састали лидери и само што је завршен самит БРИКС-а – за чланство су се јавили Иран и Аргентина.
За Аналену и Тању Фајон то не значи ништа. Та памет добацује само до својих жеља и намера. Иако се и у њиховим медијима већ пробија – нешто разума. „Колико успешно функционишу санкције против Русије?“, пита се „Шпигл“ у наслову. „Европска унија је месецима припремала свеобухватне санкције Русији у случају инвазије на Украјину. Мере су дубље него било шта што је досад донето у Бриселу, али да ли функционише?“, пита се „Шпигл“ и у поднаслову. А у наднаслову, који се најмање чита, „Шпигл“ је ставио одговор: „Москва ради много боље него што се очекивало.“
На то се мора додавати мало цинизма: Putin spielt jetzt Che Guevara (Путин сада игра Че Гевару). То је бесмислица без обзира што иза такве поруке стоји „Шпигл“. Путин не игра Чеа него – као што је уосталом чинио и Совјетски Савез рушећи колонијално царство – буди одметнике против Запада а који се могу означити тим мистичним именом.
Гец Кубичек, значајан немачки конзервативни мислилац који је недавно био у Београду, говори о „помало чудној ситуацији да се десница, на пример, узда у Русију и Путина“. Наравно, не очекују ови Немци да Путин као његови претходници 1945. ослобађа Берлин, већ се надају да ће се „у надметању гиганата ослободити више простора за смиривање прилика и слободнија кретања у Немачкој“. У оваквом стању изгубљена је „илузије да може самостално да се учини нешто на плану нормализације у Немачкој. Свесни смо да мора доћи до неке врсте спољног или унутрашњег шока. Тај шок може бити тешка енергетска криза, то може бити чак и нешто попут наметнутог учешћа у неком спољном рату или било која катастрофа преко које се не може тек тако прећи.“ Тога су свесни и они који су левица пред побуном.
Че Геваре које данас широм света чекају, и надају се у Путина, одметници су којима су овако бруталан капитализам и овако понижена демократија одавно неподношљиви. Путин, БРИКС, шта год, неопходни су катализатори историјског процеса.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *