Драгослав Бокан – Србија на првом месту

Идеја отелотворена у појму Отаџбине никада није нестала из наше повеснице, него се појављивала у разним формама: и као Косовски, и као Светосавски Завет, као „светосавље“ између два светска рата, па се та вечна идеја Отаџбине пројавила и током наших ратова из деведесетих година; чак и директно под називом „српска идеја“, који је, можда, и најпрецизнији назив за читав овај заветни сплет веровања; да би, на крају, пред нас дошла сада посебно актуелним изразом: „српски свет“

Драгослав Бокан је неко без кога се не може замислити нити тумачити савремени српски национални покрет, ма шта ко подразумевао под тим термином. Повод за разговор са њим је његова нова књига, за коју је предговор писао академик Дарко Танасковић, а узрок је увек исти – питање наше прошлости, садашњости и будућности.
Недавно сте издали књигу заиста монументалног изгледа и обавезујућег назива – Србија на првом месту. Реците нам нешто више о овој књизи и њеном активистичком значају?

Пре тачно 25 година сам објавио своју прву књигу, „Огњени љиљани“, а затим и још неколико студија и радова који су се бавили најразличитијим темама: иконографијом и елизабетинском ренесансом; па, кроз четири монографије: Косовом и Метохијом, Новим Садом, Београдом и новинском кућом „Политика“; затим, ту су и часописи „Нове идеје“ и „Наше идеје“ на трагу Црњанског, те „Лепа Србија“, „Русија данас“ и „Водич за живот“… И све то што сам објављивао догађало се паралелно са мојом српском причом и мојим активним, целоживотним бављењем „српском идејом“.
Тако да је симболички увод у моју, сада објављену књигу, „Србија на првом месту“ нешто што у себи сажима и читав мој живот: мој одлазак на ратиште, моја размишљања о српству, као и туга због оноликих пропуштених судбинских шанси наших предака, те сва искушења (која су и мене нападала) са тим у вези…, и, као резултат свега тога, круна и summa summarum сума мог животног пута, појавила се и та раскошно опремљена, са великом пажњом писана и брижљиво дизајнирана књига у форми „учитељице живота“ за све родољубиве Србе и Српкиње.

[restrict]

Шта за вас представља идеја српског света, која се све више пробија и окупља расуто Српство широм света у једну свеобухватну целину?
Она идеја која је отелотворена у појму Отаџбине никада није нестала из наше повеснице, него се појављивала у разним формама: и као Косовски, и као Светосавски Завет, па, између два светска рата, као „светосавље“ (у радовима оца Јустина Поповића и његових сличномишљеника)… Она се појављивала увек у неком од споља променљивих, а изнутра постојаних облика, па се та вечна идеја Отаџбине пројавила и током наших ратова из деведесетих година; чак и директно под називом „српска идеја“, који је, можда, и најпрецизнији назив за читав овај заветни сплет веровања; да би, на крају, пред нас дошла сада посебно актуелним изразом: „српски свет“.
„Српски свет“ је један довољно једноставан и истовремено широк, вишезначан појам, управо од оних какви нам сада требају. Нама данас није потребна нека чудна, анахрона и монотона прича о „начертанију“ или чему год сличном из директно преузете прошлости.
Кроз српски свет ми постојимо у једној реално могућој форми, сада и овде, пошто Срби не могу да чекају време када ће им неки нови Версајски уговор или нека нова Јалта омогућити реално постојање у међународно признатој заједничкој држави. Уосталом, „заједничка држава“ је и била онај ђаволски трик којим је на српску и балканску историјску сцену ступила травестирана, трансродна наказа од државе звана Југославија.
Па зато морамо да будемо веома пажљиви кад размишљамо о поново отвореној могућности да „сви Срби буду у једној држави“. Да нам се опет не догоди катастрофа и нова злоупотреба једне у суштини племените жеље…
Тако да је овде важно да ми разумемо да „српски свет“ заиста постоји, већ сада, без обзира на то у којим се све државама тренутно налазе припадници тог српског света, његови метафизички и чежњом испуњени житељи, и то какве пасоше држали у својим путним торбама. Српски свет је доказ да је нечије формално држављанство често случајна ствар, а да је оно што је заиста важно, оно што нас одређује: нешто потпуно, потпуно друго. И да је ту реч о суштаственим вредностима, о метафизици артикулисаној политичким речником.
То је оно што, у ствари, и сачињава програм „српског света“ – та идеја нашег дубинског и нераскидивог заједништва. И због тога је толико важно да макар покушамо да остваримо овај програм, да не изгубимо још живи осећај за важност чврстог одбрамбеног фронта свих нас заједно, предвођених национално оријентисаним интелектуалцима, политичарима, државницима, уметницима, епископима… и оним необичним изабраницима што се повремено појављују у историји.
Дакле, „српски свет“ као збир и сабор свих нас у времену данашњем, па онда, кроз све генерације до краја историје и до свршетка света и Другог Христовог Доласка.
„Српски свет“ је и једна увек отворена могућност – за наше непријатеље претећа, а за нас охрабрујућа – да ће се, можда он реализовати и у границама једне обједињене државе (сачињене од данас разбацаних територија са српском већином). Значи на потпуно практичан начин, ако Бог да и ако ми будемо заслужили тако нешто.
Али, било како било, „српски свет“ је и превасходно одбрамбени појам, он нам омогућава да и у најтежим околностима, у разним затворима за Србе по нама суседним државама, ми можемо и даље да живимо духовно слободни без обзира на све друге околности.
И то је оно што је толико важно у „српском свету“ и због чега га толико не воле, па чак и отворено мрзе сви наши непријатељи без разлике. Плаше се српског јединства, које може да се чудом оваплоти и претвори у неку потпуно нову политичку и државну реалност.
Како видите актуелно стање у српском националном покрету? Које су његове предности и добре стране, а које мане и недостаци?
Некакав српски национални покрет у дословном смислу речи не постоји.
С једне стране, он се јавља као отаџбински импулс свести да српски народ и српство постоје и опстају на нама потребан, идеалан начин. Али као нека конкретна политичка организација или покрет — не постоји. Можда је и боље тако, да се не би по ко зна који пут десило да се упрегнемо на погрешан начин у нешто што би се на крају показало као политички фалсификат оне суштинске отаџбинске идеје.
Дакле, ми сви, свако на свој начин, припадници и неприпадници различитих организација, својим радом, својим деловањем, својим стицањем знања, својом борбом за српство, својим подизањем морала сопственим сународницима и саборцима у најтежим тренуцима, својим неодустајањем… чинимо тај српски национални покрет. Али, он не само што нема неку конкретну партијску књижицу или политички програм, он и не треба то да има, јер мора да буде неки свесрпски сабор свих нас који на разне начине доживљавамо Србију и српство као светињу, и држимо је у свом срцу, а не у свом стомаку или новчанику.
Актуелна политичка ситуација на светском нивоу нам иде у прилог – под условом да о(п)станемо на нашем неутралном курсу и избегнемо конфронтацију. Хоће ли то бити могуће и колико дуго?
Актуелна политичка ситуација се наједанпут отворила према нама и према нашем пркосном опстајању на идеји златне слободе. Без великих речи, без интелектуалних хероја, ми смо народним трпљењем и заједничким заслугама дошли до позиције да смо временом постали носиоци једног јединственог, сасвим аутентичног става. И то као једини такав народ у Европи (ако изузмемо Русију).
И заслужили смо, Богу хвала, да дочекамо то да нам се отварају до скоро затворени путеви, и да се пред нама руше, чинило се, неразрушиви зидови. То је потврда оног народног – „стрпљен, спашен“, и тога да је стрпљење наша највећа врлина (уз храброст и спремност на свесну жртву за Отаџбину). Тако да те спољашње, историјске и судбинске околности сада много боље по нас него икада раније собом носе и охрабрујућу поуку за будуће српске и не само српске генерације: да треба истрајати на свом путу, чак и онда кад се већини народа учини како „више нема излаза“ и да „нема шанси и нових путева“. Па се, онда, та слепа улица наједанпут претвори у широки булевар наше будућности.
Феномен „шесте колоне“ је у Русији лансирао Александар Г. Дугин. Знамо ко је у Србији пета, а ко је „шеста“ колона код нас?
Да бисмо нешто могли да кажемо о било чему важном, морамо да имамо и адекватан појмовник. Ми не можемо било којим речима да говоримо о важним стварима, посебно оним о којима се није говорило (бар не прецизно и онако како нам је постало потребно).
Та шеста колона необузданих, фанатичних националиста, руши сопствену државу (као једини гарант наше будућности), из наводних праведних, социјалних, човечанских или националних разлога. Исти ти људи руше и нашу мајку Цркву, исто тако, зарад некакве своје тобожње „правоверности“, „држања канона“ и „чувања традиције“…
То је јалова и опасна, кобна врста небрижљивог и анархичног односа према држави и Цркви. Ми не смемо да сакрализујемо „народ“, већ сам по себи. Нити да одрекнемо неопходну посредничку и управљачку улогу разних црквених и државних, војних и дипломатских представника народа. Јер су и они — народ.
Срећом, постоји и неки други народ, несклон да се сваки час буни и протествује (на корист нашим непријатељима), то су светосавски Срби, хришћански скромни, склони дисциплини и поштовању хијерархије, који разумеју смисао одбране сопствене државе. И они се никада не слажу с непријатељима Србије, не говоре исто што и они (о српској Цркви и држави), само из других разлога.
Ван таквог постојаног и опрезног карактера, народ постаје супротност самом себи. Тако да нас та „шеста колона“ гризе и раздире изнутра, онемогућавајући нас да било шта конкретно урадимо јер непрестано критикује сваки реални (а не идеални) покушај да се крене из мртве тачке и живог блата у који смо одавно још упали. Тражећи превише, они онемогућавају сваки конкретан помак, онај којим се покреће обнова и опоравак Србије.
Сви реални покушаји су увек сувише мали (са све сумњом на издају) за њих. Они су максималисти, захтевни моралисти и по правилу несвесни свог недовољног учешћа у одбрани и изградњи своје земље. Носиоци раздора и сталних удара на идеју српског заједништва (коју третирају као „подаништву власти и режиму“, а не као неопходни услов за све друго и веће). Политикантски, безумни противници вековне светосавске идеје одржања чврсте и хармоничне везе народа, државе и Цркве.
Суштинска битка, та „метаборба“ на светском нивоу, јесте она за душу сваког појединца. Како се одупрети свим савременим пошастима која желе измену нашег националног кода и наше прекомпоновање у аморфну масу?
Борба за душу се увек води кроз сферу културе, само што, нажалост, најчешће прескачемо идеју „духовне културе“, једино надлежне за тако нешто. Она се често прескаче, па се искључиво говори о интелектуалној и уметничкој култури, на једној, и популарној култури, на другој страни.
Духовна култура се или потпуно прескаче или своди искључиво на певање црквених химни, а њена суштина је: у ком расположењу дочекујемо јутро, на који начин отварамо очи и будимо се, шта прво радимо чим устанемо, колико је молитва присутна у нашем животу током дана, колико имамо снаге за неопходно стрпљење, да ли наш пост укључује само повремену дијету или је то нешто потпуно другачије (што има везу и са самосавладавањем и борбом против самога себе, тамо где је та борба најтежа).
Онај чувени позив да волимо непријатеље своје је, у ствари, Божија заповест да никада и ни по коју цену не мрзимо никога и никада, без обзира колико нам нешто сметало и колико нам нешто било ужасан. Можемо да се згражавамо, да се боримо против много чега, али не и да мрзимо. Немојте никада мрзети, јер онда увек побеђује зло, пошто се објекат ваше мржње и ви заједно мрзите: они из једног, ви из другог разлога. То нити је истина, нити је добро, а понајмање је борба за душу.
Српска црква је под непрестаним ударима споља и изнутра. Македонско питање је изазвало доста унутрашњих трзавица и доста тога и даље није јасно када је реч о давању аутокефалности МПЦ. Како наћи тај пожељни баланс између поуздања у нашу цркву и недозвољавања нас као верника да она „скрене“ са оног курса на ком је већ више од 800 година?
Ја сам васпитан и одрастао — бар од момента када сам постао православан, а то није било у детињству већ у младићком добу – са осећањем великог поштовања према древној идеји строге хијерархије када је реч о нашој Цркви. Тако да ја никада нисам имао проблем са оним шта каже наш патријарх, оним што каже наш Свети Архијерејски Синод, оним што каже наш Свети Архијерејски Сабор, и оним што кажу старији и много заслужнији од мене.
Уз то су, наравно, битни и приоритети. Битно је да у тим приоритетима и кроз њихов избор, ми схватимо да многе ствари не разумемо, и да је скоро немогуће и држави и Цркви (као институцији) да буду транспарентни, јер би њихова транспарентност била, аутоматски, издаја њихове стратегије; начин да изгубимо све што радимо, тиме што издајнички и пре времена одајемо својим противницима и непријатељима оно што планирамо.
Јер, не можемо ми као верници да сазнамо шта Црква хоће, а да то не сазнају и непријатељи Цркве и наши непријатељи. Неки пут морамо да гледамо и између редова, а не да сваки пут изигравамо некакве аматерске, самозване судије којима ово смета. И онда оно што не разумемо, оно што очекујемо да се поправи…, постаје разлог да кренемо да држимо лекцију свима око себе (сем себи самима), јер нас то онда неизбежно води у тоталну пропаст.
Кад је реч о Македонији, ми смо као црква обавили, по мени, један важан потез у стратешкој борби између Америке и Русије, између зла и добра, између Вашингтонско-Истамбулске и оне Московске патријаршије, између палог и одавно иструлелог „другог Рима“ и оног „трећег Рима“ који је, већ две деценије, у сталном успону.
И ми, срећом, овог пута делујемо синхронизовано, потпуно са стратегијом братске руске Цркве на челу са патријархом Кирилом (који је у сталном договору са руским друштвом и руском државом). Тако да, када је реч о Македонији, то нису само наши потези, то су начелни потези на оној великој шаховској табли која се боље види из Москве него из Београда и то је оно што ми мотамо да разумемо.
Ја сад нисам ту да откривам тајне наше Цркве, него могу само да сугеришем одговор како га ја доживљавам, на сва искушења која долазе из Истамбула и упућена су према нама али и према Москви, Кијеву и Скопљу. И то наше деловање је у складу са оним што Москва сугерише, са неупоредиво више информација него што их ми имамо, и са много више озбиљних планова него што их ми можемо да имамо. Не бојте се, верујте бар мало својој Цркви, верујте Господу Богу, верујте Московској патријаршији, верујте свему ономе што се дешава. Уз то, за неке људе би било много боље да су остали атеисти и да никад нису ни ушли у цркву, него што овакви како „бораве“ у њој, клевећући је на много гори и страшнији начин него наши непријатељи из Загреба или са Башчаршије.
Шта бисте поручили нашим читаоцима? Шта је оно што можемо извући као поуке из сличних искустава наших предака и преломних епоха прошлих времена?
Свим нашим читаоцима бих, пре свега, поручио да им Србија буде на првом месту. Али кад то кажем не мислим само у односу на друге ствари које волимо, него мислим и на нас саме. Да нам Србија буде важнија него што смо ми сами себи важни и да, кад хоћемо да кажемо нешто (или да оценимо нешто, или да осудимо нешто, или да похвалимо нешто) да увек имамо пред собом мудрошћу осољено искуство наших славних, херојских и чојствених предака. И да никада не брзамо, да нам језик не буде бржи од памети (а то је, нажалост, најстрашнија особина модерног времена) и да не ”продајемо”, ни себи ни другима, онај најдиректнији, брутални либерализам и индивидуализам под фирмом конзервативизма.
Ова чудна смеша наше сујетне потребе да све буде по нашем, са наводном припадношћу једном потпуно другачијем и томе супротном (патријархалном и традиционалном) систему мишљења и деловања, постаје гротескни оквир наше судбине, расцепљене и распете овим разликама између оног реалног и оног жељеног. Тако добијамо један апсурдни феминистичко-патријархално-конзервативно-ултралиберални однос према стварима, по коме и призивање Духа Светог, и одлуке нашег црквеног Сабора или Синода (или наше државе) доживљавамо као нешто што ми тобоже ”можемо да процењујемо” и да му судимо, дајемо оцене, пацке и жуте картоне.
То је лош пут и то избегавајте. Будите отворени и према будућности и према прошлости Србије да бисмо одживели овакву тесну садашњост и тако прешли сва искушења, а након свега оног што смо преживели. Будите Срби и Српкиње, онакви какве су нас сањали наши преци!

[/restrict]