Dragoslav Bokan – Srbija na prvom mestu

Ideja otelotvorena u pojmu Otadžbine nikada nije nestala iz naše povesnice, nego se pojavljivala u raznim formama: i kao Kosovski, i kao Svetosavski Zavet, kao „svetosavlje“ između dva svetska rata, pa se ta večna ideja Otadžbine projavila i tokom naših ratova iz devedesetih godina; čak i direktno pod nazivom „srpska ideja“, koji je, možda, i najprecizniji naziv za čitav ovaj zavetni splet verovanja; da bi, na kraju, pred nas došla sada posebno aktuelnim izrazom: „srpski svet“

Dragoslav Bokan je neko bez koga se ne može zamisliti niti tumačiti savremeni srpski nacionalni pokret, ma šta ko podrazumevao pod tim terminom. Povod za razgovor sa njim je njegova nova knjiga, za koju je predgovor pisao akademik Darko Tanasković, a uzrok je uvek isti – pitanje naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Nedavno ste izdali knjigu zaista monumentalnog izgleda i obavezujućeg naziva – Srbija na prvom mestu. Recite nam nešto više o ovoj knjizi i njenom aktivističkom značaju?

Pre tačno 25 godina sam objavio svoju prvu knjigu, „Ognjeni ljiljani“, a zatim i još nekoliko studija i radova koji su se bavili najrazličitijim temama: ikonografijom i elizabetinskom renesansom; pa, kroz četiri monografije: Kosovom i Metohijom, Novim Sadom, Beogradom i novinskom kućom „Politika“; zatim, tu su i časopisi „Nove ideje“ i „Naše ideje“ na tragu Crnjanskog, te „Lepa Srbija“, „Rusija danas“ i „Vodič za život“… I sve to što sam objavljivao događalo se paralelno sa mojom srpskom pričom i mojim aktivnim, celoživotnim bavljenjem „srpskom idejom“.
Tako da je simbolički uvod u moju, sada objavljenu knjigu, „Srbija na prvom mestu“ nešto što u sebi sažima i čitav moj život: moj odlazak na ratište, moja razmišljanja o srpstvu, kao i tuga zbog onolikih propuštenih sudbinskih šansi naših predaka, te sva iskušenja (koja su i mene napadala) sa tim u vezi…, i, kao rezultat svega toga, kruna i summa summarum suma mog životnog puta, pojavila se i ta raskošno opremljena, sa velikom pažnjom pisana i brižljivo dizajnirana knjiga u formi „učiteljice života“ za sve rodoljubive Srbe i Srpkinje.

[restrict]

Šta za vas predstavlja ideja srpskog sveta, koja se sve više probija i okuplja rasuto Srpstvo širom sveta u jednu sveobuhvatnu celinu?
Ona ideja koja je otelotvorena u pojmu Otadžbine nikada nije nestala iz naše povesnice, nego se pojavljivala u raznim formama: i kao Kosovski, i kao Svetosavski Zavet, pa, između dva svetska rata, kao „svetosavlje“ (u radovima oca Justina Popovića i njegovih sličnomišljenika)… Ona se pojavljivala uvek u nekom od spolja promenljivih, a iznutra postojanih oblika, pa se ta večna ideja Otadžbine projavila i tokom naših ratova iz devedesetih godina; čak i direktno pod nazivom „srpska ideja“, koji je, možda, i najprecizniji naziv za čitav ovaj zavetni splet verovanja; da bi, na kraju, pred nas došla sada posebno aktuelnim izrazom: „srpski svet“.
„Srpski svet“ je jedan dovoljno jednostavan i istovremeno širok, višeznačan pojam, upravo od onih kakvi nam sada trebaju. Nama danas nije potrebna neka čudna, anahrona i monotona priča o „načertaniju“ ili čemu god sličnom iz direktno preuzete prošlosti.
Kroz srpski svet mi postojimo u jednoj realno mogućoj formi, sada i ovde, pošto Srbi ne mogu da čekaju vreme kada će im neki novi Versajski ugovor ili neka nova Jalta omogućiti realno postojanje u međunarodno priznatoj zajedničkoj državi. Uostalom, „zajednička država“ je i bila onaj đavolski trik kojim je na srpsku i balkansku istorijsku scenu stupila travestirana, transrodna nakaza od države zvana Jugoslavija.
Pa zato moramo da budemo veoma pažljivi kad razmišljamo o ponovo otvorenoj mogućnosti da „svi Srbi budu u jednoj državi“. Da nam se opet ne dogodi katastrofa i nova zloupotreba jedne u suštini plemenite želje…
Tako da je ovde važno da mi razumemo da „srpski svet“ zaista postoji, već sada, bez obzira na to u kojim se sve državama trenutno nalaze pripadnici tog srpskog sveta, njegovi metafizički i čežnjom ispunjeni žitelji, i to kakve pasoše držali u svojim putnim torbama. Srpski svet je dokaz da je nečije formalno državljanstvo često slučajna stvar, a da je ono što je zaista važno, ono što nas određuje: nešto potpuno, potpuno drugo. I da je tu reč o suštastvenim vrednostima, o metafizici artikulisanoj političkim rečnikom.
To je ono što, u stvari, i sačinjava program „srpskog sveta“ – ta ideja našeg dubinskog i neraskidivog zajedništva. I zbog toga je toliko važno da makar pokušamo da ostvarimo ovaj program, da ne izgubimo još živi osećaj za važnost čvrstog odbrambenog fronta svih nas zajedno, predvođenih nacionalno orijentisanim intelektualcima, političarima, državnicima, umetnicima, episkopima… i onim neobičnim izabranicima što se povremeno pojavljuju u istoriji.
Dakle, „srpski svet“ kao zbir i sabor svih nas u vremenu današnjem, pa onda, kroz sve generacije do kraja istorije i do svršetka sveta i Drugog Hristovog Dolaska.
„Srpski svet“ je i jedna uvek otvorena mogućnost – za naše neprijatelje preteća, a za nas ohrabrujuća – da će se, možda on realizovati i u granicama jedne objedinjene države (sačinjene od danas razbacanih teritorija sa srpskom većinom). Znači na potpuno praktičan način, ako Bog da i ako mi budemo zaslužili tako nešto.
Ali, bilo kako bilo, „srpski svet“ je i prevashodno odbrambeni pojam, on nam omogućava da i u najtežim okolnostima, u raznim zatvorima za Srbe po nama susednim državama, mi možemo i dalje da živimo duhovno slobodni bez obzira na sve druge okolnosti.
I to je ono što je toliko važno u „srpskom svetu“ i zbog čega ga toliko ne vole, pa čak i otvoreno mrze svi naši neprijatelji bez razlike. Plaše se srpskog jedinstva, koje može da se čudom ovaploti i pretvori u neku potpuno novu političku i državnu realnost.
Kako vidite aktuelno stanje u srpskom nacionalnom pokretu? Koje su njegove prednosti i dobre strane, a koje mane i nedostaci?
Nekakav srpski nacionalni pokret u doslovnom smislu reči ne postoji.
S jedne strane, on se javlja kao otadžbinski impuls svesti da srpski narod i srpstvo postoje i opstaju na nama potreban, idealan način. Ali kao neka konkretna politička organizacija ili pokret — ne postoji. Možda je i bolje tako, da se ne bi po ko zna koji put desilo da se upregnemo na pogrešan način u nešto što bi se na kraju pokazalo kao politički falsifikat one suštinske otadžbinske ideje.
Dakle, mi svi, svako na svoj način, pripadnici i nepripadnici različitih organizacija, svojim radom, svojim delovanjem, svojim sticanjem znanja, svojom borbom za srpstvo, svojim podizanjem morala sopstvenim sunarodnicima i saborcima u najtežim trenucima, svojim neodustajanjem… činimo taj srpski nacionalni pokret. Ali, on ne samo što nema neku konkretnu partijsku knjižicu ili politički program, on i ne treba to da ima, jer mora da bude neki svesrpski sabor svih nas koji na razne načine doživljavamo Srbiju i srpstvo kao svetinju, i držimo je u svom srcu, a ne u svom stomaku ili novčaniku.
Aktuelna politička situacija na svetskom nivou nam ide u prilog – pod uslovom da o(p)stanemo na našem neutralnom kursu i izbegnemo konfrontaciju. Hoće li to biti moguće i koliko dugo?
Aktuelna politička situacija se najedanput otvorila prema nama i prema našem prkosnom opstajanju na ideji zlatne slobode. Bez velikih reči, bez intelektualnih heroja, mi smo narodnim trpljenjem i zajedničkim zaslugama došli do pozicije da smo vremenom postali nosioci jednog jedinstvenog, sasvim autentičnog stava. I to kao jedini takav narod u Evropi (ako izuzmemo Rusiju).
I zaslužili smo, Bogu hvala, da dočekamo to da nam se otvaraju do skoro zatvoreni putevi, i da se pred nama ruše, činilo se, nerazrušivi zidovi. To je potvrda onog narodnog – „strpljen, spašen“, i toga da je strpljenje naša najveća vrlina (uz hrabrost i spremnost na svesnu žrtvu za Otadžbinu). Tako da te spoljašnje, istorijske i sudbinske okolnosti sada mnogo bolje po nas nego ikada ranije sobom nose i ohrabrujuću pouku za buduće srpske i ne samo srpske generacije: da treba istrajati na svom putu, čak i onda kad se većini naroda učini kako „više nema izlaza“ i da „nema šansi i novih puteva“. Pa se, onda, ta slepa ulica najedanput pretvori u široki bulevar naše budućnosti.
Fenomen „šeste kolone“ je u Rusiji lansirao Aleksandar G. Dugin. Znamo ko je u Srbiji peta, a ko je „šesta“ kolona kod nas?
Da bismo nešto mogli da kažemo o bilo čemu važnom, moramo da imamo i adekvatan pojmovnik. Mi ne možemo bilo kojim rečima da govorimo o važnim stvarima, posebno onim o kojima se nije govorilo (bar ne precizno i onako kako nam je postalo potrebno).
Ta šesta kolona neobuzdanih, fanatičnih nacionalista, ruši sopstvenu državu (kao jedini garant naše budućnosti), iz navodnih pravednih, socijalnih, čovečanskih ili nacionalnih razloga. Isti ti ljudi ruše i našu majku Crkvu, isto tako, zarad nekakve svoje tobožnje „pravovernosti“, „držanja kanona“ i „čuvanja tradicije“…
To je jalova i opasna, kobna vrsta nebrižljivog i anarhičnog odnosa prema državi i Crkvi. Mi ne smemo da sakralizujemo „narod“, već sam po sebi. Niti da odreknemo neophodnu posredničku i upravljačku ulogu raznih crkvenih i državnih, vojnih i diplomatskih predstavnika naroda. Jer su i oni — narod.
Srećom, postoji i neki drugi narod, nesklon da se svaki čas buni i protestvuje (na korist našim neprijateljima), to su svetosavski Srbi, hrišćanski skromni, skloni disciplini i poštovanju hijerarhije, koji razumeju smisao odbrane sopstvene države. I oni se nikada ne slažu s neprijateljima Srbije, ne govore isto što i oni (o srpskoj Crkvi i državi), samo iz drugih razloga.
Van takvog postojanog i opreznog karaktera, narod postaje suprotnost samom sebi. Tako da nas ta „šesta kolona“ grize i razdire iznutra, onemogućavajući nas da bilo šta konkretno uradimo jer neprestano kritikuje svaki realni (a ne idealni) pokušaj da se krene iz mrtve tačke i živog blata u koji smo odavno još upali. Tražeći previše, oni onemogućavaju svaki konkretan pomak, onaj kojim se pokreće obnova i oporavak Srbije.
Svi realni pokušaji su uvek suviše mali (sa sve sumnjom na izdaju) za njih. Oni su maksimalisti, zahtevni moralisti i po pravilu nesvesni svog nedovoljnog učešća u odbrani i izgradnji svoje zemlje. Nosioci razdora i stalnih udara na ideju srpskog zajedništva (koju tretiraju kao „podaništvu vlasti i režimu“, a ne kao neophodni uslov za sve drugo i veće). Politikantski, bezumni protivnici vekovne svetosavske ideje održanja čvrste i harmonične veze naroda, države i Crkve.
Suštinska bitka, ta „metaborba“ na svetskom nivou, jeste ona za dušu svakog pojedinca. Kako se odupreti svim savremenim pošastima koja žele izmenu našeg nacionalnog koda i naše prekomponovanje u amorfnu masu?
Borba za dušu se uvek vodi kroz sferu kulture, samo što, nažalost, najčešće preskačemo ideju „duhovne kulture“, jedino nadležne za tako nešto. Ona se često preskače, pa se isključivo govori o intelektualnoj i umetničkoj kulturi, na jednoj, i popularnoj kulturi, na drugoj strani.
Duhovna kultura se ili potpuno preskače ili svodi isključivo na pevanje crkvenih himni, a njena suština je: u kom raspoloženju dočekujemo jutro, na koji način otvaramo oči i budimo se, šta prvo radimo čim ustanemo, koliko je molitva prisutna u našem životu tokom dana, koliko imamo snage za neophodno strpljenje, da li naš post uključuje samo povremenu dijetu ili je to nešto potpuno drugačije (što ima vezu i sa samosavladavanjem i borbom protiv samoga sebe, tamo gde je ta borba najteža).
Onaj čuveni poziv da volimo neprijatelje svoje je, u stvari, Božija zapovest da nikada i ni po koju cenu ne mrzimo nikoga i nikada, bez obzira koliko nam nešto smetalo i koliko nam nešto bilo užasan. Možemo da se zgražavamo, da se borimo protiv mnogo čega, ali ne i da mrzimo. Nemojte nikada mrzeti, jer onda uvek pobeđuje zlo, pošto se objekat vaše mržnje i vi zajedno mrzite: oni iz jednog, vi iz drugog razloga. To niti je istina, niti je dobro, a ponajmanje je borba za dušu.
Srpska crkva je pod neprestanim udarima spolja i iznutra. Makedonsko pitanje je izazvalo dosta unutrašnjih trzavica i dosta toga i dalje nije jasno kada je reč o davanju autokefalnosti MPC. Kako naći taj poželjni balans između pouzdanja u našu crkvu i nedozvoljavanja nas kao vernika da ona „skrene“ sa onog kursa na kom je već više od 800 godina?
Ja sam vaspitan i odrastao — bar od momenta kada sam postao pravoslavan, a to nije bilo u detinjstvu već u mladićkom dobu – sa osećanjem velikog poštovanja prema drevnoj ideji stroge hijerarhije kada je reč o našoj Crkvi. Tako da ja nikada nisam imao problem sa onim šta kaže naš patrijarh, onim što kaže naš Sveti Arhijerejski Sinod, onim što kaže naš Sveti Arhijerejski Sabor, i onim što kažu stariji i mnogo zaslužniji od mene.
Uz to su, naravno, bitni i prioriteti. Bitno je da u tim prioritetima i kroz njihov izbor, mi shvatimo da mnoge stvari ne razumemo, i da je skoro nemoguće i državi i Crkvi (kao instituciji) da budu transparentni, jer bi njihova transparentnost bila, automatski, izdaja njihove strategije; način da izgubimo sve što radimo, time što izdajnički i pre vremena odajemo svojim protivnicima i neprijateljima ono što planiramo.
Jer, ne možemo mi kao vernici da saznamo šta Crkva hoće, a da to ne saznaju i neprijatelji Crkve i naši neprijatelji. Neki put moramo da gledamo i između redova, a ne da svaki put izigravamo nekakve amaterske, samozvane sudije kojima ovo smeta. I onda ono što ne razumemo, ono što očekujemo da se popravi…, postaje razlog da krenemo da držimo lekciju svima oko sebe (sem sebi samima), jer nas to onda neizbežno vodi u totalnu propast.
Kad je reč o Makedoniji, mi smo kao crkva obavili, po meni, jedan važan potez u strateškoj borbi između Amerike i Rusije, između zla i dobra, između Vašingtonsko-Istambulske i one Moskovske patrijaršije, između palog i odavno istrulelog „drugog Rima“ i onog „trećeg Rima“ koji je, već dve decenije, u stalnom usponu.
I mi, srećom, ovog puta delujemo sinhronizovano, potpuno sa strategijom bratske ruske Crkve na čelu sa patrijarhom Kirilom (koji je u stalnom dogovoru sa ruskim društvom i ruskom državom). Tako da, kada je reč o Makedoniji, to nisu samo naši potezi, to su načelni potezi na onoj velikoj šahovskoj tabli koja se bolje vidi iz Moskve nego iz Beograda i to je ono što mi motamo da razumemo.
Ja sad nisam tu da otkrivam tajne naše Crkve, nego mogu samo da sugerišem odgovor kako ga ja doživljavam, na sva iskušenja koja dolaze iz Istambula i upućena su prema nama ali i prema Moskvi, Kijevu i Skoplju. I to naše delovanje je u skladu sa onim što Moskva sugeriše, sa neuporedivo više informacija nego što ih mi imamo, i sa mnogo više ozbiljnih planova nego što ih mi možemo da imamo. Ne bojte se, verujte bar malo svojoj Crkvi, verujte Gospodu Bogu, verujte Moskovskoj patrijaršiji, verujte svemu onome što se dešava. Uz to, za neke ljude bi bilo mnogo bolje da su ostali ateisti i da nikad nisu ni ušli u crkvu, nego što ovakvi kako „borave“ u njoj, klevećući je na mnogo gori i strašniji način nego naši neprijatelji iz Zagreba ili sa Baščaršije.
Šta biste poručili našim čitaocima? Šta je ono što možemo izvući kao pouke iz sličnih iskustava naših predaka i prelomnih epoha prošlih vremena?
Svim našim čitaocima bih, pre svega, poručio da im Srbija bude na prvom mestu. Ali kad to kažem ne mislim samo u odnosu na druge stvari koje volimo, nego mislim i na nas same. Da nam Srbija bude važnija nego što smo mi sami sebi važni i da, kad hoćemo da kažemo nešto (ili da ocenimo nešto, ili da osudimo nešto, ili da pohvalimo nešto) da uvek imamo pred sobom mudrošću osoljeno iskustvo naših slavnih, herojskih i čojstvenih predaka. I da nikada ne brzamo, da nam jezik ne bude brži od pameti (a to je, nažalost, najstrašnija osobina modernog vremena) i da ne ”prodajemo”, ni sebi ni drugima, onaj najdirektniji, brutalni liberalizam i individualizam pod firmom konzervativizma.
Ova čudna smeša naše sujetne potrebe da sve bude po našem, sa navodnom pripadnošću jednom potpuno drugačijem i tome suprotnom (patrijarhalnom i tradicionalnom) sistemu mišljenja i delovanja, postaje groteskni okvir naše sudbine, rascepljene i raspete ovim razlikama između onog realnog i onog željenog. Tako dobijamo jedan apsurdni feminističko-patrijarhalno-konzervativno-ultraliberalni odnos prema stvarima, po kome i prizivanje Duha Svetog, i odluke našeg crkvenog Sabora ili Sinoda (ili naše države) doživljavamo kao nešto što mi tobože ”možemo da procenjujemo” i da mu sudimo, dajemo ocene, packe i žute kartone.
To je loš put i to izbegavajte. Budite otvoreni i prema budućnosti i prema prošlosti Srbije da bismo odživeli ovakvu tesnu sadašnjost i tako prešli sva iskušenja, a nakon svega onog što smo preživeli. Budite Srbi i Srpkinje, onakvi kakve su nas sanjali naši preci!

[/restrict]