ZAKLETVA

Ako čak i američka ministarka finansija Dženet Jelen upozorava Evropu da će samu sebe obogaljiti svojim embargom na rusku naftu – ali je, doduše, i ne sprečava da baš to učini – koliko je zapravo za Srbiju dragocen dogovor o ruskom gasu koji su u nedelju postigli predsednici Aleksandar Vučić i Vladimir Putin

Evropska unija uspela je da se natera da uvede embargo na rusku naftu i „pojedini lideri EU već govore o sedmoj rundi sankcija Rusiji čija će meta biti gas“, javio je londonski „Gardijan“ nakon što su, posle mesec dana većanja, u Evropskom savetu u ponedeljak kasno uveče odlučili da ruskoj ekonomiji naude tako što će uništiti onu sopstvenu. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel zadovoljno je tvitovao da su ostvarili „izuzetno dostignuće“.

POSLEDICE EMBARGA Uostalom, evo šta je, doslovce, o efektima dosadašnjih sankcija prošlog petka Kristijani Amanpur na Si-En-Enu rekao nemački vicekancelar Robert Habek: „Što se tiče nafte, tu imamo mali problem. Naravno da je ispravno, i moralno neophodno, da zabranimo naftu, kasnije možda i gas i druge proizvode iz Rusije. Ali zato što je oni prodaju na svetskom tržištu, embargo na naftu – kakav su uvele SAD krajem februara – povećao je cene na svetskom tržištu. Tako da Putin zarađuje više novca prodajući manje nafte. I to je, naravno, problem. I moramo da nađemo rešenje, inače, desnom rukom uništavamo ono što izgradimo levom, i obrnuto. Tako da, zapravo, embargo na naftu nije imao efekat kakvom smo se nadali.“

[restrict]

Pa su zato odlučili da ono što već nije dalo efekta sad nastave da rade još žešće. Izuzetna strategija, tim pre što povećana zarada Rusije usled sankcija koje su joj uveli predstavlja samo jedan deo njihovog problema. Drugi deo – dok Rusija zarađuje više, iz istog razloga oni sad naftu plaćaju skuplje.

Upravo je na to, i to ne zato što Rusiji želi išta dobro, pre mesec dana i upozorila američka ministarka finansija Dženet Jelen: „Totalni embargo na uvoz ruskih energenata ne bi mnogo uticao na rusku ekonomiju, ali bi obogaljio Evropu kroz ogroman rast cena… Ako bi EU odbacila uvoz ruskih energenata, evropske zemlje plaćale bi mnogo više za naftu, ugalj i gas iz drugih zemalja, koje bi onda stekle novu moć da zahtevaju više cene. A Rusija, iako više ne bi mogla da prodaje ogromne količine goriva Evropi, mogla bi da prodaje manje količine po mnogo višoj ceni prijateljskim ili neutralnim državama… Ovo bi nesumnjivo podiglo globalne cene nafte, što bi imalo štetan uticaj na Evropu i na druge delove sveta, dok bi, neočekivano, negativni uticaj na Rusiju bio veoma mali, jer, iako bi Rusija možda izvozila manje, cena njenog izvoza otišla bi naviše.“

Odmah posle odluke Evropskog saveta, cena nafte krenula je da raste i, već u utorak, prešla je 122 dolara po barelu, odnosno poskupela je za čak 57,8 odsto od početka godine. Rusija je u isto vreme, prema podacima norveške kompanije „Ristad energi“ koje prenosi „Vašington post“, svoje prihode od nafte u odnosu na 2021. povećala za 45 odsto. I još jedna opomena koju nema ko da čuje: „Ako sankcije EU budu efikasno sprovedene, to će suziti tržište nafte i cena će dodatno porasti.“

Doduše, ne i jednako za sve, jer prijateljske zemlje koje Rusiji nisu uvele sankcije od Rusije naftu kupuju s popustom; čak 30 dolara po barelu, objavio je „Vašington post“ podatak za Indiju.

A tek gas. Spomenuta norveška analitičarska firma „Ristad energi“ predviđa da bi već ove zime cena gasa u Evropi mogla da se utrostruči. I ključni podatak: da time dosegne cenu od 3.500 dolara za hiljadu kubnih metara. Inače, da bi se oslobodila potrebe za ruskim energentima kao što bi želela, Evropskoj uniji će biti potrebno, računaju ovi Norvežani, ulaganje od jednog biliona – hiljadu milijardi – dolara. A dok im se, u maksimalno poželjnom a to će reći nerealno kratkom roku, to ne dogodi 2030. godine, plaćaće cene gasa o kakvima Rusi verovatno nisu mogli ni da sanjaju. Kakav će efekat to imati po evropsku privredu i stanovništvo, prilično je predvidljivo.

Uzgred budi rečeno, mogu pride da očekuju i zemljotrese. Eksploatacija holandskih gasnih polja oko Groningena proizvodi upravo takav efekat, pa je zato i predviđeno fazno zatvaranje ovih nalazišta do 2030. Što će njihove probleme samo dodatno uvećati.

DOGOVOR S PUTINOM Sve je ovo, elem, bilo neophodno da bi se, a i to samo donekle, shvatio značaj razgovora koji su u nedelju u 11 pre podne obavili predsednici Srbije i Rusije Aleksandar Vučić i Vladimir Putin.

Ovaj razgovor – o ruskom gasu koji nama, bez imalo preterivanja, život znači – imao je kudikamo neprijatan uvod u vidu Vučićeve najave da će se dogoditi i potonje javne opomene Kremlja da nikakav razgovor nije planiran. Ali da ipak može da se dogodi. Ovaj nesporazum, šta god da ga je izazvalo, u međuvremenu je izglađen u dovoljnoj meri da (ne)planirani razgovor dvojice predsednika ipak bude obavljen.

O sadržini razgovora Kremlj je izdao relativno šturo, ali dovoljno rečito saopštenje u kome je otkriveno da su „dvojica lidera detaljno razgovarali o bilateralnim odnosima, uključujući korake ka proširenju obostrano korisne trgovinske i ekonomske saradnje, pri čemu su postigli dogovor o nastavku kontinuiranog snabdevanja Srbije gasom iz Ukrajine“. Putin i Vučić su, takođe, „razmenili mišljenja o međunarodnim pitanjima kao što su situacija u Ukrajini i oko nje i događanja oko Kosova“, i povrh toga su „potvrdili svoju posvećenost jačanju strateškog partnerstva između Rusije i Srbije, baziranog na tradicionalno bliskim vezama između dva naroda“.

Vučićev kabinet nije saopštio ni toliko – izostalo je, zapravo, bilo kakvo obaveštenje za zainteresovanu javnost, ne tražimo intrigu nego beležimo kao anomaliju – ali to ćutanje svog kabineta, a povrh toga i škrtost Putinovog kabineta kada je reč o detaljima razgovora, kompenzovao je Vučić kada se, u Luci Beograd prilikom obilaska skladišta naših robnih rezervi, našao pred mikrofonima i kamerama.

Suština onoga što je rekao: za naredne tri godine, za 2,2 milijarde kubnih metara gasa, obezbeđena je cena „koja je u ovom trenutku gotovo tri puta manja, a na zimu će biti i 10-12 puta manja nego što će je plaćati svi ostali u Evropi“. U brojevima, u odnosu na trenutnu cenu nafte budući da će se naš ruski gas obračunavati po „100 odsto naftnoj formuli“, plaćaćemo 340-350 dolara za hiljadu kubika; preostaje pitanje cene za još 800 miliona kubika koji su Srbiji potrebni jer nam je, pohvalio se Vučić, potrošnja povećana. Što bi trebalo da znači da je stvarno povećana i industrijska proizvodnja u Srbiji.

Budemo li pametni, ovo može da se pokaže kao važan momenat, naime, zahvaljujući niskoj ceni gasa – nešto višoj nego što je bila dosad, istina, ali višestruko nižoj nego što je sada i što će biti u budućnosti – proizvodnja u Srbiji postaće još privlačnija jer će biti isplativija nego što je bila. Da i ne spominjemo da će inflatorni udar na naše džepove, zahvaljujući ovom dogovoru, biti znatno manji nego što bi mogao da bude.

GRAĐANSKI AKTIVIZAM Ovaj dogovor s Putinom morao bi da predstavlja i (još jednu konačnu) potvrdu naše odluke da Rusiji ne uvedemo sankcije; kakvog bi, inače, smisla imao dogovor koji ionako može da važi samo u uslovima spomenute „obostrano korisne trgovinske i ekonomske saradnje“? Pa utoliko manje smisla ima tumačenje agencije „Asošijeted pres“, povodom govora koji je ovog utorka prilikom polaganja predsedničke zakletve održao Aleksandar Vučić, da je tom prilikom on „nagovestio da bi nova vlada mogla da razmotri pridruživanje zapadnim sankcijama Rusiji“.

Nije on to nagovestio, samo se tom prilikom ritualno zakleo Briselu da će „tvrdo, čvrsto, istrajno i snažno“ boraviti „na evropskom putu“. No u svetlu istovremenog, takođe, „tvrdog, čvrstog, istrajnog i snažnog“ odbijanja da uvede sankcije Rusiji, uz gasni dogovor postignut u nedelju, pre će biti da je zakletva položena Evropskoj uniji (da sa njenog puta ne skrenemo) iskrena taman koliko su i oni prema nama iskreni kao partneri. U svom inauguracionom govoru, inače, Vučić je Evropsku uniju otvoreno optužio za licemerje, i za to je u Skupštini Srbije bio nagrađen gromoglasnim aplauzom.

Drugim rečima: „Asošijeted pres“ verovatno ne zna šta Aleksandar Vučić namerava da uradi, ali zato Vladimir Putin sigurno zna šta je uradio, i zašto je to uradio, kada mu je ruski gas za Srbiju dao po ceni za prijatelje.

Baš kao što i USAID vrlo dobro zna zašto je, upravo u ovom trenutku, izdvojio sumu od 10 miliona dolara za „jačanje građanskog aktivizma u Srbiji“ u cilju „privlačenja novih građanskih lidera među mladima“, a sve to zarad „razvoja i reforme društva“. Pa da se ne iznenadimo kad nam se na jesen pojave neki novi mladi lideri koji su pronašli lep povod za proteste čiji će krajnji rezultat biti po meri onih koji su ih svojom donacijom i podstakli…

Ili ne tako novi i mladi već, na primer, Dragan Đilas, koji od Vučića na dan njegove predsedničke inauguracije traži da „Srbija zaista bude deo Evrope i da definitivno krenemo na tu stranu zato što je druga opcija apsolutno ravna katastrofi“. Dva dana ranije rekao je, još eksplicitnije, i da je „najveći interes Srbije da ne ostane izolovana“, i zatražio da se o pitanju uvođenja sankcija Rusiji „pridruži politici Evropske unije“.

A Evropskoj uniji bi najbolje bilo da posluša već citirani „Gardijan“. Koji poručuje: „EU treba da zaboravi na sankcije – one donose više štete nego koristi.“ I upozorava da se „šest miliona domaćinstava u Britaniji, baš kao i potrošači u Evropi, suočavaju s mogućnošću jutarnjih i večernjih restrikcija struje ove zime zarad održavanja sankcija protiv Rusije. I to uprkos tome što Evropa sipa milijardu dolara dnevno u Rusiju da plati za gas i naftu koje nastavlja da koristi. Ovo deluje ludački.“

Deluje ludački, zato što i jeste ludački. I nema mnogo garancija da će ludilo prestati, a može da bude i zarazno, te je očigledno ipak najbolje da se od toga izolujemo. Gasni dogovor s Rusijom je nužan korak u tom pravcu. A u međuvremenu ćemo, valjda, na svom evropskom putu nabasati i na priliku da postavimo pitanje koliko je uopšte uputno da se tu „tvrdo, čvrsto, istrajno i snažno“ i dalje zadržavamo…   

[/restrict]