ЗАКЛЕТВА

Ако чак и америчка министарка финансија Џенет Јелен упозорава Европу да ће саму себе обогаљити својим ембаргом на руску нафту – али је, додуше, и не спречава да баш то учини – колико је заправо за Србију драгоцен договор о руском гасу који су у недељу постигли председници Александар Вучић и Владимир Путин

Европска унија успела је да се натера да уведе ембарго на руску нафту и „поједини лидери ЕУ већ говоре о седмој рунди санкција Русији чија ће мета бити гас“, јавио је лондонски „Гардијан“ након што су, после месец дана већања, у Европском савету у понедељак касно увече одлучили да руској економији науде тако што ће уништити ону сопствену. Председник Европског савета Шарл Мишел задовољно је твитовао да су остварили „изузетно достигнуће“.

ПОСЛЕДИЦЕ ЕМБАРГА Уосталом, ево шта је, дословце, о ефектима досадашњих санкција прошлог петка Кристијани Аманпур на Си-Ен-Ену рекао немачки вицеканцелар Роберт Хабек: „Што се тиче нафте, ту имамо мали проблем. Наравно да је исправно, и морално неопходно, да забранимо нафту, касније можда и гас и друге производе из Русије. Али зато што је они продају на светском тржишту, ембарго на нафту – какав су увеле САД крајем фебруара – повећао је цене на светском тржишту. Тако да Путин зарађује више новца продајући мање нафте. И то је, наравно, проблем. И морамо да нађемо решење, иначе, десном руком уништавамо оно што изградимо левом, и обрнуто. Тако да, заправо, ембарго на нафту није имао ефекат каквом смо се надали.“

[restrict]

Па су зато одлучили да оно што већ није дало ефекта сад наставе да раде још жешће. Изузетна стратегија, тим пре што повећана зарада Русије услед санкција које су јој увели представља само један део њиховог проблема. Други део – док Русија зарађује више, из истог разлога они сад нафту плаћају скупље.

Управо је на то, и то не зато што Русији жели ишта добро, пре месец дана и упозорила америчка министарка финансија Џенет Јелен: „Тотални ембарго на увоз руских енергената не би много утицао на руску економију, али би обогаљио Европу кроз огроман раст цена… Ако би ЕУ одбацила увоз руских енергената, европске земље плаћале би много више за нафту, угаљ и гас из других земаља, које би онда стекле нову моћ да захтевају више цене. А Русија, иако више не би могла да продаје огромне количине горива Европи, могла би да продаје мање количине по много вишој цени пријатељским или неутралним државама… Ово би несумњиво подигло глобалне цене нафте, што би имало штетан утицај на Европу и на друге делове света, док би, неочекивано, негативни утицај на Русију био веома мали, јер, иако би Русија можда извозила мање, цена њеног извоза отишла би навише.“

Одмах после одлуке Европског савета, цена нафте кренула је да расте и, већ у уторак, прешла је 122 долара по барелу, односно поскупела је за чак 57,8 одсто од почетка године. Русија је у исто време, према подацима норвешке компаније „Ристад енерги“ које преноси „Вашингтон пост“, своје приходе од нафте у односу на 2021. повећала за 45 одсто. И још једна опомена коју нема ко да чује: „Ако санкције ЕУ буду ефикасно спроведене, то ће сузити тржиште нафте и цена ће додатно порасти.“

Додуше, не и једнако за све, јер пријатељске земље које Русији нису увеле санкције од Русије нафту купују с попустом; чак 30 долара по барелу, објавио је „Вашингтон пост“ податак за Индију.

А тек гас. Споменута норвешка аналитичарска фирма „Ристад енерги“ предвиђа да би већ ове зиме цена гаса у Европи могла да се утростручи. И кључни податак: да тиме досегне цену од 3.500 долара за хиљаду кубних метара. Иначе, да би се ослободила потребе за руским енергентима као што би желела, Европској унији ће бити потребно, рачунају ови Норвежани, улагање од једног билиона – хиљаду милијарди – долара. А док им се, у максимално пожељном а то ће рећи нереално кратком року, то не догоди 2030. године, плаћаће цене гаса о каквима Руси вероватно нису могли ни да сањају. Какав ће ефекат то имати по европску привреду и становништво, прилично је предвидљиво.

Узгред буди речено, могу приде да очекују и земљотресе. Експлоатација холандских гасних поља око Гронингена производи управо такав ефекат, па је зато и предвиђено фазно затварање ових налазишта до 2030. Што ће њихове проблеме само додатно увећати.

ДОГОВОР С ПУТИНОМ Све је ово, елем, било неопходно да би се, а и то само донекле, схватио значај разговора који су у недељу у 11 пре подне обавили председници Србије и Русије Александар Вучић и Владимир Путин.

Овај разговор – о руском гасу који нама, без имало претеривања, живот значи – имао је кудикамо непријатан увод у виду Вучићеве најаве да ће се догодити и потоње јавне опомене Кремља да никакав разговор није планиран. Али да ипак може да се догоди. Овај неспоразум, шта год да га је изазвало, у међувремену је изглађен у довољној мери да (не)планирани разговор двојице председника ипак буде обављен.

О садржини разговора Кремљ је издао релативно штуро, али довољно речито саопштење у коме је откривено да су „двојица лидера детаљно разговарали о билатералним односима, укључујући кораке ка проширењу обострано корисне трговинске и економске сарадње, при чему су постигли договор о наставку континуираног снабдевања Србије гасом из Украјине“. Путин и Вучић су, такође, „разменили мишљења о међународним питањима као што су ситуација у Украјини и око ње и догађања око Косова“, и поврх тога су „потврдили своју посвећеност јачању стратешког партнерства између Русије и Србије, базираног на традиционално блиским везама између два народа“.

Вучићев кабинет није саопштио ни толико – изостало је, заправо, било какво обавештење за заинтересовану јавност, не тражимо интригу него бележимо као аномалију – али то ћутање свог кабинета, а поврх тога и шкртост Путиновог кабинета када је реч о детаљима разговора, компензовао је Вучић када се, у Луци Београд приликом обиласка складишта наших робних резерви, нашао пред микрофонима и камерама.

Суштина онога што је рекао: за наредне три године, за 2,2 милијарде кубних метара гаса, обезбеђена је цена „која је у овом тренутку готово три пута мања, а на зиму ће бити и 10-12 пута мања него што ће је плаћати сви остали у Европи“. У бројевима, у односу на тренутну цену нафте будући да ће се наш руски гас обрачунавати по „100 одсто нафтној формули“, плаћаћемо 340-350 долара за хиљаду кубика; преостаје питање цене за још 800 милиона кубика који су Србији потребни јер нам је, похвалио се Вучић, потрошња повећана. Што би требало да значи да је стварно повећана и индустријска производња у Србији.

Будемо ли паметни, ово може да се покаже као важан моменат, наиме, захваљујући ниској цени гаса – нешто вишој него што је била досад, истина, али вишеструко нижој него што је сада и што ће бити у будућности – производња у Србији постаће још привлачнија јер ће бити исплативија него што је била. Да и не спомињемо да ће инфлаторни удар на наше џепове, захваљујући овом договору, бити знатно мањи него што би могао да буде.

ГРАЂАНСКИ АКТИВИЗАМ Овај договор с Путином морао би да представља и (још једну коначну) потврду наше одлуке да Русији не уведемо санкције; каквог би, иначе, смисла имао договор који ионако може да важи само у условима споменуте „обострано корисне трговинске и економске сарадње“? Па утолико мање смисла има тумачење агенције „Асошијетед прес“, поводом говора који је овог уторка приликом полагања председничке заклетве одржао Александар Вучић, да је том приликом он „наговестио да би нова влада могла да размотри придруживање западним санкцијама Русији“.

Није он то наговестио, само се том приликом ритуално заклео Бриселу да ће „тврдо, чврсто, истрајно и снажно“ боравити „на европском путу“. Но у светлу истовременог, такође, „тврдог, чврстог, истрајног и снажног“ одбијања да уведе санкције Русији, уз гасни договор постигнут у недељу, пре ће бити да је заклетва положена Европској унији (да са њеног пута не скренемо) искрена таман колико су и они према нама искрени као партнери. У свом инаугурационом говору, иначе, Вучић је Европску унију отворено оптужио за лицемерје, и за то је у Скупштини Србије био награђен громогласним аплаузом.

Другим речима: „Асошијетед прес“ вероватно не зна шта Александар Вучић намерава да уради, али зато Владимир Путин сигурно зна шта је урадио, и зашто је то урадио, када му је руски гас за Србију дао по цени за пријатеље.

Баш као што и УСАИД врло добро зна зашто је, управо у овом тренутку, издвојио суму од 10 милиона долара за „јачање грађанског активизма у Србији“ у циљу „привлачења нових грађанских лидера међу младима“, а све то зарад „развоја и реформе друштва“. Па да се не изненадимо кад нам се на јесен појаве неки нови млади лидери који су пронашли леп повод за протесте чији ће крајњи резултат бити по мери оних који су их својом донацијом и подстакли…

Или не тако нови и млади већ, на пример, Драган Ђилас, који од Вучића на дан његове председничке инаугурације тражи да „Србија заиста буде део Европе и да дефинитивно кренемо на ту страну зато што је друга опција апсолутно равна катастрофи“. Два дана раније рекао је, још експлицитније, и да је „највећи интерес Србије да не остане изолована“, и затражио да се о питању увођења санкција Русији „придружи политици Европске уније“.

А Европској унији би најбоље било да послуша већ цитирани „Гардијан“. Који поручује: „ЕУ треба да заборави на санкције – оне доносе више штете него користи.“ И упозорава да се „шест милиона домаћинстава у Британији, баш као и потрошачи у Европи, суочавају с могућношћу јутарњих и вечерњих рестрикција струје ове зиме зарад одржавања санкција против Русије. И то упркос томе што Европа сипа милијарду долара дневно у Русију да плати за гас и нафту које наставља да користи. Ово делује лудачки.“

Делује лудачки, зато што и јесте лудачки. И нема много гаранција да ће лудило престати, а може да буде и заразно, те је очигледно ипак најбоље да се од тога изолујемо. Гасни договор с Русијом је нужан корак у том правцу. А у међувремену ћемо, ваљда, на свом европском путу набасати и на прилику да поставимо питање колико је уопште упутно да се ту „тврдо, чврсто, истрајно и снажно“ и даље задржавамо…   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *