ZAGRLJAJ ANAKONDE

Piše Stevica
S. Karapandžin
(autor je pukovnik Vojske Srbije u penziji)

Aktuelna dešavanja u svetu, pre svega rat u Ukrajini i sve što je s njim u vezi, prijem Švedske i Finske u NATO, ali i dešavanja na Balkanu 1990-ih godina, mogu se u potpunosti shvatiti samo poznavanjem teorijskih osnova geopolitike, koje se, izgleda, pred očima svetskog javnog mnjenja već gotovo dva veka u ratnoj praksi oživotvoruju i potvrđuju

Geopolitikom se ne rešavaju ključna pitanja, ali se bez nje nijedan događaj globalnog karaktera ne može razumeti i nijedan problem razrešiti. Iako je u međunarodnim odnosima stara praksa, kao (mlada) nauka prisutna je od kraja 19. veka. Za poznavanje osnova geopolitike kod Srba zaslužni su Milomir Stepić, Srđan Perišić i Dušan Proroković.

TELULOKRATIJA I TALASOKRATIJA Ruski filozof i geopolitičar Aleksandar Dugin ističe da je osnovni zakon geopolitike dualizam kopna i mora, i to je ključni impuls istorije – zakon dvojnosti civilizacija. Po Duginu, ignorisanje tog zakona smrtno je opasno.

Dualizam kopna i mora izražava se kroz dva pojma: telulokratija (moć posredstvom kopna) i talasokratija (moć posredstvom mora).

Rodonačelnici kontinentalne geopolitike su Nemci Karl Haushofer i Karl Šmit, dok je rodonačelnik pomorske geopolitike britanski geograf i diplomata Halford Makinder.

Šmit je sredinom 20. veka teorijski definisao ključne simbole kopna i mora, koji su se tokom istorije – od Napoleonovih ratova, preko Drugog svetskog rata, pa do danas – potvrdili kao stvarnost. Tvrdio je da kopno simbolizuje statičnost, prostranost, kompaktnost i sabornost, a more pokretljivost, prilagodljivost i individualizam.

Ukoliko bi se materijalizovala granica ovih civilizacija, to bi, po Makinderovom mišljenju, značilo da u Evropi telulokratija obuhvata prostor rečnih slivova Crnog i Baltičkog mora, a da ostali deo pripada talasokratiji.

[restrict]

HARTLEND I RIMLEND Po Makinderovoj teoriji centralni prostor Evroazije, koji on naziva Hartlendom, središte je ne samo kopnene civilizacije nego i svetske moći. On s britanskog talasokratskog stanovišta uočava ranjivost ovog prostora duž pravaca koji s evroazijskog oboda izvode u kontinentalnu dubinu. Zato Makinder ukazuje na stalnu tendenciju sile koja vlada Hartlendom – a to je Rusija – da ovlada i njegovim obodom.

Nikolas Spajkmen taj obod, kojim vlada anglo-američki Zapad, naziva Rimlendom i smatra ga ključnim za ostvarivanje globalne moći. Po Spajkmenovoj teoriji, pomorske sile nastoje da šire Rimlend na račun Hartlenda i tako potisnu silu koja vlada Hartlendom kako bi se ona svela na nivo daleko ispod globalnog. Iz prakse se može zaključiti da je defanziva preovladavala dosadašnjim delovanjem sile koja vlada Hartlendom, dok je glavna osobenost pomorske sile koja vlada Rimlendom bila – ofanziva.

SANITARNI KORDON Makinder je, takođe, tvorac i ideje o tampon-zoni ili sanitarnom kordonu u Istočnoj Evropi koji sprečava direktni kontakt dve sile, globalne Rusije i evropske Nemačke. To je, s talasokratskog stanovišta, važno radi onemogućavanja stvaranja jedinstvene kopnene sile u Evropi, s jedne strane, te radi sprečavanja prodora Rusije na Balkan i izlaz na topla mora, s druge. Ova, kako je još nazivaju zona dileme, teoretski se protezala od Baltika do Sredozemlja, a u praksi je implementirana Versajskim mirom za Vidovdan 1919. godine. Prostor nekadašnje Kraljevine SHS, kao i kasnije socijalističke Jugoslavije, pripadao je sanitarnom kordonu i obe države su stvorene iz tog razloga – što posebno ističe Srđan Perišić.

Posle nestanka SSSR-a formiran je novi sanitarni kordon, koji je Donald Ramsfeld 2002. nazvao Nova Evropa, apostrofirajući da su zemlje Nove Evrope pre svega saveznici SAD.

BALKANSKO PITANJE Kao što Evropa predstavlja poluostrvo Evroazije, Balkan je poluostrvo Evrope. Tako je Balkan po svom specifičnom položaju i svojevrsni mali Hartlend globalnog Hartlenda, s nastojanjem talasokratije da ga pretvori u mali Rimlend globalnog Rimlenda.

Ovome treba dodati još jednu važnu činjenicu – da Srbi žive na prostoru specifičnog balkanskog Hartlenda, koji prouzrokuje konstantno talasokratsko potiskivanje Srba s priobalnog jadranskog područja, oblikujući vremenom kod njih telulokratski karakter.

Spajkmen je smatrao da je Balkan polje nadmetanja telulokratije i talasokratije i da kao svojevrsni mostobran predstavlja važan prostor sa koga pomorske sile mogu izvršiti ključni prodor u kontinentalnu unutrašnjost – prema Rusiji. Slično je nakon Hladnog rata smatrao i Zbignjev Bžežinski, tvrdeći da Sjedinjene Američke Države na Balkanu moraju imati apsolutnu prevlast i kontrolu.

STISAK ZMIJE Admiral Mehen je, zalažući se za talasokratsku orijentaciju Sjedinjenih Američkih Država, razradio Strategiju anakonde, poznatu i pod neformalnim nazivima zagrljaj, petlja ili stisak zmije. Korišćena je u Prvom svetskom ratu u podršci Antante pokretu belih na periferiji Evroazije, kao odgovor na sklapanje mira SSSR-a s Nemačkom. U Drugom svetskom ratu bila je usmerena protiv sila Osovine i Japana.

Razvoj i dostizanje globalnog nivoa Strategija anakonde doživela je tokom Hladnog rata, kada je ugrađena u američka strateška dokumenta. Ona danas podrazumeva široku lepezu mera blokade, obuzdavanja, strateškog iscrpljivanja i gušenja Rusije u Hartlendu, koje se sprovode kroz proces koji nazivamo hibridnim ratom, sa svim drugim aspektima savremenih ratova, od kojih su oružani poslednja karika u lancu i jedini jasno vidljivi.

U savremenoj praksi Strategija anakonde potvrđuje teorijske postavke o ambicijama za potpuno ovladavanje na globalnom nivou. Zagrljaj anakonde treba da se proteže od Pacifika do Bliskog istoka, pa preko Mediterana, Srednje Evrope i Baltika do krajnjeg severa.

NATO OBEĆANJA Neposredno pred napad Ruske Federacije na Ukrajinu ruska strana je svoje poteze pravdala, pre svega, dešavanjima tokom protekle tri decenije, koristeći ih kao argumente za „specijalnu vojnu operaciju“.

Nakon povlačenja ruske armije iz Istočne Nemačke, rušenja Berlinskog zida, ujedinjenja dve Nemačke i ukidanja Varšavskog ugovora, Mihailu Gorbačovu je obećano da se NATO neće širiti na istok. Takođe, nakon raspada SSSR-a dogovoreno je da Ukrajina bude nenuklearna zemlja, ali i neutralna.

Činjenica je da je Ruska Federacija garantovala suverenitet Ukrajini ukoliko se ona liši nuklearnog oružja, što je Ukrajina i učinila. Međutim, ruska strana je tokom protekle tri decenije isticala i da su ukidanjem Varšavskog ugovora prestali da postoje razlozi za postojanje NATO-a kao odbrambenog saveza, što implicira ruski stav da je sa završetkom Hladnog rata NATO dobio ulogu ofanzivne vojne sile talasokratije, čija je glavna uloga ovladavanje Rusijom i prisvajanje njenih prirodnih resursa. Ukoliko su ove ruske tvrdnje tačne, onda to ne bi bilo ništa drugo nego implementacija prethodno navedenih teorijskih osnova geopolitike, kao što bi bila i činjenica da su u protekle tri decenije svi lokalni ratovi vođeni na obodu Evroazije.

EVROAZIJSTVO I EVROATLANTIZAM Raspad SFRJ (Milomir Stepić ga naziva razbi-raspadom) desio se u isto vreme kada i raspad SSSR-a. U bivšoj SFRJ tokom 1991. i 1992. godine razrađivane su i u praksi sprovođene metode upravljanja krizom, gde je NATO predstavljan kao jedini bezbednosni faktor u Evropi.

Prilikom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine demonstrirane su sposobnosti NATO-a u izvođenju operacija nametanja mira, kroz angažmane izvan sopstvene zone odgovornosti – protivno članu 5 osnivačkog akta.

Koristeći, između ostalog, i iskustva iz razbi-raspada SFRJ, Dugin je ponudio geopolitičku ideju evroazijstva, i to u formi kompromisnog rešenja, kao zamenu za sanitarni kordon – tamponsku talasokratsku tvorevinu. Drugim rečima, Dugin se zalaže za Veliku istočnu Evropu, u čijem bi sastavu bili i delovi koji su tokom proteklog stoleća pripadali pomenutoj tampon-zoni kao što su Ukrajina, Belorusija i Balkan, jer, po njegovom mišljenju, u svetu postoje samo dva globalna pola: evroazijstvo i atlantizam.

Trodecenijski period NATO dominacije, kao jedine velike vojne sile, karakterišu i pet talasa širenja Alijanse na istok. Prema Duginu, to je period koji će u geopolitici ostati zabeležen kao unipolarni momenat i sve više ruskih, ali i kineskih zvaničnika iznosi isti stav. U avgustu 2008. godine Rusija je neočekivano vojno reagovala u Gruziji i geopolitičari taj petodnevni rat nazivaju završetkom unipolarnog momenta, dok rat koji se trenutno vodi u Ukrajini smatraju početkom ere multipolarnosti.

ŠIRENJE AMERIČKIH VREDNOSTI Međutim, Zapad ove tvrdnje ne prihvata. Tako šef Komiteta načelnika štabova Oružanih snaga SAD general Mark Mili ne spori da Rusija i Kina, kao dve velike sile, imaju značaj. Po njegovom mišljenju, sada se pojavilo ne samo rivalstvo velikih sila već i rizik od njihovih međusobnih ratova. Zato general Mili iznosi procene da će se američki mladi naraštaji (radi se o kadetima „Vest Pointa“ kojima se obratio) decenijama baviti ovim izazovom. S druge strane, on naglašava i da se ne sme dozvoliti da Rusija pobedi u „specijalnoj vojnoj operaciji“, jer bi time bila srušena sva pravila ustanovljena nakon 1945. godine. Slično govori i šef Pentagona Lojd Ostin, tvrdeći da se, bez obzira na jačanje Rusije i Kine, tim dvema državama ne sme dozvoliti rušenje svetskog poretka. Pažnju je privukao i admiral Mat Zablik, komandant američke ratne mornarice, nedavnom izjavom da ona jednovremeno može voditi dva velika rata. Dakle, globalistički Zapad priznaje da on više nije jedina supersila, ali i ne odustaje od širenja američkih vrednosti, proklamovanih Strategijom nacionalne bezbednosti SAD.

Ruski i kineski zvaničnici sve češće ističu neslaganje sa stavovima koji dolaze s unipolarnih pozicija kojima se promoviše ekskluzivnost da prizvani i odabrani šire svoje vrednosti. Zagovornici multipolarnosti ukazuju na neprihvatljivost neuvažavanja kulturoloških, verskih, tradicionalnih, antropoloških, geografskih i drugih osobenosti ostatka sveta, kome se „više vrednosti“ bezuslovno nameću. Kao odgovor na američko neprihvatanje, između ostalog, i principa nedeljive bezbednosti, proteklih deceniju i po došlo je do ubrzanog ekonomskog razvoja Kine, kao i vojnog razvoja Rusije, koja je u periodu između gruzijskog i ukrajinskog rata razvila hipersonično oružje po čemu je, za sada, bez premca u svetu.

UKRAJINA KAO SANITARNI KORDON Širenjem NATO-a Ukrajina je od Zapada označena kao deo sanitarnog kordona u istočnoj Evropi. Njenim ulaskom u NATO Rusija bi izgubila strategijsku dubinu i, što je najvažnije, bilo bi joj ugroženo izuzetno osetljivo jugozapadno krilo.

U tom kontekstu treba posmatrati i borbu za Ukrajinu kroz puč izveden na kijevskom Majdanu početkom 2014. godine i nagli ukrajinski zaokret ka NATO-u. Uz to, usledio je progon ruskojezičkog stanovništva, što je prouzrokovalo da se oblasti Donjecka i Luganska samoproglase za republike. Rusija je tada reagovala iznenadno i bez borbe zauzela Krim. Glavni argument ruske strane bio je vraćanje Krima matici, ali se nikako ne smeju zapostavljati vojnostrategijski razlozi za ovaj ruski potez, jer ulaskom Ukrajine u NATO i gubljenjem Krima Rusija ne bi više bila ni regionalna sila. Nakon niza poraza Oružanih snaga Ukrajine u „antiterorističkoj operaciji“ došlo je do potpisivanja sporazuma iz Minska kojima su neprijateljstva delimično ublažena i privremeno odložena.

U Ustav Ukrajine, međutim, uneta je odredba da je članstvo u NATO-u ključno državno opredeljenje. Ruska strana je proteklih godina više puta upozoravala na širenje NATO-a na istok, što je, po njoj, pretnja globalnoj bezbednosti koja mora biti nedeljiva. S ovakvim stavovima sve češće nastupa i Kina. Upozorenje Vladimira Putina na Minhenskoj konferenciji prošle godine predstavljalo je rusku crvenu liniju. Nepoštovanje Minskih sporazuma i neprihvatanje ruskih zahteva iz decembra prošle godine ruska strana je shvatila kao nastavak ignorantskog odnosa Zapada i njegovu nameru za dalju ekspanziju na istok u duhu Strategije anakonde. Time je, po ruskoj strani, pređena crvena linija i Ruska Federacija je 24. februara ove godine napala Ukrajinu, preduhitrivši je u nameri izvršenja napadne operacije na Donbas i postigavši strategijsko iznenađenje koje i posle tri meseca rata eksploatiše inicijativom na operativnom i taktičkom nivou (potpisnik ovog teksta posebno prati i analizira rusku „specijalnu vojnu operaciju“).

PRIJEM ŠVEDSKE I FINSKE U NATO Koristeći situaciju u Ukrajini kao argument za postojanje ruskih imperijalnih ambicija, u NATO-u je pokrenuta procedura za prijem Švedske i Finske u članstvo Alijanse. Imajući u vidu višedecenijsku intenzivnu saradnju NATO-a i Švedske i Finske, njihov prijem bi trebalo da bude formalnost (uz prevazilaženje problema s turskim stavom). Međutim, trenutak za to nije slučajno odabran.

Kratkoročni cilj Zapada je pojačavanje pritiska na Rusiju radi razvlačenja i vezivanja njenih snaga da bi se smanjio pritisak na Ukrajinu. Srednjoročni cilj je pritisak na rusku Baltičku flotu radi njenog postepenog istiskivanja iz Baltika i pretnja ruskoj enklavi Kalinjingrad. A dugoročni cilj je stvaranje uslova za zauzimanje Arktika od strane Zapada, jer bi Rusiji bio onemogućen pristup ovom prostoru prebogatom energentima i mineralima preko teritorija Švedske i Finske.

Ruska Federacija najverovatnije neće reagovati ishitreno. Predstoji joj planiranje odbrane i ešeloniranje snaga i ratnih materijalnih rezervi duž pravaca koji iz pomenute dve zemlje izvode u dubinu ruske teritorije, kao i formiranje novih jedinica ekvivalenta do dve divizije, uz prisustvo raketnih sistema srednjeg dometa „iskander-M“. Poslednjih dana pojačana je diplomatska retorika na ovu temu, uz sve češće pominjanje nuklearnog oružja. Ruska strana će sa doktrinarnih stavova, po kojima se nuklearno oružje može upotrebiti ukoliko bi Rusija bila egzistencijalno ugrožena, preći na stavove da se ono može upotrebiti i pri provokaciji od strane neke nuklearne sile.

U slučaju da Kalinjingradska oblast bude ugrožena i dođe do direktne konfrontacije, moguće je da bi ruska strana mogla preduzeti vojnu intervenciju u oblasti Suvalki. Radi se o koridoru dužine 70 kilometara na četvoromeđi Belorusije, Poljske, Litvanije i Kalinjingradske oblasti. Njegovim presecanjem, osim što bi u konflikt bile uvučene pomenute države, došlo bi do razdvajanja NATO snaga u Evropi na dve grupacije i bilo bi onemogućeno njihovo snabdevanje preko Baltika. Proces prijema Švedske i Finske u NATO verovatno će usporiti Turska zbog podrške pomenutih država Radničkoj partiji Kurdistana i pokretu Hizmet Fetulaha Gulena.

Suština aktuelne serije poteza NATO-a je nastavak implementacije Strategije anakonde, kao reakcija na sve češće stavove ruskih zvaničnika da je u svetu završen unipolarni momenat i da počinje era multipolarnosti. Ni jedna ni druga strana neće popustiti, niti će ishod na bojnom polju u Ukrajini doprineti detantu i deeskalaciji. To se može očekivati aktivnijim geopolitičkim učešćem Kine i daljim razvojem ekonomske situacije u Evropi. Ukoliko se evroazijska ideja Dugina u budućnosti pokaže ispravnom, onda će to biti potvrda stava da je nemoguće strateški priklanjati se nekoj strani, a da to nije jedna od dve prethodno pomenute, pri čemu nije dobro da smer orijentacije određuju samo ograničeni politički već ujedno i široki državotvorni geopolitički kriterijumi. Da li je u današnje vreme zanemarivanje geopolitičkih zakona smrtno opasno, kako tvrdi Aleksandar Dugin, saznaćemo u bliskoj budućnosti.    

[/restrict]