ЗАГРЉАЈ АНАКОНДЕ

Пише Стевица
С. Карапанџин
(аутор је пуковник Војске Србије у пензији)

Актуелна дешавања у свету, пре свега рат у Украјини и све што је с њим у вези, пријем Шведске и Финске у НАТО, али и дешавања на Балкану 1990-их година, могу се у потпуности схватити само познавањем теоријских основа геополитике, које се, изгледа, пред очима светског јавног мњења већ готово два века у ратној пракси оживотворују и потврђују

Геополитиком се не решавају кључна питања, али се без ње ниједан догађај глобалног карактера не може разумети и ниједан проблем разрешити. Иако је у међународним односима стара пракса, као (млада) наука присутна је од краја 19. века. За познавање основа геополитике код Срба заслужни су Миломир Степић, Срђан Перишић и Душан Пророковић.

ТЕЛУЛОКРАТИЈА И ТАЛАСОКРАТИЈА Руски филозоф и геополитичар Александар Дугин истиче да је основни закон геополитике дуализам копна и мора, и то је кључни импулс историје – закон двојности цивилизација. По Дугину, игнорисање тог закона смртно је опасно.

Дуализам копна и мора изражава се кроз два појма: телулократија (моћ посредством копна) и таласократија (моћ посредством мора).

Родоначелници континенталне геополитике су Немци Карл Хаусхофер и Карл Шмит, док је родоначелник поморске геополитике британски географ и дипломата Халфорд Макиндер.

Шмит је средином 20. века теоријски дефинисао кључне симболе копна и мора, који су се током историје – од Наполеонових ратова, преко Другог светског рата, па до данас – потврдили као стварност. Тврдио је да копно симболизује статичност, пространост, компактност и саборност, а море покретљивост, прилагодљивост и индивидуализам.

Уколико би се материјализовала граница ових цивилизација, то би, по Макиндеровом мишљењу, значило да у Европи телулократија обухвата простор речних сливова Црног и Балтичког мора, а да остали део припада таласократији.

[restrict]

ХАРТЛЕНД И РИМЛЕНД По Макиндеровој теорији централни простор Евроазијe, који он назива Хартлендом, средиште је не само копнене цивилизације него и светске моћи. Он с британског таласократског становишта уочава рањивост овог простора дуж праваца који с евроазијског обода изводе у континенталну дубину. Зато Макиндер указује на сталну тенденцију силе која влада Хартлендом – а то је Русија – да овлада и његовим ободом.

Николас Спајкмен тај обод, којим влада англо-амерички Запад, назива Римлендом и сматра га кључним за остваривање глобалне моћи. По Спајкменовој теорији, поморске силе настоје да шире Римленд на рачун Хартленда и тако потисну силу која влада Хартлендом како би се она свела на ниво далеко испод глобалног. Из праксе се може закључити да је дефанзива преовладавала досадашњим деловањем силе која влада Хартлендом, док је главна особеност поморске силе која влада Римлендом била – офанзива.

САНИТАРНИ КОРДОН Макиндер је, такође, творац и идеје о тампон-зони или санитарном кордону у Источној Европи који спречава директни контакт две силе, глобалне Русије и европске Немачке. То је, с таласократског становишта, важно ради онемогућавања стварања јединствене копнене силе у Европи, с једне стране, те ради спречавања продора Русије на Балкан и излаз на топла мора, с друге. Ова, како је још називају зона дилеме, теоретски се протезала од Балтика до Средоземља, а у пракси је имплементирана Версајским миром за Видовдан 1919. године. Простор некадашње Краљевине СХС, као и касније социјалистичке Југославије, припадао је санитарном кордону и обе државе су створене из тог разлога – што посебно истиче Срђан Перишић.

После нестанка СССР-а формиран је нови санитарни кордон, који је Доналд Рамсфелд 2002. назвао Нова Европа, апострофирајући да су земље Нове Европе пре свега савезници САД.

БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ Као што Европа представља полуострво Евроазије, Балкан је полуострво Европе. Тако је Балкан по свом специфичном положају и својеврсни мали Хартленд глобалног Хартленда, с настојањем таласократије да га претвори у мали Римленд глобалног Римленда.

Овоме треба додати још једну важну чињеницу – да Срби живе на простору специфичног балканског Хартленда, који проузрокује константно таласократско потискивање Срба с приобалног јадранског подручја, обликујући временом код њих телулократски карактер.

Спајкмен је сматрао да је Балкан поље надметања телулократије и таласократије и да као својеврсни мостобран представља важан простор са кога поморске силе могу извршити кључни продор у континенталну унутрашњост – према Русији. Слично је након Хладног рата сматрао и Збигњев Бжежински, тврдећи да Сједињене Америчке Државе на Балкану морају имати апсолутну превласт и контролу.

СТИСАК ЗМИЈЕ Адмирал Мехен је, залажући се за таласократску оријентацију Сједињених Америчких Држава, разрадио Стратегију анаконде, познату и под неформалним називима загрљај, петља или стисак змије. Коришћена је у Првом светском рату у подршци Антанте покрету белих на периферији Евроазије, као одговор на склапање мира СССР-а с Немачком. У Другом светском рату била је усмерена против сила Осовине и Јапана.

Развој и достизање глобалног нивоа Стратегија анаконде доживела је током Хладног рата, када је уграђена у америчка стратешка документа. Она данас подразумева широку лепезу мера блокаде, обуздавања, стратешког исцрпљивања и гушења Русије у Хартленду, које се спроводе кроз процес који називамо хибридним ратом, са свим другим аспектима савремених ратова, од којих су оружани последња карика у ланцу и једини јасно видљиви.

У савременој пракси Стратегија анаконде потврђује теоријске поставке о амбицијама за потпуно овладавање на глобалном нивоу. Загрљај анаконде треба да се протеже од Пацифика до Блиског истока, па преко Медитерана, Средње Европе и Балтика до крајњег севера.

НАТО ОБЕЋАЊА Непосредно пред напад Руске Федерације на Украјину руска страна је своје потезе правдала, пре свега, дешавањима током протекле три деценије, користећи их као аргументе за „специјалну војну операцију“.

Након повлачења руске армије из Источне Немачке, рушења Берлинског зида, уједињења две Немачке и укидања Варшавског уговора, Михаилу Горбачову је обећано да се НАТО неће ширити на исток. Такође, након распада СССР-а договорено је да Украјина буде ненуклеарна земља, али и неутрална.

Чињеница је да је Руска Федерација гарантовала суверенитет Украјини уколико се она лиши нуклеарног оружја, што је Украјина и учинила. Међутим, руска страна је током протекле три деценије истицала и да су укидањем Варшавског уговора престали да постоје разлози за постојање НАТО-а као одбрамбеног савеза, што имплицира руски став да је са завршетком Хладног рата НАТО добио улогу офанзивне војне силе таласократије, чија је главна улога овладавање Русијом и присвајање њених природних ресурса. Уколико су ове руске тврдње тачне, онда то не би било ништа друго него имплементација претходно наведених теоријских основа геополитике, као што би била и чињеница да су у протекле три деценије сви локални ратови вођени на ободу Евроазије.

По Макиндеровој теорији централни простор Евроазијe, који он назива Хартлендом, средиште је не само копнене цивилизације него и светске моћи

ЕВРОАЗИЈСТВО И ЕВРОАТЛАНТИЗАМ Распад СФРЈ (Миломир Степић га назива разби-распадом) десио се у исто време када и распад СССР-а. У бившој СФРЈ током 1991. и 1992. године разрађиване су и у пракси спровођене методе управљања кризом, где је НАТО представљан као једини безбедносни фактор у Европи.

Приликом агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године демонстриране су способности НАТО-а у извођењу операција наметања мира, кроз ангажмане изван сопствене зоне одговорности – противно члану 5 оснивачког акта.

Користећи, између осталог, и искуства из разби-распада СФРЈ, Дугин је понудио геополитичку идеју евроазијства, и то у форми компромисног решења, као замену за санитарни кордон – тампонску таласократску творевину. Другим речима, Дугин се залаже за Велику источну Европу, у чијем би саставу били и делови који су током протеклог столећа припадали поменутој тампон-зони као што су Украјина, Белорусија и Балкан, јер, по његовом мишљењу, у свету постоје само два глобална пола: евроазијство и атлантизам.

Тродеценијски период НАТО доминације, као једине велике војне силе, карактеришу и пет таласа ширења Алијансе на исток. Према Дугину, то је период који ће у геополитици остати забележен као униполарни моменат и све више руских, али и кинеских званичника износи исти став. У августу 2008. године Русија је неочекивано војно реаговала у Грузији и геополитичари тај петодневни рат називају завршетком униполарног момента, док рат који се тренутно води у Украјини сматрају почетком ере мултиполарности.

ШИРЕЊЕ АМЕРИЧКИХ ВРЕДНОСТИ Међутим, Запад ове тврдње не прихвата. Тако шеф Комитета начелника штабова Оружаних снага САД генерал Марк Мили не спори да Русија и Кина, као две велике силе, имају значај. По његовом мишљењу, сада се појавило не само ривалство великих сила већ и ризик од њихових међусобних ратова. Зато генерал Мили износи процене да ће се амерички млади нараштаји (ради се о кадетима „Вест Поинта“ којима се обратио) деценијама бавити овим изазовом. С друге стране, он наглашава и да се не сме дозволити да Русија победи у „специјалној војној операцији“, јер би тиме била срушена сва правила установљена након 1945. године. Слично говори и шеф Пентагона Лојд Остин, тврдећи да се, без обзира на јачање Русије и Кине, тим двема државама не сме дозволити рушење светског поретка. Пажњу је привукао и адмирал Мат Заблик, командант америчке ратне морнарице, недавном изјавом да она једновремено може водити два велика рата. Дакле, глобалистички Запад признаје да он више није једина суперсила, али и не одустаје од ширења америчких вредности, прокламованих Стратегијом националне безбедности САД.

Руски и кинески званичници све чешће истичу неслагање са ставовима који долазе с униполарних позиција којима се промовише ексклузивност да призвани и одабрани шире своје вредности. Заговорници мултиполарности указују на неприхватљивост неуважавања културолошких, верских, традиционалних, антрополошких, географских и других особености остатка света, коме се „више вредности“ безусловно намећу. Као одговор на америчко неприхватање, између осталог, и принципа недељиве безбедности, протеклих деценију и по дошло је до убрзаног економског развоја Кине, као и војног развоја Русије, која је у периоду између грузијског и украјинског рата развила хиперсонично оружје по чему је, за сада, без премца у свету.

УКРАЈИНА КАО САНИТАРНИ КОРДОН Ширењем НАТО-а Украјина је од Запада означена као део санитарног кордона у источној Европи. Њеним уласком у НАТО Русија би изгубила стратегијску дубину и, што је најважније, било би јој угрожено изузетно осетљиво југозападно крило.

У том контексту треба посматрати и борбу за Украјину кроз пуч изведен на кијевском Мајдану почетком 2014. године и нагли украјински заокрет ка НАТО-у. Уз то, уследио је прогон рускојезичког становништва, што је проузроковало да се области Доњецка и Луганска самопрогласе за републике. Русија је тада реаговала изненадно и без борбе заузела Крим. Главни аргумент руске стране био је враћање Крима матици, али се никако не смеју запостављати војностратегијски разлози за овај руски потез, јер уласком Украјине у НАТО и губљењем Крима Русија не би више била ни регионална сила. Након низа пораза Оружаних снага Украјине у „антитерористичкој операцији“ дошло је до потписивања споразума из Минска којима су непријатељства делимично ублажена и привремено одложена.

У Устав Украјине, међутим, унета је одредба да је чланство у НАТО-у кључно државно опредељење. Руска страна је протеклих година више пута упозоравала на ширење НАТО-а на исток, што је, по њој, претња глобалној безбедности која мора бити недељива. С оваквим ставовима све чешће наступа и Кина. Упозорење Владимира Путина на Минхенској конференцији прошле године представљало је руску црвену линију. Непоштовање Минских споразума и неприхватање руских захтева из децембра прошле године руска страна је схватила као наставак игнорантског односа Запада и његову намеру за даљу експанзију на исток у духу Стратегије анаконде. Тиме је, по руској страни, пређена црвена линија и Руска Федерација је 24. фебруара ове године напала Украјину, предухитривши је у намери извршења нападне операције на Донбас и постигавши стратегијско изненађење које и после три месеца рата експлоатише иницијативом на оперативном и тактичком нивоу (потписник овог текста посебно прати и анализира руску „специјалну војну операцију“).

Спајкмен је сматрао да је Балкан поље надметања са кога поморске силе могу извршити кључни продор у континенталну унутрашњост – према Русији. И Збигњев Бжежински тврдио је да САД на Балкану морају имати апсолутну превласт и контролу

ПРИЈЕМ ШВЕДСКЕ И ФИНСКЕ У НАТО Користећи ситуацију у Украјини као аргумент за постојање руских империјалних амбиција, у НАТО-у је покренута процедура за пријем Шведске и Финске у чланство Алијансе. Имајући у виду вишедеценијску интензивну сарадњу НАТО-а и Шведске и Финске, њихов пријем би требало да буде формалност (уз превазилажење проблема с турским ставом). Међутим, тренутак за то није случајно одабран.

Краткорочни циљ Запада је појачавање притиска на Русију ради развлачења и везивања њених снага да би се смањио притисак на Украјину. Средњорочни циљ је притисак на руску Балтичку флоту ради њеног постепеног истискивања из Балтика и претња руској енклави Калињинград. А дугорочни циљ је стварање услова за заузимање Арктика од стране Запада, јер би Русији био онемогућен приступ овом простору пребогатом енергентима и минералима преко територија Шведске и Финске.

Руска Федерација највероватније неће реаговати исхитрено. Предстоји јој планирање одбране и ешелонирање снага и ратних материјалних резерви дуж праваца који из поменуте две земље изводе у дубину руске територије, као и формирање нових јединица еквивалента до две дивизије, уз присуство ракетних система средњег домета „искандер-М“. Последњих дана појачана је дипломатска реторика на ову тему, уз све чешће помињање нуклеарног оружја. Руска страна ће са доктринарних ставова, по којима се нуклеарно оружје може употребити уколико би Русија била егзистенцијално угрожена, прећи на ставове да се оно може употребити и при провокацији од стране неке нуклеарне силе.

У случају да Калињинградска област буде угрожена и дође до директне конфронтације, могуће је да би руска страна могла предузети војну интервенцију у области Сувалки. Ради се о коридору дужине 70 километара на четворомеђи Белорусије, Пољске, Литваније и Калињинградске области. Његовим пресецањем, осим што би у конфликт биле увучене поменуте државе, дошло би до раздвајања НАТО снага у Европи на две групације и било би онемогућено њихово снабдевање преко Балтика. Процес пријема Шведске и Финске у НАТО вероватно ће успорити Турска због подршке поменутих држава Радничкој партији Курдистана и покрету Хизмет Фетулаха Гулена.

Суштина актуелне серије потеза НАТО-а је наставак имплементације Стратегије анаконде, као реакција на све чешће ставове руских званичника да је у свету завршен униполарни моменат и да почиње ера мултиполарности. Ни једна ни друга страна неће попустити, нити ће исход на бојном пољу у Украјини допринети детанту и деескалацији. То се може очекивати активнијим геополитичким учешћем Кине и даљим развојем економске ситуације у Европи. Уколико се евроазијска идеја Дугина у будућности покаже исправном, онда ће то бити потврда става да је немогуће стратешки приклањати се некој страни, а да то није једна од две претходно поменуте, при чему није добро да смер оријентације одређују само ограничени политички већ уједно и широки државотворни геополитички критеријуми. Да ли је у данашње време занемаривање геополитичких закона смртно опасно, како тврди Александар Дугин, сазнаћемо у блиској будућности.    

[/restrict]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *