Светионик – Бокељи као поморци под руском царском заставом

Историји је познато да Руси тек под Петром Великим бродовима знатније излазе на море. То море, или – та мора су хладна: Балтичко и Црно. У огромном подухвату да се оформе кадрови руске војне флоте учествовали су Бокељи, почев од Матије Змајевића у служби Петра Великог до Војновића у служби царице Катарине Друге

Године 1876, на Светог Ћирила и Методија (24/11. мај), професор Универзитета у Одеси Б. И. Глигорович одржао је предавање „О заслугама Срба за Русе“. Предавање је исте године штампао у 20. тому часописа „Записи императорско-новороссинскаго университета“, гдје између осталог каже да у историји славних руских јунака и бораца наилазимо и на многа српска имена. Наводи прије свих Бокеље – Матију Змајевића, Антонија Стратимировића и Војновиће.
Историји је познато да Руси тек под Петром Великим бродовима знатније излазе на море. То море, или – та мора су хладна: Балтичко и Црно. У огромном подухвату да се оформе кадрови руске војне флоте учествовали су Бокељи, почев од Матије Змајевића у служби Петра Великог до Војновића у служби царице Катарине Друге.
Пераштанин Матија Змајевић рођен је 1680. у Перасту, у Млетачкој републици, а умро 1735. у Таврову на Дону, у Руској империји. Поморску школу Марка Мартиновића завршава у Перасту и са 18 година заповиједа једним од очевих бродова. Због умијешаности у убиство градског капетана Вицка Бујовића, у 28. години бјежи из Пераста, ван Млетачке републике, прво у Дубровник, онда у Цариград, гдје заштиту налази код руског амбасадора Петра А. Толстоја, с ким се упознао када је ономад Толстој, са царевим питомцима, боравио у Перасту. Толстој с препоруком шаље Змајевића Петру Великом, у Чешку, у Карлове Вари, гдје се цар налазио на лијечењу. Историчар Томо К. Поповић, аутор „Херцег Новог“ (1924), пише да се Матија из Карлових Вари јавио брату, надбискупу барском и примасу Србије, писмом од 3. децембра 1712, у коме о испиту пред царем лично, каже: „Испитивајући ме он главом од два часа, задавао ми је тако тешка питања, да их, из поморства и из војничког реда, не може бити строжијих.“ Матија Змајевић постаје временом контраадмирал, руководи флотом од преко стотину бродова, побјеђује Швеђане, трипут, постаје вицеадмирал 1716. г., а 1726. прима од царице Катарине тек установљен орден Св. Александра Невског, а 1727. и чин адмирала.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *