Sigurna kuća za autošoviniste

Svako ko se usudi da kaže ko su srpski autošovinisti može da očekuje da će biti oklevetan kao fašista

U eri društvenih mreža uočeno je čudno pravilo: što duže traje neka rasprava, veća je verovatnoća da neko upotrebi reč fašizam – piše Veljko Lalić u kolumni u „Nedeljniku“, magazinu koji uređuje. Nekoliko paragrafa kasnije, iako nije bilo rasprave, upotrebio je reč fašizam: „Ne možete nikoga da zovete autošovinistom, pošto je to fašizam prema svojoj naciji.“ Iste nedelje njegov prekodrinski saborac Dragan Bursać, heroj velikobošnjačkog nacionalizma i bradata maskota Druge Srpske, piše da je autošovinizam „izmišljeni srbijanski naci-termin“ u kolumni u kojoj analizira zašto se Srbija venčala za „ajatolaha Putina Vladimira“ i zaključuje da „ne možemo za sve kriviti kralja laži Vučića, jer morate u sebi imati tu crtu gluposti da bi dobrovoljno skočili u ralje ruskog fašizma“.
Pojam autošovinizam se za samo šesnaest godina raširio i ukorenio u meri da se mnogima čini da je oduvek bio ovde. Moćan i upečatljiv, postao je jedna od glavnih meta svih aktera koji ostvarenje svojih ciljeva vezuju za slabu, malu ili poniženu Srbiju, sapetu evroatlantskim amovima. Ipak, Lalić i Bursać u svojim klevetama odlaze dalje čak i od nesrpskih verifikatora autošovinizma. Andrej Kišjuhas tako u tekstu „Dođavola sa autošovinizmom!“ piše da je autošovinizam „maligna etiketa, a zatim i patogeni ili viralni mim, za vaskoliku političku denuncijaciju i društvenu defamaciju“, ali korišćenje ovog pojma ne vezuje ni za fašizam, ni za nacizam. U tekstu „Šta je autošovinizam?“ Mark Lošonc, koji o sebi govori u prvom licu množine, piše „ne mislimo da je u pitanju fašizam“. Ipak, Lošonc smatra da se „u zemlji u kojoj je ubijen najveći procenat Jevreja u Evropi (oko 97%), u zemlji gde se u poslednje vreme rehabilituju fašisti“ može govoriti o „mikrofašizmima koji se pojavljuju u svim porama svakodnevnog života“. Ne znam da li to znači da se na tako uokvireno srpsko zlo može odgovarati mikrogenocidom, što bi trebalo proveriti sa Naserom Orićem i Ramušem Haradinajem. [restrict]

ANTIFAŠISTIČKO UTOČIŠTE Antifašizam je postao omiljeno utočište srpskih autošovinista. Veruju da im je istovremeno moćno oružje za gušenje otpora i sigurna kuća. Probaću da Laliću, koji se u njoj ušuškao, pomognem da locira sebe i prepozna ko su autošovinisti. Možda još nije svestan šta čini i čemu služi. Autošovinistička je svaka argumentacija koju antisrpski šovinisti mogu legitimno, bez vađenja iz konteksta, upotrebiti kao opravdanje da ponovo pune masovne grobnice telima srpskih civila kako bi ostvarili svoje velikodržavne ambicije i sveli populaciju na zacrtanim teritorijama na „pravu meru“. Što znači da bude bez Srba ili sa vrlo malo „Vlaha“, „Škija“ i drugih srbolikih bića iz demonologije prozapadnih balkanskih nacionalizama.
Autošovinizam je najopasniji kada ne sadrži otvorene izraze mržnje, prezira i gađenja i ne govori o „zverima srpskim“, kao što to čini „Peščanik“. Što je sofisticiraniji i odmereniji, to je gori. U hijerarhiji autošovinističkog zla važno mesto zauzimaju oni koji otpor diskredituju uokviravajući ga kao fašizam. To je jedna od perfidnijih inkarnacija autošovinističkog stanovišta, danas mnogo opasnija od izručivanja kofa gadosti po Srbima i srpskom, čime se u Beogradu i Banjaluci više ne mogu pridobiti novi sledbenici. Zato je obazrivi i proračunati Lalić, koji se iz nedelje u nedelju upinje da zvuči pametno i odmereno, mnogo opasniji autošovinista od Bursaća, koji, bez zazora, rodomržnju svakodnevno sipa iz nekoliko antisrpskih medija u bivšoj Jugoslaviji.
Autošovinisti su u medijima dugo delovali sa temelja koje je Petar Luković postavio u splitskom „Feral tribjunu“ i zatim dograđivao u „Peščaniku“ i „E-novinama“. Pojavilo se vremenom mnoštvo imitatora od kojih je najuspešniji novokomponovani zapadnoljubac Svetislav Basara. On je u svoj autošovinizam utisnuo sirovi, napadno gedžovanski pečat, koji podjednako otrovni Luković nije mogao da izvuče iz svojih urbanih iskustava, obeleženih ljubavlju prema rokenrolu i pornografiji. Za razliku od Lukovića, koji je pljuvao i vređao s distance nekoga ko veruje da je visoko iznad, Basara ne beži od toga da pokaže da je autošovinista u opancima, da u sebi ima i ono što neumorno gadi, ruži i kuži. Basara i Bursać, koji voli da nam se obraća sa „braćo Srbi“, i dalje se takmiče ko će na medijskom tronu srpskog autošovinizma zameniti klonulog Lukovića, čiji stil oponašaju i dok se trude da sahrane i nacifikuju neprijatelje metastaziranog samoporicanja.
Za razliku od zastarelog, lenjog pristupa „Peščanika“ i lista „Danas“, „Nedeljnik“ predstavlja oličenje nove, zrele faze autošovinističkog novinarstva, koje se sada upinje da nikoga ne odbije i ne uvredi dok oblikuje nove umove sklone autošovinizmu. Sem kada, iz nehata, narcisoidni Lalić počne da vređa inteligenciju čitaoca. Teško je pratiti misao ovog umišljenog građaniste, koji zvuči kao Snežana Čongradin na steroidima, a ne osetiti transfer blama. Lalić voli da veruje da otkriva velike istine i spaljuje iluzije, ali stalno beži u opšta mesta dok prazninu misli pokušava da zatrpa klišeima. Basara je ovih dana morao da ga spasava od patriotskih „hohštaplera“ i (samo)ponižavanja pošto je u samo nekoliko rečenica stigao od pitanja „Šta je, uopšte, Kosovski zavet? Kako on tačno glasi?“ do natoljubivog odgovora na nivou Jelene Milić: „Ne postoji kosovski zavet. Žao mi je što sam vam srušio Sneška.“

TAMPON-NOVINARSTVO Propagandistički, dozirano tabloidni, autokolonijalni žurnalizam „Nedeljnika“ nazvao sam „tampon-novinarstvo“. To je sigurica bućkuriš iz koga ništa ne curi, pa neće ni srušeni suverenistički „Sneško“ ako vredni Lalić uspe i da ga otopi. Omiljeni novinar srpskih tajkuna i tajkunčića željnih da properu i evropeizuju svoja musava bogatstva, Lalić ume da simulira otvorenost. Uvek se nađe i poneki patriotski fikus pa je njegov „Nedeljnik“ prerastao ulogu svetlucavog glasila proameričkog krila duboke države i postao važno, i prilično sofisticirano oružje evroatlantskih propagandista. Koristan je jer uspeva da odgovori na potrebe dela visokoobrazovane „urbane“ publike, koji (još) ne prihvata mnogo otvoreniji autošovinizam kakav je prisutan u privatizovanom NIN-u, ni kulturno kulturni elitizam na kome se temelji uređivačka politika ovog etički očišćenog lista, a nisu mu bliski ni intelektualizam i jugonostalgija kojima obiluju dosadnjikavi tekstovi u „Vremenu“, magazinu koji deluje kao da ga grupa amatera pravi usput, na brzinu.
Lalić je oportunista koji zarad tiraža i zarade ume da „šara“ i ponekad na naslovnu stranu stavi ljude koji su na crnim listama autošovinista, kao što je Matija Bećković. Milje u kome pliva teško prašta desna skretanja, pa se, da ga ne bi ubila Matijina jaka srpska reč, Lalić osigurao stavivši na korice, tik uz Bećkovićev lik, citat iz dugačkog intervjua, iščupan iz konteksta, koji kaže: „Gde ste videli slobodnog i bogatog čoveka da je nacionalista?“ On odaje veoma neobičan stav velikog pesnika i rodoljuba, koji miluje osetljive slučajnosrpske uši – ali samo ako se izbaci nastavak: „A među sirotinjom i porobljenima ih ima kao pleve.“ Pri tome, zahvaljujući ćerki, udarnici luksemburškog kanala „Nova S“, vodeće medijske transmisije NATO-a u Srbiji, prozvane „Nova SS“, prezime Bećković više nije u građanističkim krugovima omraženo kao nekad. Pripomogao je i imidž decentnog engleskog džentlmena koji godinama neguje.
„Nedeljnik“ je jedan od medija koji su doprineli da autošovinizam preraste u samoodrživu kulturu autošovinizma, čiji protagonisti, pored podrške Zapada, danas mogu da računaju i na inerciju. Lalić je tu jedan od neupadljivih ali uticajnih autošovinista, naizgled odmerenih građanista koji su dugo vremena ostajali ispod radara i zato imaju važnu ulogu u pokušajima slamanja otpora najperverznijem srpskom zlu. Kao i razbarušeni saborci iz NUNS-a i NDNV-a, koji ponekad moraju da skinu penu s usta, i usiljeno pogospođeni Lalić se nadovezuje na ideje Radomira Konstantinovića, koji je srpsku kulturu predstavio kao motor nacifikacije. Stigli smo do toga da svako ko u Srbiji ne prihvata neku od dogmi zagovornika klečanja i pristupanja NATO-u može da očekuje da će biti predstavljen kao makro ili mikro fašista. Nažalost, danas je u Srbiji vrlo kratak put od antifašizma do autošovinizma.

[/restrict]