И САНКЦИЈЕ, И КОСОВО

ДИПЛОМАТСКА ОФАНЗИВА ЗАПАДА

Како нас је слепо праћење „безалтернативног“ пута у Европску унију довело до тога да од политике „и Косово, и ЕУ“ дођемо до ситуације у којој се од нас тражи „и Косово, и санкције“

Размишљате као Аљбин Курти – кључни је аргумент прозападног новинара Зорана Остојића када се упиње из петних жила да објасни како би увођење санкција Русији било од највишег српског интереса, јер би се у супротном наша држава нашла изолована, што одговара једино привременим властима у Приштини и њиховом премијеру. Према његовом мишљењу, дакле, свако ко се противи санкцијама Русији Србији мисли онолико добро колико јој мисли „косовски премијер“, јер бисмо, у случају да се не повинујемо директивама из Брисела и других западноевропских престоница, постали одбачени и у немогућности да се изборимо за своје интересе, међу којима је, наравно, и очување територијалног интегритета и суверенитета Србије. Заиста интересантан аргумент за некога ко се представља као велики борац за српски интерес, па самим тим и територијални интегритет државе. Ако ни због чега другога, онда због чињенице да такозвано Косово и даље није независно (у пуном капацитету) најпре захваљујући подршци коју Србија добија од Русије у Савету безбедности УН, али и шире. Шта мислите да би се догодило ако би Србија одлучила да се сврста уз своје „западне партнере“, да не кажемо „пријатеље“, и повукла један толико непријатељски потез према Русији? Ко би се томе још више радовао него „међународној“ изолацији Србије?

НЕИЗВЕСНОСТ УБИЈА Колико би Аљбин Курти заиста био несрећан ако би Србија попустила пред уценом да уведе санкције Русији и одрекне се свог истинског пријатеља и, слободно ћемо рећи, заштитника у међународној арени, најбоље је показала мини балканска турнеја новог немачког канцелара Олафа Шолца и поруке које је том приликом упутио. У суштини, ништа ново и неочекивано, али заиста први пут тако јасно и гласно изречено, што опет некима није довољно да схвате како стоје ствари. То је један пријатељ вашег аутора сликовито описао следећом причом: „Сумњао човек да га жена вара, па ангажовао приватног детектива да је прати. После неколико дана детектив му подноси извештаj – Оно што сам видео неће вас баш обрадовати. Попео сам се на кров суседне зграде и чекао. Дошао је неки тип код ваше жене, донео букет цвећа. Онда сам гледао кроз прозор, вечерали су, пили шампањац, онда мало плесали… После су прешли у спаваћу собу, скинули се до голе коже, легли заједно! Ето! – А даље? – Даље нисам видео, угасили су светло. – Ниси, дакле, видео да воде љубав? – Па, кажем, кад су голи легли у кревет, угасили су светло! – А да воде љубав, ниси видео својим очима? – Па, нисам. – Ој, Господе, докле та неизвесност!?“
Стварно треба бити слеп, глув и глуп па не схватати оно што би свакоме ко не користи неки озбиљан психолошки механизам одбране било јасно када „пријатељ“ Шолц дословце каже: „Незамисливо је да две државе које се не признају могу да постану чланице Европске уније.“ Иако му је промакло важно питање може ли једна „држава“ коју не признаје пет чланица ЕУ да постане део „европске породице“, његова порука не губи на значају. Ваљда рачуна да ће му (им) бити лако кад убеди Србију, да убеди и Шпанију и остале.
Захваљујући тој изјави, Шолцова посета Србији могла би се сматрати дипломатским фијаском, јер је председник Србије Александар Вучић исто тако отворено и јасно с очију скинуо вео „неизвесности“ превареног мужа. Немачком канцелару је одговорио у духу Светог Вукашина Клепачког („Само ти, дијете, ради свој посао“): „Немојте да се љутите што је наш однос према Косову другачији од вашег, јер онолико колико ви волите територијални интегритет Украјине, Срби воле територијални интегритет Србије. Извините.“ Овакав став не само немачког канцелара Шолца него и других западних званичника, Вучића никако не би требало да чуди, али је он, ипак, изразио велико чуђење, што је више део дипломатске игре него стварне запрепашћености нечим што, иако до сада није овако отворено речено, већ деценијама јасно лебди над нашим главама. Сетимо се само тек у нијанси другачије поруке коју је у Београд крајем фебруара 2010. донео тадашњи шеф француске дипломатије Бернар Кушнер: „То никада нисмо крили – јер с пријатељима разговарамо отворено – Србија, као и било која друга земља-кандидат, треба да реши своје проблеме са суседима, са свим својим суседима, пре него што уђе у ЕУ.“ А онда је додао да је „косовска независност за Француску неповратна“. Суштинска разлика између те две посете и те две поруке је што се Вучић, за разлику од Тадића, нашем „западном партнеру“ овај пут извинио што неће моћи да му изађе у сусрет.
Не виде, међутим, сви Шолцов наступ на овај начин. Душан Јањић из Форума за етничке односе, који је разговор Вучића и Путина упоредио с дијалогом „наркомана и дилера“, у Шолцовом примеру не увиђа ништа негативно, напротив. Према њему, то је тек једна „лекција Вучићу да се о статусу мора разговарати“. Тај закључак је утемељен у реалности колико и онај аргумент с почетка текста. Јањић би требало да је свестан да је, с једне стране, и за Немачку „косовска независност неповратна“, а с друге да је пре свега Приштини нужно одржати лекцију о неопходности дијалога, а тамо таквих тонова и није било. Али ове чињенице не одговарају тези да су државе ЕУ наши пријатељи, па утолико горе по њих, мисли вероватно Јањић.

БРИСЕЛСКА ФАТАМОРГАНА Новинар немачког листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ Михаел Мартенс оценио је пред Шолцов долазак у Београд да он не доноси ни штап, ни шаргарепу. Истина је да европске шаргарепе одавно више нема, па се њихови званичници труде да је неким алхемијским процесом створе ни из чега, те преговарачка поглавља претварају у „кластере“, предлажу некакву „Европску политичку заједницу“ (Емануел Макрон) којом би се државама што теже чланству у Унији само на врат ставио ам неопходности слепог праћења европске спољне политике, док ЕУ према њима не би имала никакву одговорност, или „постепену интеграцију“, што је идеја изнета у аустријском „нон-пејперу“ објављеном пред долазак аустријског министра за европске и међународне послове Александера Шаленберга. Истина је, међутим, и да је у недостатку штапа, Шолц у Београд очито понео „нож“ у виду захтева да Србија увођењем санкција Русији прво изврши сепуку, а потом себи ишчупа срце прихватањем независности Косова и Метохије.
Тај сепуку санкцијама нам прижељкују и траже и неки домаћи актери. Министарка Зорана Михајловић, на пример, „децидно и оштро“, да цитирамо Вучића, истиче да нема „ни трунку дилеме да Србија треба да уради апсолутно све“ што Брисел од ње захтева и да су санкције Русији „у најбољем интересу грађана и грађанки“. За „усклађивање политике са ЕУ“ и „увођење рестриктивних мера према режиму Владимира Путина“, што су помало љигави еуфемизми за санкције Русији, јесу и Радомир Лазовић и Добрица Веселиновић из покрета Не давимо Београд, односно коалиције „Морамо“, јер је „питање осуде рата, морално и етичко питање око којег нема нејасноћа“. У свој својој „моралности и етичности“ (плеоназам) њих двојица „мрзитеља рата“ имају и додатни, лични мотив да буду против „злочинца“ Путина, чије су „марионете“ њиховог „друга Гундија“, Британца Ејдана Еслина, осудили на смрт због учешћа у борбама у Украјини. То псето рата је, према сведочењу њихове саборкиње Теодоре Гавран, боравило код њих у гостима током трансфера са сиријског фронта на украјинско ратиште.
Сличних су ставова и други српски натољупци, па високи функционер Странке слободе и правде Борко Стефановић изјављује да је увођење санкција Русији ствар сврставања на страну „реда и цивилизације“, док његова колегиница Мариника Тепић сматра да „нема дилеме да Србија мора, као што је и увек била, да се окрене Западу и правој страни“. Не знамо на које „окретање Западу“ Тепићева тачно мисли. Да ли на оно од 25. марта 1941. које је кажњено два дана касније? Можда смо Западу били окренути док нас је 1999. бомбардовао, или док је над нама спроводио бруталне и безобзирне санкције? Тако мисли и Драган Шормаз: „Животом својим сам убеђен да би нам ЕУ и САД помогли око јефтине цене гаса и енергената.“ Таква слепа и безусловна љубав је, заиста, за поштовање.
Вратимо се, на крају, на премудрост с почетка овог текста. Ако је смислена идеја да они који су против санкција Русији „размишљају исто као Курти“, онда се може рећи и да они који су за санкције Русији размишљају као Хитлер, јер су за уједињену Европу у походу на Исток. Да не помињемо то што нас таквим приступом доводе у опасност да прођемо као тај поборник „реда и цивилизације“, како каже Борко Стефановић.


3 коментара

  1. Што рекао Ајнштајн, само је људска глупост безгранична. Ако је у питаеу само глупост, а не издаја сопствене земље и још много тога.
    Заиста, зар се нико у овој земљи не може позвати на одговорност због позивања на отворено гажење Устава Србије? А може да одговара, рецимо, уколико се јавно изјасни против педерских бракова, или негира постојање више од два пола, или ако се не повинује декретом уведеној “равноправности” полова пуким насилним претварањем свих занимања у мушком роду у обавезан и женски облик? – што граматика српског језика не познаје, а ни народ није имао проблема, све до одузимања памети одлучиоцима о томе шта је “коректно”? Или да начини грдну штету ЕПС-у, а да се понаша “ни лук јела, ни лук мирисала” и ни – длака с главе?

    Треба ли подсетити председника да је, тек пре неки дан, положио заклетву, и какву је заклетву дао?

    А све ће ово проћи; само мало стрпљења. Алтернатива постоји: то је одустајање БЕЗАЛТЕРНАТИВНОГ ЕВРОПСКОГ ПУТА!

  2. Анжелика-Николина Кучинар

    Гинем мајко за Косово моје…
    Не плачи мајко на уранку бијелом
    Већ хладне воде за извора донеси
    И један букет пољског цвијећа понеси
    Да ми косе дуге плаве њиме украсиш
    И немој сине да угасиш кандило пред иконом
    Када кренем да живот положим на Косово свето
    Нека Христово тијело васкрсло и распето
    Ти пред очима буде када почну куге и бештије да те плаше
    Драги узми све успомене наше и стави крај свијеће
    Нек миришу руже и цвијеће у нашој соби
    Немој сузу једну да пустиш нити да изустиш слово
    Идем да гинем за намучено Косово
    Не плачи брате него поносно ми говор одржи
    На свети Видовдан када ме буду мачем посијекли
    Свети Оци давно су рекли да без муке нема спасења
    Нека на мом страдању никне слобода за наша поколења
    Оче што почиваш под хумком земље тешке
    Припреми ми дочек ако си близу раја
    Доћи ћу ти насмијана боса и пјешке
    Са мирисом јоргована из топлог маја
    Не плачите другови када ме плугови туђина закаче
    За јуначким срцем се пјева а не плаче
    Већ код светог Острошког свеца
    За мене се молите и ви и ваши стари и дјеца
    Ево војник Христов у оклопу ме мајко зове
    Да међу сиве соколове душу ми изведе
    Блиједе руке на прсима нек ми духовник склопи
    И покропи тијело вином црвеним као божура латице
    И ти сине бијело ми лице умиј осмјехом својим
    Не бојим се смрти већ живота у муци и страху
    Пепео пепелу а прах праху мора да се врати
    Радуј се сине мајка ће ти на Косову за Христа
    Крв
    Сузе
    Дати
    Одох мајко на Косово Свето да гинем
    Ако Бог да и са седмог кољена да скинем
    И клетве и гријех и очистим сваку рану
    На уранку о Видовдану када божур румени
    Цвјета
    Мирише
    На Кнеза Лазара стопе и светих мученика ране
    Одох сине а ти се моли и мисли на ме..
    На Косову да ми увојци плави гнијездо свију
    И очи зелене са неба чистог Вјечност пију…

  3. unutrašnji dijalog, glas naroda

    I sankcije, i Kosovo (diplomatska ofanziva zapada)

    Slepo praćenje puta “EU nema alternativu”. Dovelo je Srbiju do toga da joj se otme KiM i vrši pritisak da Srbija uvede sankcije Rusiji, i stvaraju drugi separatistički potencijali da ugrožavaju nacionalne interese Srbije (otvorena pandorina kutija). Tako je bilo i pre stupanja na snagu Briselskog sporazuma: Od EU preduslov je bio da se prvo prihvate “EU standardi”, a nakon toga “rešava status Kosova”. Medjutim odmah se krenulo sa rešavanjem statusa Kosova – u startu 2013 je prihvaćen i potpisan Briselski sporazum kojim je Kosovo dobilo sve državne atribute sa integrisanom granicom da se zaokruži tzv. država Kosovo – ali se to u naslovu sporazuma tretira-tumači kao “normalizacija odnosa Beograda i Prištine (da se vlasi ne dosete da je Kosovo dobilo statusne-državne atribute). ZAŠTO JE u startu potpisan Briselski sporazum (protivno pravnim-zakonskim regulativama) – a ne na kraju kada obe strane, Srbija i Kosovo “usaglase stavove-sporazum” – kada je po odredbama sporazuma očigledno da će Srbija na unutrašnjem političkom planu izgubiti-predati Kosovo (KiM) Albancima-Šiptarima? Jeste da se Rezolucijom SB UN-a R-1244 KiM tretira kao sastavni deo Srbije – ali šta će Briselski sporazum kojim se otima KiM od Srbije – a pozivamo se na R-1244 da smo sačuvali KiM? Sada se na spoljnom političkom planu vodi politička bitka da Srbija i Kosovo pronadju “kompromis” za potpisivanje “sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova” – koji će Kosovu poslužiti za punopravno članstvo u SB UN-a. Bez toga nema pristupanja Srbije u EU.
    Postavlja se pitanje zašto Srbija ne odbaci Briselski sporazum koji je doveden pred svršen čin da Srbija izgubi KiM? ZAŠTO NIJE “normalizacija odnosa” da se vrate 250.000 proteranih Srba na KiM?

    Cilj NORMALIZACIJA ODNOSA je takodje i Inicijativa “Otvoreni Balkan” koja se uzdiže spektakularno na velike-istorijske visine, a uloga je “ekonomski odnosi”: promet ljudi, usluga, robe i kapitala, priznanje diploma, radna mesta. Zakonski se planira da se, na primer Albanci zapošljavaju i naseljavaju u Beogradu-Srbiji, koji če Srbi da idu na Kosovu da žive i rade? Kada se zna da je za 50 godina preko 300 hiljada albanaca-Šiptara maseljeno da rade i žive u Beogradu-Srbiji – a za taj period nijedna srpska porodica iz Beogeada-Srbije nije otišla u šiptarsko okruženje na KiM da živi i radi? Zašto Srbija nije dogovorila “recipročne mere”: (1:1) na 1000 zaposlenih Albanaca u Srbiji – da se 1000 Srba zaposle na Kosovu? Uostalom, pre inicijative OB regulativu ekonomskih odnosa vešio je CEFTA SPORAZUM koji je još na snazi. TAKODJE, sve Rebublike u Titivoj Jugoslaviji (do raspada, bile su otvoreni Balkan) imale su tretirane otvorene granice kao administrativne linije – totalno otvorene-opšta sloboda kretanja (naravno i ekonomska, trište rada itd.), pa nije bilo euforičnog hvalisanja.
    I MAKRONOVA INICIJATIVA: “Evropska politička zajednica” u kojoj će automatski priključiti i Srbiju – ima za cilj (možda u dogovoru sa SAD) da političke odluke donosi konsenzusom EP Zajednica u kojoj mora pozitivno i Srbija da glasa – a to će implicirati odluke “medjusobnog priznavaja” Srbije i Kosova koje kao dve države da udju u EU. Da skratim. Hvala na razumevanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.