I SANKCIJE, I KOSOVO

DIPLOMATSKA OFANZIVA ZAPADA

Kako nas je slepo praćenje „bezalternativnog“ puta u Evropsku uniju dovelo do toga da od politike „i Kosovo, i EU“ dođemo do situacije u kojoj se od nas traži „i Kosovo, i sankcije“

Razmišljate kao Aljbin Kurti – ključni je argument prozapadnog novinara Zorana Ostojića kada se upinje iz petnih žila da objasni kako bi uvođenje sankcija Rusiji bilo od najvišeg srpskog interesa, jer bi se u suprotnom naša država našla izolovana, što odgovara jedino privremenim vlastima u Prištini i njihovom premijeru. Prema njegovom mišljenju, dakle, svako ko se protivi sankcijama Rusiji Srbiji misli onoliko dobro koliko joj misli „kosovski premijer“, jer bismo, u slučaju da se ne povinujemo direktivama iz Brisela i drugih zapadnoevropskih prestonica, postali odbačeni i u nemogućnosti da se izborimo za svoje interese, među kojima je, naravno, i očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Zaista interesantan argument za nekoga ko se predstavlja kao veliki borac za srpski interes, pa samim tim i teritorijalni integritet države. Ako ni zbog čega drugoga, onda zbog činjenice da takozvano Kosovo i dalje nije nezavisno (u punom kapacitetu) najpre zahvaljujući podršci koju Srbija dobija od Rusije u Savetu bezbednosti UN, ali i šire. Šta mislite da bi se dogodilo ako bi Srbija odlučila da se svrsta uz svoje „zapadne partnere“, da ne kažemo „prijatelje“, i povukla jedan toliko neprijateljski potez prema Rusiji? Ko bi se tome još više radovao nego „međunarodnoj“ izolaciji Srbije?

NEIZVESNOST UBIJA Koliko bi Aljbin Kurti zaista bio nesrećan ako bi Srbija popustila pred ucenom da uvede sankcije Rusiji i odrekne se svog istinskog prijatelja i, slobodno ćemo reći, zaštitnika u međunarodnoj areni, najbolje je pokazala mini balkanska turneja novog nemačkog kancelara Olafa Šolca i poruke koje je tom prilikom uputio. U suštini, ništa novo i neočekivano, ali zaista prvi put tako jasno i glasno izrečeno, što opet nekima nije dovoljno da shvate kako stoje stvari. To je jedan prijatelj vašeg autora slikovito opisao sledećom pričom: „Sumnjao čovek da ga žena vara, pa angažovao privatnog detektiva da je prati. Posle nekoliko dana detektiv mu podnosi izveštaj – Ono što sam video neće vas baš obradovati. Popeo sam se na krov susedne zgrade i čekao. Došao je neki tip kod vaše žene, doneo buket cveća. Onda sam gledao kroz prozor, večerali su, pili šampanjac, onda malo plesali… Posle su prešli u spavaću sobu, skinuli se do gole kože, legli zajedno! Eto! – A dalje? – Dalje nisam video, ugasili su svetlo. – Nisi, dakle, video da vode ljubav? – Pa, kažem, kad su goli legli u krevet, ugasili su svetlo! – A da vode ljubav, nisi video svojim očima? – Pa, nisam. – Oj, Gospode, dokle ta neizvesnost!?“
Stvarno treba biti slep, gluv i glup pa ne shvatati ono što bi svakome ko ne koristi neki ozbiljan psihološki mehanizam odbrane bilo jasno kada „prijatelj“ Šolc doslovce kaže: „Nezamislivo je da dve države koje se ne priznaju mogu da postanu članice Evropske unije.“ Iako mu je promaklo važno pitanje može li jedna „država“ koju ne priznaje pet članica EU da postane deo „evropske porodice“, njegova poruka ne gubi na značaju. Valjda računa da će mu (im) biti lako kad ubedi Srbiju, da ubedi i Španiju i ostale.
Zahvaljujući toj izjavi, Šolcova poseta Srbiji mogla bi se smatrati diplomatskim fijaskom, jer je predsednik Srbije Aleksandar Vučić isto tako otvoreno i jasno s očiju skinuo veo „neizvesnosti“ prevarenog muža. Nemačkom kancelaru je odgovorio u duhu Svetog Vukašina Klepačkog („Samo ti, dijete, radi svoj posao“): „Nemojte da se ljutite što je naš odnos prema Kosovu drugačiji od vašeg, jer onoliko koliko vi volite teritorijalni integritet Ukrajine, Srbi vole teritorijalni integritet Srbije. Izvinite.“ Ovakav stav ne samo nemačkog kancelara Šolca nego i drugih zapadnih zvaničnika, Vučića nikako ne bi trebalo da čudi, ali je on, ipak, izrazio veliko čuđenje, što je više deo diplomatske igre nego stvarne zaprepašćenosti nečim što, iako do sada nije ovako otvoreno rečeno, već decenijama jasno lebdi nad našim glavama. Setimo se samo tek u nijansi drugačije poruke koju je u Beograd krajem februara 2010. doneo tadašnji šef francuske diplomatije Bernar Kušner: „To nikada nismo krili – jer s prijateljima razgovaramo otvoreno – Srbija, kao i bilo koja druga zemlja-kandidat, treba da reši svoje probleme sa susedima, sa svim svojim susedima, pre nego što uđe u EU.“ A onda je dodao da je „kosovska nezavisnost za Francusku nepovratna“. Suštinska razlika između te dve posete i te dve poruke je što se Vučić, za razliku od Tadića, našem „zapadnom partneru“ ovaj put izvinio što neće moći da mu izađe u susret.
Ne vide, međutim, svi Šolcov nastup na ovaj način. Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose, koji je razgovor Vučića i Putina uporedio s dijalogom „narkomana i dilera“, u Šolcovom primeru ne uviđa ništa negativno, naprotiv. Prema njemu, to je tek jedna „lekcija Vučiću da se o statusu mora razgovarati“. Taj zaključak je utemeljen u realnosti koliko i onaj argument s početka teksta. Janjić bi trebalo da je svestan da je, s jedne strane, i za Nemačku „kosovska nezavisnost nepovratna“, a s druge da je pre svega Prištini nužno održati lekciju o neophodnosti dijaloga, a tamo takvih tonova i nije bilo. Ali ove činjenice ne odgovaraju tezi da su države EU naši prijatelji, pa utoliko gore po njih, misli verovatno Janjić.

BRISELSKA FATAMORGANA Novinar nemačkog lista „Frankfurter algemajne cajtung“ Mihael Martens ocenio je pred Šolcov dolazak u Beograd da on ne donosi ni štap, ni šargarepu. Istina je da evropske šargarepe odavno više nema, pa se njihovi zvaničnici trude da je nekim alhemijskim procesom stvore ni iz čega, te pregovaračka poglavlja pretvaraju u „klastere“, predlažu nekakvu „Evropsku političku zajednicu“ (Emanuel Makron) kojom bi se državama što teže članstvu u Uniji samo na vrat stavio am neophodnosti slepog praćenja evropske spoljne politike, dok EU prema njima ne bi imala nikakvu odgovornost, ili „postepenu integraciju“, što je ideja izneta u austrijskom „non-pejperu“ objavljenom pred dolazak austrijskog ministra za evropske i međunarodne poslove Aleksandera Šalenberga. Istina je, međutim, i da je u nedostatku štapa, Šolc u Beograd očito poneo „nož“ u vidu zahteva da Srbija uvođenjem sankcija Rusiji prvo izvrši sepuku, a potom sebi iščupa srce prihvatanjem nezavisnosti Kosova i Metohije.
Taj sepuku sankcijama nam priželjkuju i traže i neki domaći akteri. Ministarka Zorana Mihajlović, na primer, „decidno i oštro“, da citiramo Vučića, ističe da nema „ni trunku dileme da Srbija treba da uradi apsolutno sve“ što Brisel od nje zahteva i da su sankcije Rusiji „u najboljem interesu građana i građanki“. Za „usklađivanje politike sa EU“ i „uvođenje restriktivnih mera prema režimu Vladimira Putina“, što su pomalo ljigavi eufemizmi za sankcije Rusiji, jesu i Radomir Lazović i Dobrica Veselinović iz pokreta Ne davimo Beograd, odnosno koalicije „Moramo“, jer je „pitanje osude rata, moralno i etičko pitanje oko kojeg nema nejasnoća“. U svoj svojoj „moralnosti i etičnosti“ (pleonazam) njih dvojica „mrzitelja rata“ imaju i dodatni, lični motiv da budu protiv „zločinca“ Putina, čije su „marionete“ njihovog „druga Gundija“, Britanca Ejdana Eslina, osudili na smrt zbog učešća u borbama u Ukrajini. To pseto rata je, prema svedočenju njihove saborkinje Teodore Gavran, boravilo kod njih u gostima tokom transfera sa sirijskog fronta na ukrajinsko ratište.
Sličnih su stavova i drugi srpski natoljupci, pa visoki funkcioner Stranke slobode i pravde Borko Stefanović izjavljuje da je uvođenje sankcija Rusiji stvar svrstavanja na stranu „reda i civilizacije“, dok njegova koleginica Marinika Tepić smatra da „nema dileme da Srbija mora, kao što je i uvek bila, da se okrene Zapadu i pravoj strani“. Ne znamo na koje „okretanje Zapadu“ Tepićeva tačno misli. Da li na ono od 25. marta 1941. koje je kažnjeno dva dana kasnije? Možda smo Zapadu bili okrenuti dok nas je 1999. bombardovao, ili dok je nad nama sprovodio brutalne i bezobzirne sankcije? Tako misli i Dragan Šormaz: „Životom svojim sam ubeđen da bi nam EU i SAD pomogli oko jeftine cene gasa i energenata.“ Takva slepa i bezuslovna ljubav je, zaista, za poštovanje.
Vratimo se, na kraju, na premudrost s početka ovog teksta. Ako je smislena ideja da oni koji su protiv sankcija Rusiji „razmišljaju isto kao Kurti“, onda se može reći i da oni koji su za sankcije Rusiji razmišljaju kao Hitler, jer su za ujedinjenu Evropu u pohodu na Istok. Da ne pominjemo to što nas takvim pristupom dovode u opasnost da prođemo kao taj pobornik „reda i civilizacije“, kako kaže Borko Stefanović.