ГЕНОЦИДА, ДАЈТЕ МИ ГЕНОЦИДА

Колонијални импулс Запада трансформисао се у ништа мање крвожедни спасилачки жар и „Хитлерови добровољни џелати“ су мутирали у НАТО-ове добровољне жртве

Некада су се ратови добијали туђим лешевима. Убијањем. Као и Алија Изетбеговић, Хашим Тачи и вође западнољубивих „револуционара“ у Сирији пре њега, Володимир Зеленски схвата да се данас рат може добити умирањем – лешевима припадника свог народа. За све који остваривање својих циљева везују за интервенционистички неоколонијализам Запада, најкраћи пут до прижељкиваног коначног решења данас води преко „злочина над злочинима“. То је перверзна некрополитика чији главни адут може бити описан речима – геноцида, дајте нам геноцида.
Највећи непријатељи мира више нису они који су спремни да масовно убијају, већ они који своје наде везују за масовно умирање. Препознатљива, „спасилачка“ логика неоколонијалних интервенција од краја Хладног рата учинила је да многи нестрпљиви западни клијенти одбаце „никад више“ и пригрле „бар једном“. Да би осигурала да ће Запад искористити сва средства да их „спасава“, украјинска страна серијски покушава да фалсификује, испровоцира и призове геноцид. После Буче и Маријупоља, Зеленски се нада да ће из Северодоњецка некако измусти бар један мајушни, општински геноцид.
Уместо подршке политикама чији је императив „никад више“, Запад стратешки охрабрује некрополитике које рачунају на лешеве невиних. Оне полазе од, нажалост сасвим рационалног, веровања да што их је више, већа је шанса да ће њеним ударницима Запад помоћи да тријумфују. Мада, да ли неспретна да ли циљано преширока, формулација 2. члана Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, како је то одавно уочио професор Војин Димитријевић, говори да није неопходно да непријатељи западних интереса било кога убију да би њихов злочин био квалификован као геноцид. Већ смо добили први општински геноцид, а чини се да ће, када то буде било у интересу Запада, неки непокорни политичари бити терани да клече због жртава првог бескрвног геноцида.

ДЕСЕТ ФАЗА ГЕНОЦИДА Геноцид је одавно геноцидна реч у смислу да ова антиполитичка квалификација, моћан аргумент који страна „жртава“ може увек да потегне како би, на пример, одбила да преговара са страном „извршилаца“, погодује одржавању климе која охрабрује осветничко или превентивно „још једном“. Имајући у виду теорију Грегорија Стентона о „десет фаза геноцида“, коју ће деца у Сарајеву вероватно почети да уче и у обдаништима, може се рећи да сваки злочин који је квалификован као геноцид утире пут „једанаестој фази“ – следећем геноциду. Колико год да је монструозно, временом је постало сасвим рационално да слабија страна призива „геноцид“ и ради на свом масовном страдању и у ратовима који нису нова епизода сукобљавања које је раније квалификовано као геноцид.
Нестрпљиви Зеленски је већ 3. априла, 31. дана рата, рекао да је Русија у Украјини починила „геноцид“. Геноцидољубиви украјински вођа је омогућио НАТО-у да ратује против Русије, најхрабријег и најагилнијег изазивача, а да не ризикује животе својих грађана и зато има право да се љути на Бајденову Америку. Прошло је само 47 дана НАТО-ове агресије пре него што су се у утицајном америчком недељнику на насловној страни појавили – „Милошевићеви добровољни џелати“, али ни после четири месеца рата у Украјини још нема хитлеризације Путина према упечатљивом моделу који је патентирао харвардски историчар Данијел Голдхаген књигом „Хитлерови добровољни џелати: обични Немци и Холокауст“, објављеном 1996. године.
„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само по обиму“, написао је три године касније Голдхаген и додао: „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи.“ „Грешимо ограничавајући наше страхове од фашизма на одређену слику Хитлера и Холокауста“, пише данас Тимоти Шнајдер, професор историје на Универзитету Јејл, у тексту који је овде антируски „Данас“ скратио и пренео под насловом „Фашизам се вратио, Русија испунила све критеријуме“.
„Стара изрека каже да је прошлост страна земља. Упркос томе, историчари су много више заинтересовани за сличности између прошлости и садашњости него разлике. Чини се да је мало њих у стању да одоли искушењу да стави свој део прошлости у службу тумачења сада и овде, чак и када то значи да ће претерано поједноставити и искривити чињенице о садашњости. Чини се да су историчари европског двадесетог века, укључујући Шнајдера, посебно склони да подлегну том искушењу“, написао је Ендру Бачевић, професор међународних односа, поводом колумне историчара који се прославио књигом „Крвава земља: Европа између Хитлера и Стаљина“. „Уводећи реч која почиње са ф у разговор има за циљ да сугерише моралну озбиљност. Ипак, као и њен блиски рођак геноцид, она не служи да просветли већ да пренесе осећање одвратности спојено са осудом.“
И у Србији су историчари ударници аутошовинистичког подухвата и пратеће дехуманизације „звери српских“. Они своја знања (и „знања“) о историји користе да наше недавно „сада и овде“ протумаче као не само несумњиво геноцидно већ и неминовно, неизбежно геноцидно. Латинка Перовић и Дубравка Стојановић, крепка краљица и љутита принцеза-наследница ове историографске, псеудонаучне „нацификације“, имају све бројније и зајапуреније следбенике. Неки се труде да буду креативни и открију нове симптоме неизлечиве српске „болести“ које је дијагностицирала Дубравка Стојановић.

НАРОД И ГРАЂАНИ „Скоро четири месеца траје инвазија Русије на Украјину. Скоро четири месеца неки веома бучни гласови у Србији бирају страну и сагледавају ситуацију на основу свог извитопереног схватања историје, тенденциозног представљања исте, или заблуда о сопственој битности“, пише историчар Филип Митричевић, докторанд на америчком државном Универзитету Индијана – Блумингтон, у тексту у листу „Данас“ у коме медитира о „подршци народа Путиновој диктатури и злочиначкој освајачкој политици“.
Митричевић овде види „готово шизофрени однос једног дела јавности према сопственој и туђој садашњости“ – где, када каже „део јавности“, говори о „народу“. „Скупови подршке, мазање белог З на возилима, мурали са Путиновим ликом, инциденти на спортским такмичењима су огавна, али релативно блага слика у поређењу са менталном гимнастиком да се објасни самом себи, па онда и другима, како је то опет Запад крив за све.“ Морални и „ментални гимнастичари“, „грађани“ који су тврдили да је Србија била крива што су је поново – као и 1941. и 1944. године – бомбардовале државе НАТО-а, сада су постали укрућене апологете НАТО-овог дављења Русије.
У жаргону случајних Срба насупрот „народа“ стоје „грађани“, који, ваљда, имају здрав однос према прошлости и садашњости, па нису само за НАТО већ су, парафразираћу Митричевића, и „главом“ и „срцем“ већ у НАТО-у. У маниру самопетоколонашења овдашњих ударника суочавања и деконтаминације, које су нестрпљиви друштвени пењачи почели да примењују одмах после 5. октобра, Митричевић је одлучио да сам за себе каже да је „домаћи издајник плаћен америчким и западним доларима“. Када нема фашиста, мора се деловати проактивно. Време лети, а ничија простата није радила довека.
Када његов прослављени колега каже да „ово није први пут да је Украјина била предмет фашистичког рата. Освајање земље било је Хитлеров циљ… Сличности са Путиновим ратом су упадљиве“, па затим прекорева све оне који „оклевају да виде данашњу Русију као фашистичку“, Шнајдер помаже Зеленском да оствари свој најперверзнији циљ и убеди САД да, како пише Бачевић, „не треба да праве више компромиса са злом данашње Русије него што су чинили са злом Хитлерове Немачке током Другог светског рата“; да оно што је часно није „само помагати Украјинцима да се одбране“ већ да је „прави задатак – обавеза, штавише – одлучно поразити Русију“. У супротном, тврди Шнајдер, „фашисти широм света биће ојачани“.
Све би ишло лакше када би у Украјини било више НАТО-ових добровољних жртава, што би помогло Зеленском да убеди критичан број западних актера да Руси спроводе геноцид. Као Албанци и Бошњаци деведесетих, најпознатији украјински глумац истовремено ради на више малих, општинских геноцида, док прижељкује један „прави“, велики геноцид који обећава. Док мољака Запад за убитачно далекометно оружје, Зеленски је свестан да су невине жртве у ери западних хуманитарних интервенција и окупација убиственије од најмоћнијег оружја. Не знам само да ли пред собом увек има слику главне разлике између Русије и последње Југославије и да ли је схватио да лешеви Украјинаца неће повести НАТО ракете ка спаваћој соби највећег непријатеља Запада, кога неки медији већ описују као „геноцидног лудака“.

РУСКИ АУТОШОВИНИЗАМ У Русији постоји феномен који је најсличнији српском аутошвинизму, али чини ми се да Зеленски не може да рачуна на московску верзију Иницијативе младих за људска права, која је великобошњачке националисте частила тврдњом да злочин у Сребреници представља холокауст. Мада, писац Владимир Сорокин, руска верзија Владимира Арсенијевића, већ петог дана рата је у лондонском „Гардијану“ одговорио на, нажалост не и последњи, украјински ропац краја историје по америчкој мери и написао да његов председник води „рат против западне цивилизације“.
Иако нас упорно терају да поверујемо да смо поново у тридесетим годинама прошлог века, Бачевића данашња помама асоцира на хомогенизацију у предвечерје инвазије на Авганистан, која се претворила у најдужи амерички рат и окончала као вероватно најсрамнији пораз у историји суперсиле која воли да верује да њена доминација не може имати крај. Наиме, у обраћању „заједничкој седници конгреса и америчком народу“, председник Џорџ Буш нас је 20. септембра 2001. године позвао да одаберемо страну: „Или сте с нама, или сте с терористима“ – и добио један од најдужих аплауза у каријери.
Бачевић је ту видео један од узрока хистерије којом су праћени захтеви да сви почнемо да вичемо Русија је фашистичка: „Очекивани антифашистички поход треба да послужи као антидот за препреке, разочарања и осећање опадања које прогони амерички спољнополитички естаблишмент“ после серије неуспеха у „рату против тероризма“. Ту није реч само о дебаклу у Авганистану и неуспеху у Ираку. Када би у Либији били одржани иоле слободни избори – убедљиво би победио Гадафијев омиљени син Саиф ел Ислам, чије име значи „мач ислама“. У тим околностима, „ривалство са Русијом делује не само познато и јасно већ скоро па добродошло“.
Шнајдер је Американцима понудио аргументацију која неодољиво подсећа на дехуманизујућу конструкцију коју је Радомир Константиновић изнео у „Философији паланке“ како би нас представио као непоправљиво нацифилне људе, фаталну грешку у историји цивилизације. Шнајдер набраја „култ мртвих“, „мит о златном добу империјалне величине“ и веровање да је „ратно насиље лековито“ да би закључио да је срж проблема у Русима, не у Путину; да је Путин само оголио „есенцију фашизма у руском стилу“ – као што многи случајни Срби верују да им је Константиновић разоткрио суштину неуништивог „српског нацизма“.
Текстом који је „Њујорк тајмс“ објавио под насловом „Треба то да кажемо. Русија је фашистичка“, Шнајдер је покушао не само да нам помогне да одаберемо страну већ и да нам објасни зашто треба да почнемо да се постројавамо: „Фашизам никада није поражен као идеја. Као култ ирационалности и насиља, није могао да буде побеђен као аргумент… Тек на ратиштима Другог светског рата фашизам је побеђен… Сада се вратио – и овога пута, земља која води фашистички рат уништења је Русија.“
Ко на Западу није изабрао „праву страну“ нема право да говори и лажи су постале чињенице. Ваљда су украјински војници са Змијског острва били зомбији који су оживели неколико недеља пошто су њихови непостојећи лешеви одиграли своју медијску улогу. Рат у Украјини је НАТО-ов, а не Путинов рат, и то је један од важних разлога зашто о њему није дозвољено говорити другачије од бриселског диктата. Штавише, одавно на Западу није постојало оволико велико, панидеолошко једноумље. Јавне личности које су спремне да пруже отпор и ризикују јавни линч, „отказивање“ и губитак посла скоро искључиво је могуће наћи на десници. Да није Такера Карлосна и шачице његових непокорних колега са „Фокс њуза“, у САД би о питању Украјине владао мркли медијски мрак.

ПОСЛЕДЊИ ТЕСТ ЛЕВИЦЕ Рат у Украјини је последњи у серији тестова на којима је левица падала од 1989. године. Схватање Биљане Ковачевић Вучо да би у Србији и Махатма Ганди био за НАТО, које ми је некада било смешно, данас је важан део веровања постисторијских левичара који су се постројили иза НАТО-а и кукавичког америчког неоколонијализма „џавелинима“ и хаубицама великог домета. Главни ратни хушкачи више не долазе из војноиндустријског комплекса већ из либералних медија и са универзитета које су либерали заузели током културног рата започетог у САД крајем шездесетих. Шнајдер и „Њујорк тајмс“, који му је послужио као мегафон, како пише Бачевић, „описујући Владимира Путина као фашисту“ и „стављајући тако данашњу Русију у исти категорију са убилачким тоталитарним режимима“ у суштини „позивају Сједињене Државе и НАТО савезнике да поведу нешто налик новом тоталном рату у Европи“.
Данас на левици важи „пролетери свих земаља, укините се“, а слободу и демократију изгледа заслужују само они који бирају НАТО и догму о крају историје. Не чуди да је Џеф Безос, један од најсуровијих капиталиста у САД, данас власник „Вашингтон поста“, водећег либералног медија. Али левица није рекла бај-бај само пролетерима, пониженој поткласи и незапосленима већ и женама. Свако ко верује да је либерал, или социјалиста по данашњим критеријума – где нова икона „демократског социјализма“ Александра Окасио Кортез одбија да изговори реч жена и говори о „људима који имају менструацију“ – треба да се замисли над новим власницима племените идеје, левим идентитарцима који су одбацили презрене, сиромашне и идеале друштвене солидарности и правде.
Да бисмо боље разумели како је Путин могао да „постане“ Хитлер, упутно је посматрати судбину Вилијама Шекспира. Геније чији је драмски опус поређен са спанаћем, нечим што је „добро за све“, у либералним круговима који се залажу за отворени рат против Русије бива представљен као аутор „три токсичне драме које се опиру рехабилитацији“ и масовно повређују читаоце. Ломаче још нису потпаљене, али тврдња да „Млетачки трговац“, „Отело“ и „Укроћена горопад“ редом оличавају „дубоки антисемитизам“, „дубоки расизам“ и „дубоку мизогинију“ говори да не треба бити велики оптимиста.
Амерички „Национални јавни радио“ је тако интервјуисао петнаест особа „које су морале да читају или играју“ Шекспирове комаде и једну стручњакињу за његово дело и у емисији насловљеној „Није злато све што сија“ представио мрачну слику Шекспира, извађеног из историјског контекста, као споја Војислава Шешеља и Владимира Жириновског – како их виде уреднице „Пешчаника“. „Млетачки трговац је можда најпознатија антисемитска представа у позоришном свету… Шајлок је постала увредљива реч за Јевреје и назив за похлепне људе… И онда, у Питсбургу, човек ушета у синагогу и убије једанаест људи“, рекла је „неименована особа број 2“.
Шнајдер у свом ратнохушкачком коментару не помиње геноцид. Не верујем да без геноцида може да постоји „нови Хитлер“, колико год се западни либерали и наши, да парафразирам Њену екселенцију, амбасадорку Јелену Милић, натоколонаши трудили да нацификују Путинову Русију и угурају је у своју црно-белу слику постисторијског света. Не треба да чуди да се овде баш Ненад Чанак намерио да у њој замени Жикицу Јовановића Шпанца и постане антинародни херој једног лажираног, натољубивог антифашизма.
Прљави рат који НАТО у Украјини води против Русије има свој одраз и у Србији. Штавише, не верујем да је лако наћи земљу у којој је његова сенка већа и мрачнија. Како и колико смо опкољени и блокирани илуструје чињеница да, преко окупиране Босне, Србија данас у Неуму има једини, макар само симболички, излаз у слободан свет. Зато не треба да чуди да нас Запад, док наоружава Зеленског да се бори за границе велике Украјине које је исцртао Никита Хрушчов, све отвореније тера да зацвилимо – мале Србије, дајте нам мале Србије.
Многи случајни Срби верују да проблем није само у величини територије. Аутоколонијалне пудлице увек иду даље од западних господара, па не треба да чуди да су се овде појавили креативни интелектуалци који верују да је „аутогеноцид“ једино решење. У планираном наставку „Српског филма“ ову визију краја какав наводно заслужујемо требало је да оживотвори група монаха.
Верујем да би се сценарио допао Зеленском, корумпираном кловну-председнику који је пре НАТО-овог рата у Украјини био познат по, буквално, свирању к*рцем по клавиру. Од када је променио инструмент и прешао на „геноцид“, проглашен је за „новог Черчила“ и не назире се крај аплаузима западне публике. Чека се нова Карла дел Понте и онда је само атомска бомба граница. Речима следбеника непокорног Србина кога одавно нема међу нама – или ће Украјина бити цела или света неће бити.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.