AKCIONI PLAN

Šefik Džaferović, bez saglasnosti ostalih članova Predsedništva BiH, u Briselu je posetio generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, a nakon razgovora, uz kritike upućene na račun Republike Srpske i Rusije, optimistički je poručio da „ništa ne može zaustaviti BiH na putu ka Severnoatlantskoj alijansi“

Bošnjaci nastoje da maksimalno kapitalizuju situaciju nastalu izbijanjem rata u Ukrajini kako bi protivustavnim usisavanjem BiH u NATO i razvlašćivanjem Republike Srpske transformisali dejtonsku tvorevinu u „građansku“ Bosnu po njihovoj meri. Pri tome svesno plasiraju nebuloze o ugroženosti BiH od agresivne Moskve i konstruišu paralele između „ruskog osvajačkog rata u Ukrajini“ i „secesionističkih planova Banjaluke za razbijanje Bosne i Hercegovine“, što se – bez obzira na besmislenost ovakvih tvrdnji – savršeno uklapa u namere kolektivnog Zapada da potpuno potčini Banjaluku i tako sa ovog prostora odstrani „maligni“ uticaj Kremlja.

VOJNA POMOĆ UKRAJINI Nakon što su suprotno Ustavu, mimo usaglašenih odluka Predsedništva i Saveta ministara BiH, Šefik Džaferović, Željko Komšić i Bisera Turković progurali direktive o priključivanju nekadašnje centralne jugoslovenske republike sankcijama koje je „demokratska Evropa“ uvela Ruskoj Federaciji, ne treba da iznenađuje što su sprovođenje ovakvog kursa nastavile i bošnjačke starešine u Oružanim snagama BiH.

[restrict]

Pa su tako, jasno, bez prethodne dozvole dobijene od vrhovnog komandanta (Predsedništva BiH), ministar odbrane Sifet Podžić i načelnik Zajedničkog štaba Oružanih snaga Senad Mašović učestvovali na onlajn-sastanku upriličenom od ministra odbrane SAD Lojda Ostina na kome se govorilo o vojnoj pomoći Ukrajini. Mada BiH još nije iz svojih skromnih vojnih zaliha poslala pomoć Zelenskom – koji, kako voli da naglasi Bakir Izetbegović, „bije bitku i za nas“ – ni tako nešto ne treba isključiti u doglednoj budućnosti. Ali od toga je još važnije što je Sarajevo prisustvovanjem sastanku koji je vodio Ostin ne samo potvrdilo svoju „solidarnost s Ukrajinom“ već i pokazalo da je, bez obzira na ustav i protivljenje manjeg entiteta, „ozbiljan kandidat za prijem u Severnoatlantsku alijansu“.

NATO I BiH Pošto je ovu opredeljenost države, uz molbu za još konkretniju podršku alijanse iz Brisela, trebalo ispoljiti i na višem nivou, Šefik Džaferović je, ne potrudivši se da za ovu posetu prethodno dobije zeleno svetlo Predsedništva BiH, otputovao u glavni grad Belgije na razgovor s generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom, a zatim se obratio Stalnom savetu zapadne vojne alijanse.

Norvežanin – koji u trećem pohodu Zapada na Rusiju verno služi interesima Amerikanaca kao što je njegov zemljak Vidkun Kvisling to isto činio pre 80 godina za Treći rajh u vreme zločinačke agresije Nemačke na Sovjetski Savez – nakon razgovora s Izetbegovićevim izaslanikom izjavio je kako je „ruska vojna agresija u Ukrajini pokazala važnost saradnje NATO-a sa zemljama Zapadnog Balkana“. Sin Torvalda Stoltenebrga je, u skladu s potrebom borbe protiv ove „opasnosti“, najavio „produbljivanje saradnje Alijanse sa BiH“, kao i povećanje broja osoblja u NATO sedištu u Sarajevu. Simptomatično je da je domaćin, iako je morao da bude upoznat sa činjenicom da Džaferović ne dolazi u Brisel s usaglašenim stavovima Predsedništva, ocenio da je razmena mišljenja između njegovog gosta i predstavnika Stalnog saveta NATO-a „fokusirana na jačanje saradnje između Alijanse i BiH“.

Bošnjački član Predsedništva BiH je iz Brisela poslao poruku kako je Bosna i Hercegovina, bez obzira na protivljenje Republike Srpske, na putu u zapadnu vojnu alijansu. Objasnio je da su i, pored postojanja politike koja osporava NATO put, „najvažnije odluke državnih organa“. A oni su – kako je naglasio – „2009. godine podneli Akcioni plan za članstvo i danas se nalazimo u tom statusu“. Džaferović je iskoristio priliku da optuži ambasadora Ruske Federacije u Sarajevu Igora Kalabuhova da „preti kako će BiH osetiti posledice ako uđe u NATO“, ali i izrazi optimističko očekivanje da će „secesionistička politika Milorada Dodika završiti na smetlištu istorije“.

IGNORISANJE PROCEDURE Da li je dejtonska tvorevina, nakon ovog sastanka, bliža usisavanju u Severnoatlantsku vojnu alijansu ili je – kako je poručio Milorad Dodik – ono što je Izetbegovićev saradnik u belgijskoj prestonici izgovorio „samo stav muslimanskog (bošnjačkog) političkog kruga, pošto Bosna i Hercegovina nije donela odluku o integracijama u NATO“? Državnik iz Laktaša je bez sumnje u pravu kada tvrdi da je Džaferović izneo samo stavove i želje najbrojnijeg naroda BiH (mada i Hrvati imaju iste želje kada je u pitanju prijem u Alijansu), kao i da prema dejtonskom ustavu odluku o zahtevu za prijem u NATO ova država može doneti samo ako prethodno za to obezbedi suglasnost oba entiteta.

Dodik je, međutim, svestan i činjenice da je dogovorom „bosanskih patriota“ i njihovih zapadnih prijatelja ustavna procedura bezočno ignorisana prilikom nedavnog davanja saglasnosti BiH za uvođenje sankcija Rusiji, kada ovo pitanje uopšte nije razmatrano na sednici Predsedništva niti Saveta ministara Bosne i Hercegovine.

Zato ne treba isključiti mogućnost da, ukoliko isti scenaristi procene da im je tako nešto neophodno, iz Sarajeva „po hitnom postupku“ bude poslat zahtev za prijem nekadašnje centralne jugoslovenske republike u Alijansu a da Banjaluka prethodno za ovakvu važnu odluku uopšte ne da zeleno svetlo. Republika Srpska bi jednostavno bila dovedena pred svršen čin, a takav neustavni postupak bio bi objašnjen potrebom da se navodno ugrožena BiH pod NATO kišobranom zaštiti od opasne pretnje Moskve.

SUSRET SA ŠMITOM Naravno, moguće je i da će se globalistički zaštitnici Bosne odlučiti za drugu opciju i sačekati novembarske izbore, posle kojih će – kako bar oni očekuju – predstavnici „konstruktivne opozicije“ iz RS preuzeti vlast, a zatim kao „realistični političari“ dati saglasnost na ulazak države u vojnu alijansu iz Brisela. 

A da lideri ove opozicije čine konkretne korake na davanju potrebnog legitimiteta Kristijanu Šmitu pokazao je susret mladog gradonačelnika Banjaluke Draška Stanivukovića s lažnim visokim predstavnikom iz Nemačke. Do prvog zvaničnog susreta nekog od funkcionera Republike Srpske sa gaulajterom iz Bavarske došlo je u gradu na Vrbasu na Šmitovu inicijativu, a Stanivuković je, nakon sastanka, pokušao da objasni kako ovim postupkom „nije prekršio zaključke Narodne skupštine RS“ već je tobože želeo da pokaže „otvorenost i spremnost za dijalog“. Mada je izbegao da odgovori na pitanje novinara „da li se sastao sa visokim predstavnikom“, gradonačelnik Banjaluke (inače visoki funkcioner PDP-a) je kao argumente za razgovor sa čovekom koji nije dobio neophodnu suglasnost Saveta bezbednosti UN da preuzme posao u Sarajevu naveo činjenicu da su Šmita primili Aleksandar Vučić i patrijarh Porfirije.

„Ako su tu dužnost imali ljudi koji važe za one koji na duhovni i na svetovni način vode naš narod, smatram da i ja ovde treba na taj način da pokažem širinu“, naglasio je Stanivuković.

Bez obzira na to što prvi čovek glavnog grada RS Šmita nije javno nazvao visokim predstavnikom, led je, bez sumnje, probijen, pa uskoro treba očekivati da s advokatom iz bavarskog Oberscena mišljenja razmene i Mirko Šarović, Branislav Borenović, Jelena Trivić i ostali prozapadni političari iz manjeg entiteta. Nemac i njegovi naredbodavci će tako dobiti argument za tvrdnju da, za razliku od Dodika, Rusa i Kineza, pragmatične političke stranke u RS priznaju Šmita kao legalnog visokog predstavnika, čime će biti srušeni i poslednji ostaci ne tako davno usvojenog nacionalno-državnog konsenzusa svih relevantnih partija Srpske, pretočenog u Zaključke Narodne skupštine.

POTENCIJAL ZA DESTRUKCIJU Kristijan Šmit je nekoliko dana pre razgovora sa Stanivukovićem dao intervju za „Dojče vele“, u kome je ocenio da „agresorski rat koji Ruska Federacija vodi protiv Ukrajine stvara potencijal za destrukciju koji bi mogao da destabilizuje zemlje regiona, a posebno BiH“. Iako nije konkretno imenovao „domaće snage“ u Bosni i Hercegovini koje bi mogle pomoći toj destabilizaciji, jasno je ko su za njega i njegove naredbodavce glavni prenosioci „malignog ruskog uticaja“ koje treba po svaku cenu eliminisati. Nije nimalo slučajno što je lažni visoki predstavnik, u intervjuu za medij iz Nemačke, izrazio nadu da će se Bundesver sa svojim trupama uključiti u misiju EUFOR-Altea „kako bi se mogle osigurati bezbednosne garancije date građanima BiH“. Drugi razlog zbog kojeg bi naslednici Vermahta, prema njegovom mišljenju, trebalo da ojačaju mirovnu misiju u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici je to što – kako ističe Šmit pozivajući se na navodno iskustvo stečeno tokom obavljanja sadašnje dužnosti – „ne postoji zemlja u Evropi u kojoj se, kao u BiH, Nemačka tako mnogo ceni i uživa veliko poverenje“.

 Da li nadmeni bavarski političar zaista misli da u manjem entitetu države kojoj se on nameće kao visoki predstavnik većina naroda istinski ceni i daje „veliko poverenje“ Nemačkoj nakon svih agresorskih ratova koje je ta zemlja u proteklih sto godina vodila protiv Srba, čiju maticu i sada pokušava da svede na najmanju meru, a Republiku Srpsku pretvori u praznu ljušturu!? Sumnjamo da je Šmit baš toliko neobavešten o stvarnom raspoloženju građana nepodobne RS, ali on jednostavno nastavlja staru praksu bahatog ignorisanja činjenica, uveren da je moć koju mu daje podrška kolektivnog Zapada dovoljna da može da se predstavlja kao visoki predstavnik i da priča neistine o „velikom poverenju“ koje njegova Nemačka uživa među svim narodima zemlje u kojoj sada zarađuje ogromnu platu. Za ovog dokazanog srbofa i rusofoba činjenice su samo u funkciji interesa i postavljenih ciljeva, a njegov glavni zadatak je da slomi otpor Banjaluke i u saradnji sa „zdravim“ domaćim snagama transformiše Republiku Srpsku iz dejtonskog entiteta u nebitni deo nove „građanske“ Bosne.

EVROPSKI PUT Istina je da se rukovodstvo RS javno zalaže za put BiH ka Evropskoj uniji, odnosno njeno dobijanje statusa kandidata za prijem na briselskom šalteru. Ali Dodik istovremeno otvoreno izražava skepsu prema mogućnosti da BiH ikada bude primljena u ovo društvo, te dovodi u sumnju i budućnost sadašnje „evropske porodice“. Posebno je oštar u kritici politike glavnog gazde Unije iz Berlina prema Republici Srpskoj, i često ističe kako RS nije spremna da se „zbog evropskog puta odrekne svojih dejtonskih ingerencija“.

Moguće je da državnik iz Laktaša zvanično podržava evropske integracije BiH kako ne bi otvorio još jedan front prema Zapadu, ali i da bi bio na kursu kojim ide matica. U kojoj – bez obzira na činjenicu da je prema poslednjim sprovedenim anketama većina građana protiv ulaska u Uniju – državno rukovodstvo i dalje istrajava na „bezalternativnom putu“ Srbije prema političkoj organizaciji koja je, po mnogim mišljenjima, nakon izbijanja rata u Ukrajini praktično postala deo NATO-a. Zanimljivo je da je ambasador Ruske Federacije u BiH Igor Kalabuhov u tekstu u banjalučkom „Glasu Srpske“ pozvao zemlje Zapadnog Balkana da „dobro razmisle o članstvu u Evropskoj uniji“, te optužio ovu organizaciju za „moralnu i institucionalnu degradaciju“, kao i „neoimperijalistički kurs“.

Verujemo da slično mišljenje o „evropskoj familiji“ ima i Milorad Dodik, ali je, ipak, prisiljen, da, zbog nepovoljne pozicije u kojoj se nalazi Srpska, povlači poteze kojima će, ako ne potpuno izbeći, onda bar „otupeti“ udarce brojnih neprijatelja sa Zapada. U tom kontekstu treba posmatrati i njegovu spremnost da, nakon kritika koje je nedavno uputio na račun ponašanja trupa EUFOR-a u manjem entitetu, podrži „produženje misije snaga ’Altee’ u sadašnjem formatu“.   

[/restrict]