Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Da li je Izrael likvidirao Širin Abu Akleh da bi Palestincima i svetu održao stravičnu lekciju?
TAKSI I TENK „Tokom 20 godina izveštavanja o konfliktu naučio sam iz prve ruke da izraelskoj verziji događaja u vezi sa smrću Palestinaca ili stranaca – nikada ne možemo verovati“, napisao je tim povodom u listu Middle East Eye iskusni izveštač sa Bliskog istoka Džonatan Kuk.
On u istom dahu priznaje da se, za razliku od hrabre i srčane Abu Aklehove, u svojoj višedecenijskoj karijeri izveštača retko kada obreo na prvim linijama fronta na okupiranim teritorijama: „Nisam bio ratni izveštač, pa bih se ponekad zatekao blizu opasnosti sasvim slučajno, recimo kada je u Dženinu moj palestinski taksista skrenuo u ulicu u kojoj smo naleteli, oči u oči, na cev izraelskog tenka. Sudeći po brzini i veštini kojom je moj vozač istog momenta počeo da vozi u rikverc, to nije bilo prvi put da se suočio sa takvom ’preprekom’ na putu.“
[restrict]Jasno je da je novinarka Širin Abu Akleh, poput Kuka, previše puta izveštavala o ubistvima Palestinaca, i zato je bila svesna rizika s kojim se suočava svaki put kada bi obukla zaštitni prsluk i šlem na kojima je velikim slovima pisalo PRESS pre nego što bi krenula na teren. Prema nedavno objavljenom izveštaju organizacije Reporteri bez granica, izraelske snage su na okupiranim teritorijama od 2018. do danas ranile 144 novinara palestinskih korena. (Možda i više, jer je velika verovatnoća da svi incidenti nisu zabeleženi.) Troje, uključujući Širin Abu Akleh, ubijeno je u poslednjih nekoliko meseci. Statistika je više nego zabrinjavajuća: izraelske snage su od 2000. godine naovamo ubile čak 55 novinara!
LICEMERNA REAKCIJA Džonatan Kuk je jedan od retkih zapadnih novinara koji nije ravnodušan na užasne sudbine palestinskih kolega; u pokušaju da iz kontradiktornih palestinskih i izraelskih svedočenja dokuči šta se uistinu zbilo, on je na sopstvenu inicijativu obišao mesta na kojima su poginule palestinske kolege.
Na osnovu stečenog iskustva, uveren je da ubistvo novinarke Širin Abu Akleh i reakcija Tel Aviva na slične incidente do tančina odgovaraju obrascu koji je otkrio prilikom svojih istraživanja. Stoga ga nije iznenadilo kada je izraelski premijer Naftali Benet, uz sve licemerje koje je iskazao u vezi s ovim tragičnim događajem, iz istih stopa optužio Palestince za smrt Širin. Benet je povodom vesti o ubistvu Abu Aklehove naime izjavio da „postoji velika mogućnost da su naoružani Palestinci koji su divljački pucali – izazvali nesrećnu smrt novinarke“.
Navodi izraelskog premijera, koji potiče iz krajnje desničarske jevrejske stranke i poznat je po mrzilačkim izjavama kada su Palestinci u pitanju, jesu krajnje cinični, posebno u svetlu svedočenja vidno potresenih očevidaca, koleginica Širin Abu Akleh koje su prisustvovale stravičnom trenutku kada je poznatu novinarku, uprkos jasno vidljivim oznakama da je novinar, ubio izraelski vojnik. Šok je bio utoliko veći jer je Širin bila prepoznatljivo medijsko lice, slavno ne samo u arapskom svetu već i na Zapadu, tamo gde su prodrli njeni izveštaji o jadu i bedi nesnosnog životarenja Palestinaca na okupiranim teritorijama…
RUPA ISPOD ŠLEMA Nije tajna da je njen lik bio vrlo dobro poznat izraelskim vojnicima koji svakodnevno kroz nišane svojih pušaka ciljaju na Palestince, sprovodeći nemilosrdnu torturu nad palestinskom zajednicom, poput one u Dženinu. I izraelski vojnici koji su pucali na nju, i grupa palestinskih novinara s kojima je bila, znali su da Izraelci pucaju i na predstavnike medija. Ovaj put, međutim, postoje dokazi da su jedan vojnik ili više njih namerno „uzeli na nišan“ Širin, upozorava Kuk. Palestinci stoga s pravom sumnjaju da rupa od metka tik ispod ruba njenog metalnog šlema nije bila slučajnost koja se dešava jednom u milion slučajeva. Naprotiv – sve navodi na zaključak da je posredi bio vrlo precizan hitac s namerom da je usmrti – zbog čega palestinski zvaničnici i uredništvo Al Džazire smatraju njenu smrt planiranom i namernom.
„Od kada me sećanje služi, Izrael pronalazi izgovore da ućutka i onemogući izveštavanje Al Džazire, najčešće tako što zabranjuje rad njihovim novinarima ili im uskraćuje novinarske akreditacije. Setite se samo sramnog bombardovanja solitera u Gazi prošlog maja, u kome su bile kancelarije brojnih medija“, naglašava Kuk.
Razloge zbog kojih je izraelski snajperista upucao Širin treba tražiti u činjenici da je ugledna reporterka bila poznata po neustrašivom izveštavanju o izraelskim zločinima. I izraelska vojska i njene trupe su joj to zamerale i na kraju upotrebile smrtonosno oružje koje im je na raspolaganju – da bi se obračunale sa Širin. Otuda nagoveštaj Tel Aviva da je Širin bila žrtva palestinskog vatrenog oružja, ili kolateralna šteta zbog upotrebe istog, zaslužuje prezir i ništa više, tvrdi Kuk. Uostalom, prednost savremenog GPS-a i satelitskih snimaka poništava i taj pokušaj Izraela da prikrije zločin u svojim redovima, jer postoje snimci koji potvrđuju da su izraelski vojnici bili na licu mesta u sporno vreme. Te činjenice nije moguće opovrgnuti.
Zato pozivanje Tel Aviva na „prijateljsku vatru“ povodom ubistva poznate novinarke nije ništa drugo nego oproban i na Bliskom istoku dobro poznat manevar iz „priručnika“ koji Izrael koristi kada ne može da pribegne svojoj prioritetnoj retrospektivnoj racionalizaciji za ubijanje Palestinaca: da su „bili naoružani“ i da su „predstavljali neposrednu pretnju vojnicima“.
DRUGA INTIFADA Kuk posebno upozorava na tu taktiku izraelskih vlasti, vrednu svake osude. „To je bila lekcija koju sam naučio već tokom prvih nekoliko meseci kada sam stigao u region. Došao sam 2001. da bih istraživao događaje iz prvih dana druge intifade, odnosno palestinskog ustanka, kada je izraelska policija ubila 13 demonstranata. Za razliku od sličnih incidenata koji su se odvijali na okupiranim teritorijama, ovi masakri bili su usmereni na pripadnike velike palestinske manjine koja živi u samom Izraelu. Prilikom izbijanja intifade krajem 2000. godine, neverovatno veliki broj Palestinaca izašao je na ulice u znak protesta zbog ubijanja njihovih sunarodnika od strane izraelske vojske na okupiranim teritorijama“, objašnjava novinar lista Middle East Eye.
Palestinci su prilikom druge pobune bili ogorčeni pre svega zbog snimka iz Gaze koji je zabeležila televizija France 2. Na snimku se videlo kako otac svojim telom očajnički pokušava da zaštiti svog 12-godišnjeg sina Muhameda el Dura u trenutku kada su ih ispaljeni izraelski plotuni iznenadili na uličnoj raskrsnici. Muhameda su ubili uprkos naporima njegovog oca Džamala da ga spase, pri čemu je i on sam bio teško ranjen.
Izrael je i tada dao sve od sebe da zamagli šta se zaista dogodilo i šta je ceo svet mogao da vidi na snimku. Izraelske vlasti su na sve moguće, beskrupulozne načine optuživale Palestince za ubistvo 12-godišnjeg dečaka, a kada im to nije pošlo za rukom, onda su tvrdile da je ceo događaj montiran, da bi na kraju natuknule da je dečak zapravo živ i nepovređen.
UBISTVA UŽIVO Tel Aviv je to učinio uprkos protestima francuske televizijske ekipe. I tako čini već godinama. Palestinsku decu izraelske snage kose svuda na okupiranim teritorijama, ali te su smrti retko kada snimljene „uživo“. Čak i kada jesu, snimci su bili načinjeni zastarelim digitalnim foto-aparatima iz tog vremena, što je onemogućavalo visoku rezoluciju, pa tako i detaljniji uvid u snimke iz velike daljine…
Sve to je omogućavalo Izraelu i njegovim apologetama da kao od šale dovedu u pitanje autentičnost dotičnog snimka, uz porugu da je posredi Pallywood – što je kovanica od reči Palestinac i Holivud. Na taj način se insinuiralo da je snimak – lažiran.
Izraelski trikovi, demonstrirani prilikom pokušaja prikrivanja ubistva 12-godišnjeg palestinskog dečaka, odražavaju ono što se zaista u Izraelu dešava već godinama. Tamošnja policija bez zazora i bezobzirno puca na ljude, pa tako i prilikom izbijanja masovnih demonstracija, iako su demonstranti bili izraelski državljani i uz to nenaoružani. Ne samo da je ubijeno 13 Palestinaca, izraelskih državljana nego ih je bilo i na stotine ranjenih; među preživelima je većina bila osakaćena, naglašava Kuk, opisujući incident kada su izraelski Jevreji iz Gornjeg Nazareta – među kojima su bili i naoružani policajci koji nisu bili na dužnosti – upali u susednu palestinsku varoš Nazaret.
Preplašeni Palestinci su preko zvučnika na džamiji pozvali sugrađane da izađu i zaštite svoje domove. Usledio je dug i mučan sukob na saobraćajnoj raskrsnici između palestinske i jevrejske zajednice. Policija je štitila napadače, a nad njima su bdeli i izraelski snajperisti stacionirani na vrhu visoke zgrade u Gornjem Nazaretu koji su osmatrali stanovnike Nazareta, okupljene ispod… Policija je insistirala da se prvo povuku Palestinci. Suočena s toliko oružja, masa ljudi iz Nazareta je popustila i krenula kućama. Tada su policijski snajperisti otvorili vatru i nekolicinu muškaraca pogodili u leđa. Dvojicu su ubili pogodivši ih u glavu. Pogubljenje svojih sugrađana nemoćno je gledalo na stotine tamošnjih Palestinaca, ali i policija, kao i svi oni koji su pokušali da izvrše upad u Nazaret. Uprkos tome, policijska verzija je ignorisala tok događaja, ističući činjenicu da su dva Palestinca upucana u potiljak kao dokaz da su ih ubili drugi Palestinci, a ne policijski snajperisti. Komandanti izraelskih snaga su čak tvrdili, bez predstavljanja ikakvih dokaza i bez sprovođenja forenzičke istrage, da su se palestinski borci krili iza ubijenih muškaraca i slučajno pucali u njih dok su gađali ka policiji. Bila je to očigledna laž koje su se nadležni držali i u zakasneloj sudskoj istrazi, napominje Džonatan Kuk.
Kao i u slučaju Širin, smrt te dvojice nesrećnika nije bio – kao što je to Izrael tvrdio – „žalostan incident“ u kome su u klopci unakrsne vatre stradali nevini. Kuk podvlači da je Izrael, kao i u primeru Širin, zapravo hladnokrvno pogubio dvojicu Nazarećana. Svrha je bila da se svim Palestincima pošalje preteća poruka o tome kakav je odnos snaga, kao i upozorenje da moraju da se pokore, da ćute, da shvate gde im je mesto. Meštani Nazareta prkosili su tim ograničenjima u pokušaju da zaštite svoj grad, svoja ognjišta.
Širin Abu Akleh je uradila isto, pojavljujući se na malim ekranima iz dana u dan više od dve decenije i izveštavajući o nepravdi, zločinima i zverstvima pod izraelskom okupacijom. Postupci meštana Nazareta i Širin bili su akt otpora, ali Izrael je oboje podveo pod dela ekvivalentna terorizmu.
ISTREBLJENJA NEŽELJENIH SVEDOKA Verovatno nikada nećemo saznati da li je Širin Abu Akleh, poput žrtava iz Nazareta, umrla od hica izraelskog vojnika, ekstremiste žednog krvi, ili zato što je strelac izvršio naređenje nadređenih da izvrši pogubljenje kao lekciju drugim Palestincima.
U stvari, ne treba ni da znamo koja je tačna od te dve verzije, jer se nastavljaju izraelski zločini nad palestinskim stanovništvom i zato što Tel Aviv nije učinio ništa da ih spreči ili bar identifikuje i kazni odgovorne. Kako su pogibije Palestinaca sasvim u skladu sa ciljevima okupacionih vlasti, čime im podrivaju svako osećanje sigurnosti i normalnosti, jasno je da je okupator odlučan da ih teroriše kako bi ih primorao da jedan za drugim napuste svoju otadžbinu.
Da se okupacione vlasti ničega ne boje, potvrđuje podatak da je Širin Abu Akleh bila jedna od retkih pripadnica palestinskog naroda s okupiranih teritorija koja je imala i američko državljanstvo. Upravo to, kao i njena slava u arapskom svetu, jesu dva razloga koja su ponukala zvaničnike u Vašingtonu da sada izraze saučešće povodom njenog ubistva i formalno izdaju poziv za detaljnu istragu.
Ali činjenica je da ni američki pasoš nije spasao Širinin život od izraelske osvete, kao što isti taj pasoš nije pomogao ni Rejčel Kori koju je 2003. godine ubio izraelski vozač buldožera dok je pokušavala da zaštiti palestinske kuće u Gazi. Na sličan način ni britanski pasoš Toma Herndala nije sprečio da bude pogođen u glavu dok je pokušavao da zaštiti palestinsku decu u Gazi od izraelske vatre. Ni britanski pasoš filmskog stvaraoca Džejmsa Milera nije sprečio izraelskog vojnika da ga likvidira u Gazi 2003. dok je dokumentovao izraelski napad na prenaseljenu enklavu. Svi oni su u očima izraelskih vlasti stali na stranu Palestinaca istog trena kada su počeli da dokumentuju zločine izraelskih Jevreja nad palestinskim civilima i nisu pristali da ćute o stradanjima Palestinaca. Zato je Tel Aviv odlučio da sve njih, kao i one koji misle kao oni – nauči pameti.
Zastrašujuće je saznanje da je ta jeziva taktika – urodila plodom. Ubrzo je kontingent stranih dobrovoljaca – onih koji su došli u Palestinu da bi dokumentovali izraelske zločine i po potrebi služili kao živi štit za zaštitu Palestinaca od izraelske vojske, koja se radovala svakoj prilici da puca na nenaoružane palestinske civile – iščezao!
Izrael je istovremeno optužio Međunarodni pokret solidarnosti (International Solidarity Movement) da podržava terorizam; s obzirom na očiglednu pretnju i opasnost po njihove živote, grupa dobrovoljaca postepeno je presušila. Pogubljenja – bez obzira na to da li su ih počinili izraelski vojnici usijane glave ili ih je odobrila vojska – poslužila su svrsi.
Džonatan Kuk je bio jedini zapadni novinar koji je prvi istražio opisanu seriju istrebljenja neželjenih svedoka – stranaca na početku druge intifade. Jana Huka, Britanca koja je radio za UNRWA, agenciju Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, ubio je krajem 2002. izraelski snajperista u Dženinu, istom gradu na Zapadnoj obali gde je i Širin pogubljena 20 godina kasnije. Kao i u slučaju Širin, zvanična izraelska istraga o ubistvu Jana Huka bila je osmišljena da svali krivicu na Palestince i težište celog slučaja usmeri što dalje od očigledne likvidacije pod komandom izraelskih vlasti. A to je bilo ovako: Huk i njegovo osoblje su zajedno s palestinskom decom koja su pohađala školu UNRWA tokom izraelskog napada na Dženin potražili sklonište u objektima pod zaštitom UN.
TELEFON ILI BOMBA Falsifikovanu verziju događaja, koju je tim povodom lansirao Izrael a koju je činila obilna mešavina laži, raskrinkao je upravo Džonatan Kuk. Uspeo je da pronikne u srž nemilog događaja i objavi rezultate svog istraživanja.
Izrael je tvrdio da je izraelski snajperista, koji je iz zasede pratio dešavanja u objektima UNRWA s prozora na trećem spratu, video kako Palestinci prodiru u kompleks. Prema toj verziji, snajperista je visokog, korpulentnog, svetloputog, crvenokosog, 54-godišnjeg Huka zamenio za palestinskog borca, iako je kasnije utvrđeno da je isti snajperista preko teleskopskih merača odmeravao zvaničnika UN više od sat. Kako bi potkrepio svoju besmislenu priču, Izrael je tvrdio da je snajperista Hukov mobilni telefon pomešao s ručnom bombom i da se uplašio da će je baciti iz kompleksa objekata UN prema izraelskim vojnicima stacioniranim napolju, na ulici. Što je bilo nemoguće, a što je i snajperista dobro znao, jer je kompleks bio bezmalo hermetički zatvoren, opasan visokim betonskim zidom, s ravnim krovom i obezbeđen debelim slojem žice koja je prekrivala brisani prostor. Da je Huk probao da baci svoju „telefon-bombu“ na ulicu, ona bi se odmah odbila i pala natrag, njemu u krilo. Da je to stvarno bila granata, razneo bi sam sebe.
A u stvari je Huk, kako je otkrio novinar Kuk, napravio fatalnu grešku u proceni situacije: okružen izraelskim vojnicima i palestinskim borcima koji su se krili po obližnjim ulicama, uznemiren odbijanjem izraelskih vojnika da omoguće njegovom osoblju i deci siguran prolaz, otvorio je vrata zgrade i pokušao da razgovara s izraelskim vojnikom koji je stajao ispred. U momentu kada je Huk odškrinuo kapiju, palestinski borac je istrčao iz obližnje ulice i opalio rafal ka izraelskom oklopnom vozilu. Niko nije bio povređen. Huk je pobegao nazad i zatvorio vrata na ulazu u kompleks pod okriljem UN. Nije znao da izraelski vojnici koji su ostali napolju već gaje zlu krv prema zvaničniku UN. Jedan od njih odlučio je da ispali metak u Hukovu glavu kako bi „izravnao račune“.
Očekivalo se da UN sprovede detaljnu istragu o Hukovom ubistvu, ali nije, pa je velika verovatnoća da će slična šarada biti upriličena i za porodicu likvidirane novinarke. Izraelska policija je zapravo već otkrila suštinu svojih bizarnih namera kada je uoči sahrane provalila u njenu kuću i katedralu (Širin je bila hrišćanka) u okupiranom istočnom Jerusalimu, sa zahtevom da ožalošćena porodica ukloni palestinsku zastavu. Time je Palestincima i svetu upućena još jedna „poruka“. Tačnije – lekcija.
EVROPSKO SAUČEŠĆE Samovolja i osionost ogleda se i u zahtevu Izraela da mu budu izručeni forenzički dokazi o ubistvu novinarke, što je krajnje cinično, kaže Džonatan Kuk, jer je to isto kao kada bi ubica istraživao sopstveni zločin.
I podseća na paralelu s Hukovim ubistvom, jer je čak i istraga UN u tom slučaju – ubrzo obustavljena. I gurnuta pod tepih. Jer – ukoliko bi Izrael optužili za smaknuće zvaničnika UN, to bi nateralo ovo međunarodno telo u opasan sukob i sa Tel Avivom i s Vašingtonom.
UN očigledno nije dorastao takvoj konfrontaciji, pa je ubistvo Huka na kraju zataškano. Niko nije optužen. Stoga se ni u pogledu pravde za Širin ne može očekivati ništa bolje. Podići će se malo buke, u smislu da treba istražiti ko je vinovnik i kako je došlo do njenog ubistva. U međuvremenu će Izrael, kao što je oduvek radio, iz sve snage optuživati palestinsku upravu da odbija saradnju. Bela kuća će ponovo izraziti blagu zabrinutost, i to je sve. Realno, niko neće maći prstom. Amerika će iza kulisa pomoći Izraelu da blokira svaku ozbiljniju istragu…
A što se tiče Evrope, posebno Evropske unije, rutinske izjave saučešća visokih zvaničnika zbog ubistva novinarke i pozivi na istragu zapravo nemaju za cilj rasvetljavanje onoga što se dogodilo. Razlog je vidljiv kao na dlanu – temeljna istraga osramotila bi američkog strateškog saveznika Izrael koji je potreban Zapadu kako bi projektovao sopstvenu moć na naftom bogatom Bliskom istoku.
Otuda i izjave saučešća iz zapadnih prestonica treba drugačije tumačiti, jer one i ne služe ničemu drugom osim oslobađanja Izraela od krivice i unošenja haosa u istragu. Svrha im je da „zamute vodu“ kako bi se Zapad prikazao nepristrasnim, a pride poštedeo bruke saučesničke arapske režime koji su ostavili palestinsku „braću“ na cedilu, prepustivši njihovu sudbinu mržnji i svakodnevnom teroru izraelskih imigranata. Neko vreme će se svi zajedno praviti da se vodi pravni postupak kojeg se Izrael pridržava; na taj način će minirati napore Palestinaca i nevladinih humanitarnih organizacija da sve te ratne zločine predaju nadležnim međunarodnim telima kao što je Haški tribunal.
POGREB UZ BATINE Istina je da decenijska okupacija može preživeti samo pomoću bezobzirnih – nekad slučajnih, a nekad pažljivo planiranih – terorističkih akata izvedenih pod plaštom izraelskih vlasti koje na taj način drže okupatorima potčinjenu populaciju uplašenom i potčinjenom. Oni koji primenjuju ovu vladavinu terora mogu biti uvereni da će ostati nedostižni ruci pravde, i da će proći nekažnjeno sve dok okupaciju Palestine sponzoriše glavna svetska supersila – SAD.
Širin Abu Akleh je najnovija, nažalost ne i poslednja žrtva. Slične likvidacije će se rutinski nastaviti sve dok Izrael i njegove trupe kao svete krave budu zaštićeni od svake odgovornosti.
Irska evroposlanica Kler Dejli je ovim povodom prošlog četvrtka u Evropskom parlamentu izrazila svoju zgroženost, što ne umanjuje činjenicu da se Izrael više i ne trudi da ubedi svet da ono što vidi na snimku nije istina, kao što je to činio ranije, tvrdnjama da je „snimak lošeg kvaliteta“, izrađen u Pallywoodu…
Tačno je da ne postoji snimak trenutka likvidacije palestinske novinarke, ali zato postoje snimci koji jasno pokazuju da su Širin Abu Akleh izraelske snage, vojska i posebno policija, već mrtvu pokušale da ubiju još dva puta.
Prvi put su bezobzirno upali u njen dom zahtevajući da njena porodica ukloni palestinsku zastavu, drugi put tokom pogrebne procesije, kada su policajci zverski napali i pretukli masu civila, pratnju koja je nosila kovčeg s posmrtnim ostacima Širin od bolnice ka groblju. Usled brutalnih udaraca izraelskih policajaca po glavi i nogama onih koji su iz pijeteta na ramenima nosili kovčeg, on je u jednom trenutku čak pao na zemlju! Pošto ih je policija iz sve snage tukla, šutirala i brutalno gurala kako bi ispustili kovčeg, te koristila čak i suzavac i šok bombe, ljudi u sprovodu su shvatili da im neće dopustiti da kovčeg sa Širin odnesu peške do katedrale, na pogrebnu ceremoniju; vratili su se u bolnicu i odatle transportovali kovčeg pogrebnim vozilom. Hiljade Palestinaca, ali i grupa Izraelaca koja ne odobrava takve postupke svoje vlasti, izašli su na ulice u okupiranom istočnom Jerusalimu pre nego što je Širin Abu Akleh položena na večni počinak na groblju na planini Sion, gde su sahranjeni i njen otac i majka.
Ovoga puta, u visokoj rezoluciji, sve te sramne poteze izraelskih vlasti tokom pogrebne procesije na ulicama Jerusalima snimile su televizijske kamere brojnih svetskih medija. Neki mediji na Zapadu čak su i emitovali isečak tih užasnih scena.
Ali Tel Aviv više ne mari kako sve to izgleda u očima sveta. Jasno je zašto – samo u Rimu se, nakon vesti o pogubljenju palestinske novinarke, okupila šačica aktivista koji su protestovali i tražili pravdu za Širin, novinarku koja je važila za jedno od omiljenih lica palestinskih medija otkako je 1997. počela da radi za Al Džaziru. Bila je ikona i za Palestinu, i za širi arapski svet. Na Zapadu čak ni odvažnija novinarska udruženja nisu, međutim, objavila ni reč protesta povodom smrti koleginice, a njihov odnos najbolje ilustruje Njujork tajms, koji je vest o likvidaciji novinarke opremio sramnim naslovom da je „preminula u 51. godini“. Kao da je umrla prirodnom smrću, što su ogorčeni komentatori ispravili na društvenim mrežama precrtavši „umrla u 51. godini“, dopisujući da je bila žrtva atentata, likvidirana od ruke izraelskog snajperiste iako je nosila oznake PRESS dok je izveštavala o izraelskom militantnom nasilju.
Kada bi Evropska unija vodila samostalniju politiku u odnosu na SAD, možda bi srčanije ustala protiv takvog divljanja i tlačenja Palestinaca. Ali sadašnja EU je nesposobna za išta slično, naročito otkako ju je Amerika ponovo gurnula u pogrešnom pravcu, uplevši je u namerno izazvani rat u Ukrajini i konfrontaciju s Rusijom. Sve to će EU koštati ne samo zbog srozavanja svih standarda (demokratije, slobode medija i drugih sloboda) nego i konkretno, jer je sada prinuđena da se osloni na skupi američki tečni gas, što je čini još podatnijom i zavisnijom od Vašingtona. Zato će Brisel u ime EU radije oćutati ovakve i slične zločine na Bliskom istoku. Zato na pitanje „Zanima li ikoga kakav zulum trpe Palestinci na okupiranim teritorijama?“, čini se da je najkraći odgovor, od raspada Brozovih nesvrstanih i smrti Jasera Arafata – više nikoga.
[/restrict]
