Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Да ли је Израел ликвидирао Ширин Абу Аклех да би Палестинцима и свету одржао стравичну лекцију?
ТАКСИ И ТЕНК „Током 20 година извештавања о конфликту научио сам из прве руке да израелској верзији догађаја у вези са смрћу Палестинаца или странаца – никада не можемо веровати“, написао је тим поводом у листу Middle East Eye искусни извештач са Блиског истока Џонатан Кук.
Он у истом даху признаје да се, за разлику од храбре и срчане Абу Аклехове, у својој вишедеценијској каријери извештача ретко када обрео на првим линијама фронта на окупираним територијама: „Нисам био ратни извештач, па бих се понекад затекао близу опасности сасвим случајно, рецимо када је у Џенину мој палестински таксиста скренуо у улицу у којој смо налетели, очи у очи, на цев израелског тенка. Судећи по брзини и вештини којом је мој возач истог момента почео да вози у рикверц, то није било први пут да се суочио са таквом ’препреком’ на путу.“
[restrict]Јасно је да је новинарка Ширин Абу Аклех, попут Кука, превише пута извештавала о убиствима Палестинаца, и зато је била свесна ризика с којим се суочава сваки пут када би обукла заштитни прслук и шлем на којима је великим словима писало PRESS пре него што би кренула на терен. Према недавно објављеном извештају организације Репортери без граница, израелске снаге су на окупираним територијама од 2018. до данас раниле 144 новинара палестинских корена. (Можда и више, јер је велика вероватноћа да сви инциденти нису забележени.) Троје, укључујући Ширин Абу Аклех, убијено је у последњих неколико месеци. Статистика је више него забрињавајућа: израелске снаге су од 2000. године наовамо убиле чак 55 новинара!
ЛИЦЕМЕРНА РЕАКЦИЈА Џонатан Кук је један од ретких западних новинара који није равнодушан на ужасне судбине палестинских колега; у покушају да из контрадикторних палестинских и израелских сведочења докучи шта се уистину збило, он је на сопствену иницијативу обишао места на којима су погинуле палестинске колеге.
На основу стеченог искуства, уверен је да убиство новинарке Ширин Абу Аклех и реакција Тел Авива на сличне инциденте до танчина одговарају обрасцу који је открио приликом својих истраживања. Стога га није изненадило када је израелски премијер Нафтали Бенет, уз све лицемерје које је исказао у вези с овим трагичним догађајем, из истих стопа оптужио Палестинце за смрт Ширин. Бенет је поводом вести о убиству Абу Аклехове наиме изјавио да „постоји велика могућност да су наоружани Палестинци који су дивљачки пуцали – изазвали несрећну смрт новинарке“.
Наводи израелског премијера, који потиче из крајње десничарске јеврејске странке и познат је по мрзилачким изјавама када су Палестинци у питању, јесу крајње цинични, посебно у светлу сведочења видно потресених очевидаца, колегиница Ширин Абу Аклех које су присуствовале стравичном тренутку када је познату новинарку, упркос јасно видљивим ознакама да је новинар, убио израелски војник. Шок је био утолико већи јер је Ширин била препознатљиво медијско лице, славно не само у арапском свету већ и на Западу, тамо где су продрли њени извештаји о јаду и беди несносног животарења Палестинаца на окупираним територијама…
РУПА ИСПОД ШЛЕМА Није тајна да је њен лик био врло добро познат израелским војницима који свакодневно кроз нишане својих пушака циљају на Палестинце, спроводећи немилосрдну тортуру над палестинском заједницом, попут оне у Џенину. И израелски војници који су пуцали на њу, и група палестинских новинара с којима је била, знали су да Израелци пуцају и на представнике медија. Овај пут, међутим, постоје докази да су један војник или више њих намерно „узели на нишан“ Ширин, упозорава Кук. Палестинци стога с правом сумњају да рупа од метка тик испод руба њеног металног шлема није била случајност која се дешава једном у милион случајева. Напротив – све наводи на закључак да је посреди био врло прецизан хитац с намером да је усмрти – због чега палестински званичници и уредништво Ал Џазире сматрају њену смрт планираном и намерном.
„Од када ме сећање служи, Израел проналази изговоре да ућутка и онемогући извештавање Ал Џазире, најчешће тако што забрањује рад њиховим новинарима или им ускраћује новинарске акредитације. Сетите се само срамног бомбардовања солитера у Гази прошлог маја, у коме су биле канцеларије бројних медија“, наглашава Кук.
Разлоге због којих је израелски снајпериста упуцао Ширин треба тражити у чињеници да је угледна репортерка била позната по неустрашивом извештавању о израелским злочинима. И израелска војска и њене трупе су јој то замерале и на крају употребиле смртоносно оружје које им је на располагању – да би се обрачунале са Ширин. Отуда наговештај Тел Авива да је Ширин била жртва палестинског ватреног оружја, или колатерална штета због употребе истог, заслужује презир и ништа више, тврди Кук. Уосталом, предност савременог ГПС-а и сателитских снимака поништава и тај покушај Израела да прикрије злочин у својим редовима, јер постоје снимци који потврђују да су израелски војници били на лицу места у спорно време. Те чињенице није могуће оповргнути.
Зато позивање Тел Авива на „пријатељску ватру“ поводом убиства познате новинарке није ништа друго него опробан и на Блиском истоку добро познат маневар из „приручника“ који Израел користи када не може да прибегне својој приоритетној ретроспективној рационализацији за убијање Палестинаца: да су „били наоружани“ и да су „представљали непосредну претњу војницима“.
ДРУГА ИНТИФАДА Кук посебно упозорава на ту тактику израелских власти, вредну сваке осуде. „То је била лекција коју сам научио већ током првих неколико месеци када сам стигао у регион. Дошао сам 2001. да бих истраживао догађаје из првих дана друге интифаде, односно палестинског устанка, када је израелска полиција убила 13 демонстраната. За разлику од сличних инцидената који су се одвијали на окупираним територијама, ови масакри били су усмерени на припаднике велике палестинске мањине која живи у самом Израелу. Приликом избијања интифаде крајем 2000. године, невероватно велики број Палестинаца изашао је на улице у знак протеста због убијања њихових сународника од стране израелске војске на окупираним територијама“, објашњава новинар листа Middle East Eye.
Палестинци су приликом друге побуне били огорчени пре свега због снимка из Газе који је забележила телевизија France 2. На снимку се видело како отац својим телом очајнички покушава да заштити свог 12-годишњег сина Мухамеда ел Дура у тренутку када су их испаљени израелски плотуни изненадили на уличној раскрсници. Мухамеда су убили упркос напорима његовог оца Џамала да га спасе, при чему је и он сам био тешко рањен.
Израел је и тада дао све од себе да замагли шта се заиста догодило и шта је цео свет могао да види на снимку. Израелске власти су на све могуће, бескрупулозне начине оптуживале Палестинце за убиство 12-годишњег дечака, а када им то није пошло за руком, онда су тврдиле да је цео догађај монтиран, да би на крају натукнуле да је дечак заправо жив и неповређен.
УБИСТВА УЖИВО Тел Авив је то учинио упркос протестима француске телевизијске екипе. И тако чини већ годинама. Палестинску децу израелске снаге косе свуда на окупираним територијама, али те су смрти ретко када снимљене „уживо“. Чак и када јесу, снимци су били начињени застарелим дигиталним фото-апаратима из тог времена, што је онемогућавало високу резолуцију, па тако и детаљнији увид у снимке из велике даљине…
Све то је омогућавало Израелу и његовим апологетама да као од шале доведу у питање аутентичност дотичног снимка, уз поругу да је посреди Pallywood – што је кованица од речи Палестинац и Холивуд. На тај начин се инсинуирало да је снимак – лажиран.
Израелски трикови, демонстрирани приликом покушаја прикривања убиства 12-годишњег палестинског дечака, одражавају оно што се заиста у Израелу дешава већ годинама. Тамошња полиција без зазора и безобзирно пуца на људе, па тако и приликом избијања масовних демонстрација, иако су демонстранти били израелски држављани и уз то ненаоружани. Не само да је убијено 13 Палестинаца, израелских држављана него их је било и на стотине рањених; међу преживелима је већина била осакаћена, наглашава Кук, описујући инцидент када су израелски Јевреји из Горњег Назарета – међу којима су били и наоружани полицајци који нису били на дужности – упали у суседну палестинску варош Назарет.
Преплашени Палестинци су преко звучника на џамији позвали суграђане да изађу и заштите своје домове. Уследио је дуг и мучан сукоб на саобраћајној раскрсници између палестинске и јеврејске заједнице. Полиција је штитила нападаче, а над њима су бдели и израелски снајперисти стационирани на врху високе зграде у Горњем Назарету који су осматрали становнике Назарета, окупљене испод… Полиција је инсистирала да се прво повуку Палестинци. Суочена с толико оружја, маса људи из Назарета је попустила и кренула кућама. Тада су полицијски снајперисти отворили ватру и неколицину мушкараца погодили у леђа. Двојицу су убили погодивши их у главу. Погубљење својих суграђана немоћно је гледало на стотине тамошњих Палестинаца, али и полиција, као и сви они који су покушали да изврше упад у Назарет. Упркос томе, полицијска верзија је игнорисала ток догађаја, истичући чињеницу да су два Палестинца упуцана у потиљак као доказ да су их убили други Палестинци, а не полицијски снајперисти. Команданти израелских снага су чак тврдили, без представљања икаквих доказа и без спровођења форензичке истраге, да су се палестински борци крили иза убијених мушкараца и случајно пуцали у њих док су гађали ка полицији. Била је то очигледна лаж које су се надлежни држали и у закаснелој судској истрази, напомиње Џонатан Кук.
Као и у случају Ширин, смрт те двојице несрећника није био – као што је то Израел тврдио – „жалостан инцидент“ у коме су у клопци унакрсне ватре страдали невини. Кук подвлачи да је Израел, као и у примеру Ширин, заправо хладнокрвно погубио двојицу Назарећана. Сврха је била да се свим Палестинцима пошаље претећа порука о томе какав је однос снага, као и упозорење да морају да се покоре, да ћуте, да схвате где им је место. Мештани Назарета пркосили су тим ограничењима у покушају да заштите свој град, своја огњишта.
Ширин Абу Аклех је урадила исто, појављујући се на малим екранима из дана у дан више од две деценије и извештавајући о неправди, злочинима и зверствима под израелском окупацијом. Поступци мештана Назарета и Ширин били су акт отпора, али Израел је обоје подвео под дела еквивалентна тероризму.
ИСТРЕБЉЕЊА НЕЖЕЉЕНИХ СВЕДОКА Вероватно никада нећемо сазнати да ли је Ширин Абу Аклех, попут жртава из Назарета, умрла од хица израелског војника, екстремисте жедног крви, или зато што је стрелац извршио наређење надређених да изврши погубљење као лекцију другим Палестинцима.
У ствари, не треба ни да знамо која је тачна од те две верзије, јер се настављају израелски злочини над палестинским становништвом и зато што Тел Авив није учинио ништа да их спречи или бар идентификује и казни одговорне. Како су погибије Палестинаца сасвим у складу са циљевима окупационих власти, чиме им подривају свако осећање сигурности и нормалности, јасно је да је окупатор одлучан да их терорише како би их приморао да један за другим напусте своју отаџбину.
Да се окупационе власти ничега не боје, потврђује податак да је Ширин Абу Аклех била једна од ретких припадница палестинског народа с окупираних територија која је имала и америчко држављанство. Управо то, као и њена слава у арапском свету, јесу два разлога која су понукала званичнике у Вашингтону да сада изразе саучешће поводом њеног убиства и формално издају позив за детаљну истрагу.
Али чињеница је да ни амерички пасош није спасао Ширинин живот од израелске освете, као што исти тај пасош није помогао ни Рејчел Кори коју је 2003. године убио израелски возач булдожера док је покушавала да заштити палестинске куће у Гази. На сличан начин ни британски пасош Тома Херндала није спречио да буде погођен у главу док је покушавао да заштити палестинску децу у Гази од израелске ватре. Ни британски пасош филмског ствараоца Џејмса Милера није спречио израелског војника да га ликвидира у Гази 2003. док је документовао израелски напад на пренасељену енклаву. Сви они су у очима израелских власти стали на страну Палестинаца истог трена када су почели да документују злочине израелских Јевреја над палестинским цивилима и нису пристали да ћуте о страдањима Палестинаца. Зато је Тел Авив одлучио да све њих, као и оне који мисле као они – научи памети.
Застрашујуће је сазнање да је та језива тактика – уродила плодом. Убрзо је контингент страних добровољаца – оних који су дошли у Палестину да би документовали израелске злочине и по потреби служили као живи штит за заштиту Палестинаца од израелске војске, која се радовала свакој прилици да пуца на ненаоружане палестинске цивиле – ишчезао!
Израел је истовремено оптужио Међународни покрет солидарности (International Solidarity Movement) да подржава тероризам; с обзиром на очигледну претњу и опасност по њихове животе, група добровољаца постепено је пресушила. Погубљења – без обзира на то да ли су их починили израелски војници усијане главе или их је одобрила војска – послужила су сврси.
Џонатан Кук је био једини западни новинар који је први истражио описану серију истребљења нежељених сведока – странаца на почетку друге интифаде. Јана Хука, Британца која је радио за UNRWA, агенцију Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице, убио је крајем 2002. израелски снајпериста у Џенину, истом граду на Западној обали где је и Ширин погубљена 20 година касније. Као и у случају Ширин, званична израелска истрага о убиству Јана Хука била је осмишљена да свали кривицу на Палестинце и тежиште целог случаја усмери што даље од очигледне ликвидације под командом израелских власти. А то је било овако: Хук и његово особље су заједно с палестинском децом која су похађала школу UNRWA током израелског напада на Џенин потражили склониште у објектима под заштитом УН.
ТЕЛЕФОН ИЛИ БОМБА Фалсификовану верзију догађаја, коју је тим поводом лансирао Израел а коју је чинила обилна мешавина лажи, раскринкао је управо Џонатан Кук. Успео је да проникне у срж немилог догађаја и објави резултате свог истраживања.
Израел је тврдио да је израелски снајпериста, који је из заседе пратио дешавања у објектима UNRWA с прозора на трећем спрату, видео како Палестинци продиру у комплекс. Према тој верзији, снајпериста је високог, корпулентног, светлопутог, црвенокосог, 54-годишњег Хука заменио за палестинског борца, иако је касније утврђено да је исти снајпериста преко телескопских мерача одмеравао званичника УН више од сат. Како би поткрепио своју бесмислену причу, Израел је тврдио да је снајпериста Хуков мобилни телефон помешао с ручном бомбом и да се уплашио да ће је бацити из комплекса објеката УН према израелским војницима стационираним напољу, на улици. Што је било немогуће, а што је и снајпериста добро знао, јер је комплекс био безмало херметички затворен, опасан високим бетонским зидом, с равним кровом и обезбеђен дебелим слојем жице која је прекривала брисани простор. Да је Хук пробао да баци своју „телефон-бомбу“ на улицу, она би се одмах одбила и пала натраг, њему у крило. Да је то стварно била граната, разнео би сам себе.
А у ствари је Хук, како је открио новинар Кук, направио фаталну грешку у процени ситуације: окружен израелским војницима и палестинским борцима који су се крили по оближњим улицама, узнемирен одбијањем израелских војника да омогуће његовом особљу и деци сигуран пролаз, отворио је врата зграде и покушао да разговара с израелским војником који је стајао испред. У моменту када је Хук одшкринуо капију, палестински борац је истрчао из оближње улице и опалио рафал ка израелском оклопном возилу. Нико није био повређен. Хук је побегао назад и затворио врата на улазу у комплекс под окриљем УН. Није знао да израелски војници који су остали напољу већ гаје злу крв према званичнику УН. Један од њих одлучио је да испали метак у Хукову главу како би „изравнао рачуне“.
Очекивало се да УН спроведе детаљну истрагу о Хуковом убиству, али није, па је велика вероватноћа да ће слична шарада бити уприличена и за породицу ликвидиране новинарке. Израелска полиција је заправо већ открила суштину својих бизарних намера када је уочи сахране провалила у њену кућу и катедралу (Ширин је била хришћанка) у окупираном источном Јерусалиму, са захтевом да ожалошћена породица уклони палестинску заставу. Тиме је Палестинцима и свету упућена још једна „порука“. Тачније – лекција.
ЕВРОПСКО САУЧЕШЋЕ Самовоља и осионост огледа се и у захтеву Израела да му буду изручени форензички докази о убиству новинарке, што је крајње цинично, каже Џонатан Кук, јер је то исто као када би убица истраживао сопствени злочин.
И подсећа на паралелу с Хуковим убиством, јер је чак и истрага УН у том случају – убрзо обустављена. И гурнута под тепих. Јер – уколико би Израел оптужили за смакнуће званичника УН, то би натерало ово међународно тело у опасан сукоб и са Тел Авивом и с Вашингтоном.
УН очигледно није дорастао таквој конфронтацији, па је убиство Хука на крају заташкано. Нико није оптужен. Стога се ни у погледу правде за Ширин не може очекивати ништа боље. Подићи ће се мало буке, у смислу да треба истражити ко је виновник и како је дошло до њеног убиства. У међувремену ће Израел, као што је одувек радио, из све снаге оптуживати палестинску управу да одбија сарадњу. Бела кућа ће поново изразити благу забринутост, и то је све. Реално, нико неће маћи прстом. Америка ће иза кулиса помоћи Израелу да блокира сваку озбиљнију истрагу…
А што се тиче Европе, посебно Европске уније, рутинске изјаве саучешћа високих званичника због убиства новинарке и позиви на истрагу заправо немају за циљ расветљавање онога што се догодило. Разлог је видљив као на длану – темељна истрага осрамотила би америчког стратешког савезника Израел који је потребан Западу како би пројектовао сопствену моћ на нафтом богатом Блиском истоку.
Отуда и изјаве саучешћа из западних престоница треба другачије тумачити, јер оне и не служе ничему другом осим ослобађања Израела од кривице и уношења хаоса у истрагу. Сврха им је да „замуте воду“ како би се Запад приказао непристрасним, а приде поштедео бруке саучесничке арапске режиме који су оставили палестинску „браћу“ на цедилу, препустивши њихову судбину мржњи и свакодневном терору израелских имиграната. Неко време ће се сви заједно правити да се води правни поступак којег се Израел придржава; на тај начин ће минирати напоре Палестинаца и невладиних хуманитарних организација да све те ратне злочине предају надлежним међународним телима као што је Хашки трибунал.
ПОГРЕБ УЗ БАТИНЕ Истина је да деценијска окупација може преживети само помоћу безобзирних – некад случајних, а некад пажљиво планираних – терористичких аката изведених под плаштом израелских власти које на тај начин држе окупаторима потчињену популацију уплашеном и потчињеном. Они који примењују ову владавину терора могу бити уверени да ће остати недостижни руци правде, и да ће проћи некажњено све док окупацију Палестине спонзорише главна светска суперсила – САД.
Ширин Абу Аклех је најновија, нажалост не и последња жртва. Сличне ликвидације ће се рутински наставити све док Израел и његове трупе као свете краве буду заштићени од сваке одговорности.
Ирска европосланица Клер Дејли је овим поводом прошлог четвртка у Европском парламенту изразила своју згроженост, што не умањује чињеницу да се Израел више и не труди да убеди свет да оно што види на снимку није истина, као што је то чинио раније, тврдњама да је „снимак лошег квалитета“, израђен у Pallywoodu…
Тачно је да не постоји снимак тренутка ликвидације палестинске новинарке, али зато постоје снимци који јасно показују да су Ширин Абу Аклех израелске снаге, војска и посебно полиција, већ мртву покушале да убију још два пута.
Први пут су безобзирно упали у њен дом захтевајући да њена породица уклони палестинску заставу, други пут током погребне процесије, када су полицајци зверски напали и претукли масу цивила, пратњу која је носила ковчег с посмртним остацима Ширин од болнице ка гробљу. Услед бруталних удараца израелских полицајаца по глави и ногама оних који су из пијетета на раменима носили ковчег, он је у једном тренутку чак пао на земљу! Пошто их је полиција из све снаге тукла, шутирала и брутално гурала како би испустили ковчег, те користила чак и сузавац и шок бомбе, људи у спроводу су схватили да им неће допустити да ковчег са Ширин однесу пешке до катедрале, на погребну церемонију; вратили су се у болницу и одатле транспортовали ковчег погребним возилом. Хиљаде Палестинаца, али и група Израелаца која не одобрава такве поступке своје власти, изашли су на улице у окупираном источном Јерусалиму пре него што је Ширин Абу Аклех положена на вечни починак на гробљу на планини Сион, где су сахрањени и њен отац и мајка.
Овога пута, у високој резолуцији, све те срамне потезе израелских власти током погребне процесије на улицама Јерусалима снимиле су телевизијске камере бројних светских медија. Неки медији на Западу чак су и емитовали исечак тих ужасних сцена.
Али Тел Авив више не мари како све то изгледа у очима света. Јасно је зашто – само у Риму се, након вести о погубљењу палестинске новинарке, окупила шачица активиста који су протестовали и тражили правду за Ширин, новинарку која је важила за једно од омиљених лица палестинских медија откако је 1997. почела да ради за Ал Џазиру. Била је икона и за Палестину, и за шири арапски свет. На Западу чак ни одважнија новинарска удружења нису, међутим, објавила ни реч протеста поводом смрти колегинице, а њихов однос најбоље илуструје Њујорк тајмс, који је вест о ликвидацији новинарке опремио срамним насловом да је „преминула у 51. години“. Као да је умрла природном смрћу, што су огорчени коментатори исправили на друштвеним мрежама прецртавши „умрла у 51. години“, дописујући да је била жртва атентата, ликвидирана од руке израелског снајперисте иако је носила ознаке PRESS док је извештавала о израелском милитантном насиљу.
Када би Европска унија водила самосталнију политику у односу на САД, можда би срчаније устала против таквог дивљања и тлачења Палестинаца. Али садашња ЕУ је неспособна за ишта слично, нарочито откако ју је Америка поново гурнула у погрешном правцу, уплевши је у намерно изазвани рат у Украјини и конфронтацију с Русијом. Све то ће ЕУ коштати не само због срозавања свих стандарда (демократије, слободе медија и других слобода) него и конкретно, јер је сада принуђена да се ослони на скупи амерички течни гас, што је чини још податнијом и зависнијом од Вашингтона. Зато ће Брисел у име ЕУ радије оћутати овакве и сличне злочине на Блиском истоку. Зато на питање „Занима ли икога какав зулум трпе Палестинци на окупираним територијама?“, чини се да је најкраћи одговор, од распада Брозових несврстаних и смрти Јасера Арафата – више никога.
[/restrict]
