Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Dr MILOŠ TIMOTIJEVIĆ
Pored suočenja sa istinom o našem zavetnom identitetu, kulturi sećanja vezanoj za ustanke protiv Turaka, jugoslovenstvu i komunizmu kao sekularnim oblicima religioznosti, tu su i druga pitanja iz kojih mitovi i dalje „prorastaju“, pa smo rešili da se njima i pozabavimo u ovom razgovoru.
Da krenemo od priče o zaostalom srpskom seljaku koji nije hteo da ratuje, ali su ga na to gazde i oficiri surovo nagnali. Jedan od mitova s kojima nastupaju tzv. drugosrbijanski intelektualci je da je srpski seljak znao malo ili nimalo o Kosovskom zavetu, i da su „nacionalistički intelektualci“ konstruisali velikosrpsku agresivnu priču. U svojoj knjizi bavite se narodnim shvatanjem rodoljublja na nadgrobnicima Zapadne Srbije. Recimo, navodite jedan epitaf: Oj putniče! stani ovde dužnost zove / da pročitaš reči ove: / na bojištu on je pao / i za Srpstvo život dao: / gonila ga želja mila / da mu Srpstvo bude sila / a postiže miso svoju / kad pogibe u tom boju. Koliko su naši seljaci bili svesni Srbi?
Sećanje na Veliki rat u Kraljevini SHS/Jugoslaviji najčešće se analizira kao deo konstrukcije narativa i simbola zvanične reprezentativne kulture novostvorene države. Mnogi oblici uobličavanja memorijskih toposa vezanih za žrtve Prvog svetskog rata u sferi privatnosti ostali su izvan istraživačkog fokusa, iako je ta vrsta kulture sećanja u Zapadnoj Srbiji najdugotrajnije i najsnažnije oblikovala svest mnogih generacija ljudi. Seoski nadgrobni spomenici i krajputaši bili su i ostali najrašireniji materijalizovani oblik sećanja na stradanja u oslobodilačkim ratovima, kao osobeni verbalno-vizuelni sistem znakova potpuno prožet patriotizmom. Takvi spomenici nisu nastali slučajno, niti je to bila neka nova i mlada tradicija. Praksa materijalizovanja sećanja na ratnu prošlost u obliku nadgrobnih spomenika nastala je još tokom XIX veka, imala je svoj neprekinuti kontinuitet, a sve je bilo uslovljeno patriotskim odnosom seljaka prema svojoj državi, lokalnoj zajednici, a zatim i porodici.
[restrict]Srpski seljaci posedovali su razvijen nacionalni identitet, ali koji se nije oblikovao prema zapadnoevropskim obrascima već se i dalje temeljio na tradicionalnim predmodernim hrišćanskim „zavetnim“ osnovama u kojima je Kosovski mit imao važno mesto. Hrišćansko-pravoslavna komponenta identiteta Srba bila je veoma živa na selu, pri čemu se uočava i pojava modernih oblika identiteta. Novi, individualni oblik poimanja sveta bio je realnost. U drugoj polovini XIX veka ljudi iz naroda sve više u javnosti ispoljavaju svoju individualnost i ličnost („samovoljan isečak iz narodne psihe“).
Taj proces može se pratiti i na primeru podizanja nadgrobnih obeležja i jezičke strukture epitafa. Seljaci su na spomenicima sve smelije i raspričanije ispisivali svoje biografije (što je posledica razvoja pismenosti i privredno-društvenih promena), trudeći se da svima obznane kako su postojali na „ovom svetu“ i na šta su sve trošili snagu, sposobnosti i ljubav. Kada se analiziraju ovi epitafi, uočava se da je najveća „nadgrobna vrednost“ bila sloboda, potom imovina, a najvažnija osobina hrabrost, što su bili nedvosmisleni ideali patrijarhalnog sela i stamena moralna pouka budućim naraštajima. Istovremeno, uraslost u kolektiv i dalje je bila jaka, pa se izraslo „ja“ upodobljavalo sa već ustaljenim etno-psihološkim obrascima ponašanja. Pored toga, poruke na spomenicima uvek su bile i pod snažnom kontrolom seoskog javnog mnjenja. Rodbina nije mogla bez posledica da nezasluženo hvali pokojnika, jer bi moralna osuda seoske sredine bila dugotrajna i neumoljiva, te su zato epitafi, kada je u pitanju ličnost pokojnika, istinit istorijski izvor. Seljaci su voleli da na svojim spomenicima istaknu kako su pokojnici najpre bili „dobri Srbi“ (sa preko 20 drugih pozitivnih oznaka), pa tek potom dobri domaćini, supruzi, očevi, radnici, ratnici i ljudi. Iz takvog pozitivnog odnosa prema svom narodu kao da su proisticala sva ostala poželjna svojstva pojedinaca. Nacionalni karakter posmatrao se iz snažnog sunarodničkog osećanja i jake predanosti otadžbini i njenoj slobodi. Tako je patriotizam dobio snagu jakog sentimenta i „arhi-crte“, a otadžbina se volela kao svoj unedogled proširen dom. Zato se sloboda u epitafima prikazivala kao najutemeljenija egzistencijalna vrednost, značajnija od života i čovečnosti. Takav odnos prema svojoj državi i naciji stvarao je snažnu pokretačku i kohezionu silu, i pokazao izvanredno dejstvo u oblikovanju patriotizma mnogih seoskih naraštaja. Kult žrtve bio je središnja moralna vrednost, a izgrađivanje čoveka u vidu junaka važan zadatak u vaspitanju budućih naraštaja. Sećanje na mirnodopski život nije bio važan deo, a junačke osobine pokojnika potisnule su iz tako prezentovanog sećanja na prošlost svu tegobu i užas rata, sve jezive smrti pojedinaca, kao i naknadnu patnju porodica.
Pišete u knjizi: „Za razliku od države, dinastija i inteligencije, srpski seljaci iz Zapadne Srbije samostalno su izgrađivali i čuvali svoj identitet vezan za državu, narod i veru kojima su pripadali. Gordo, ali sa lirskom rodoljubivom porukom, na spomenicima su isticali zasluge svojih predaka za stvaranje Srbije.“ Na šta nam još ukazuju krajputaši i spomenje na grobljima?
U epitafima se jasno vidi vitalnost naroda, a lako uočljiva odlika je jedan izuzetno visoki optimizam svih poruka. Ovozemaljski život niko nije doživljavao kao muku. Natpisi su tako oblikovani da iz njih „izbija“ punoća života i težnja da se pobedi ništavilo. Prećutani su mnogi životni neuspesi i izneverene nade. Život siromašnog seoskog sveta bio je prepun patnje, ali nadgrobni natpisi su vedri i prkosni. Ljudi su se mirili sa onim što gube i nemaju, a ponosili onim što je preostalo i što su stekli. Da bi se opstalo i nastavio život, bili su neophodni snaga i hrabrost, velika vera u sebe, a najpre u lepotu života. Najstariji slojevi narodne religije sadrže koncept „veselja“ kao oblik prkosa smrti i održavanja zajednice sa precima, što je svakako osnovna podloga za sve dalje varijante sećanja na mrtve.
Dakle, epitafi posvećeni poginulim vojnicima iz Zapadne Srbije imaju jasnu poruku životne vitalnosti, koja svakako ima vezu sa narodnom religijom i hrišćanstvom, ali poseduje i snažnu poruku optimizma u ovozemaljskom životu. Seoski svet nije veličao rat, stradanja i smrt, ali jeste život, koji je imao svoj značaj i vrednost. Rat je bio samo jedna od nesreća koja je pogađala selo, a spomenici materijalizovano sećanje na mrtve i potvrda kontinuiteta generacija ljudi koji pokušavaju da se nesalomivom voljom odupru ništavilu smrti.
Na ozbiljnom istorijskom materijalu uočili ste do sada neuočeno: čudne vremenske prilike strašne 1941. godine. Za razliku od vremena uoči Prvog srpskog ustanka, kad „nebom sveci vrgoše prilike / da se Srblji na oružje dižu“, nepogode 1941. su zaboravljene. A bilo ih je: aprilske hladnoće prilikom nemačke okupacije, majsko i junsko smrzavanje kao da je na planinama pao sneg, ogromne julske poplave i temperatura do 44 stepena, oluje u avgustu koje čupaju drveće, ogromne padavine i magle u septembru. Pomenuli ste i znamenja vezana za kralja Petra Drugog i Milana Nedića. O čemu je reč?
Neposredno pred velike kiše koje su pogodile okupiranu Srbiju zabeleženo je nekoliko zemljotresa. Najjači potres bio je 30. avgusta 1941, u 6 sati i 41 minut ujutro. Potres je trajao 7 minuta, sa šest posebnih udara, a epicentar zemljotresa bio je na planini Rudnik. U Beogradu nije bilo materijalne štete usled ovog zemljotresa. Prethodnog dana general Milan Nedić postao je predsednik kolaboracionističke vlade, tako da je simbolika zemljotresa bila neprijatna za okupacionu upravu. Posebno što je Rudnik, najviša planina Šumadije, bila i simboličko središte srpskog „nacionalnog bića“.
Delimično pomračenje meseca 6. septembra obuhvatalo je i područje Srbije, dok se potpuno pomračenje sunca 21. septembra 1941. nije videlo zapadno od Azovskog mora. Pomračenje meseca 1941. poklapalo se s rođendanom kralja Petra II Karađorđevića (6. septembar), a pomračenje sunca sa crkvenim praznikom Malom Gospojinom, rođenjem Bogorodice (21. septembar).
Kako je rat odmicao ljudi su počeli „ozbiljnije“ da posmatraju nebeske pojave, i da predskazuju „odlučujuće“ događaje. Širila su se i najrazličitija proročanstva vezana za završetak rata, kao i numerološka tumačenja dnevnopolitičkih događaja. Pojavili su se i brojni astrolozi osposobljeni za razjašnjenje pojedinačnih sudbina.
Zbog neuobičajeno niskih temperatura, kao i same okupacije u kojoj je vladala prava oskudica svih materijalnih dobara, stanovnici Beograda su polovinom septembra 1941. na svaki način nastojali da nabave drvo za ogrev. Mnogi su već tada odlučili da seku stabla po parkovima.
Ali zašto je sve to zaboravljeno?
Kao što ni savremenici takvim dešavanjima nisu davali posebno značenje, oni nisu ni u zvaničnoj i nezvaničnoj kulturi sećanja na 1941. godinu ostavili bilo kakav trag. Stradanje ljudi posle sloma Kraljevine Jugoslavije u represalijama okupatora, masovan genocid nad srpskim narodom izvan granica okupirane Srbije, veliki broj izbeglica, interniranje zarobljenika, ustanak, zatim građanski rat i slom slobodne teritorije, uz opštu oskudicu od hrane do ogreva, ostavili su snažniji uticaj na svest ljudi. Nebeske pojave ostale su u senci mnogo strašnijih zemaljskih dešavanja.
Priče o zakopanom zlatu imaju drevnu prošlost i raširene su po celom svetu. One najčešće dobijaju oblike mita, pripovesti koje se prenose, nadograđuju i menjaju tokom hiljada godina. Mit nije samo obična legenda već i postupak koji omogućava da svako društvo budućim naraštajima prenese svoja iskustva. U knjizi ste se bavili i legendama o zakopanom blagu koje su, bar kad je kolektivna podsvest u pitanju, imale uticaja i na savremene narative – recimo, o partizanima i četnicima. O čemu je reč?
Zlato se ne posmatra samo kao materijalni već i duhovni objekat, čije pronalaženje treba da omogući rešavanje najvažnijih ljudskih potreba. Sjaj, retkost i postojanost uvek su bili njegova osnovna materijalna svojstva, uslovivši da ovaj metal u narodnom verovanju postane simbol zdravlja, snage i čistoće. Pravoslavno-hrišćanska tradicija mu pripisuje pozitivne konotacije, vezujući ga za čistu svetlost i duhovno blago, uz istovremenu osudu idolopoklonstva zlatu kao materiji. U narodu preovladava pozitivno vrednovanje zlata kao vrhunskog dobra, predmeta od suštinskog značaja, koji se povezuje sa dosezanjem najvećeg smisla života. Srpske bajke prepune su zlatnih simbola. Međutim, ono može biti i uzrok prokletstva, najveće bede, nesreće i pada čoveka. Ipak, takve predstave su u drugom planu, jer traganje za zlatom simbolizuje potrebu prevazilaženja smrti i dostizanja večne sreće. Sve je povezano s mnogim religijsko-eshatološkim predstavama u kojima se susreću najstariji mitovi i moderne legende, spajaju raznovrsni pojmovi (od tehnoloških do metafizičkih), semantički veoma udaljeni, ali ipak jedinstveni u težnji za dosezanjem „tajne zlata“, od njegovog otkrića do ostvarenja unutrašnjeg prosvetljenja i harmonije. Otkrivanje blaga može ostvariti izuzetan pojedinac ili mala zaverenička grupa. Pošto se dragocenosti nalaze tajno, dakle „iza leđa“ kolektivu, postoji i osuda takvog socijalno neprihvatljivog postupka „bogaćenja preko noći“. Zato se i javlja verovanje u danak u krvi koji uzima blago, kao pravedna kazna za sve one koji se drznu da dirnu u moćnu podzemnu tajnu.
Uostalom, i javnost devetnaestovekovne Evrope označila je čin „krađe zlata“ kao nezaobilaznu tačku za početnu akumulaciji kapitala i pokretanje industrijalizacije. Samo onaj ko dograbi zlato stiče moć, ali pod uslovom da se odrekne ljubavi. Mržnja, pakost i zavist prate uspon moći zlata, da bi „kletva“ koja prati obožavanje novca i koristoljublja na kraju, prema proročanstvu u koje spada i Marksova ideologija, neizostavno satrla kapitalizam. Stalno se prizivao dan „sravnjivanja računa“, odnosno neizbežna revolucija. Prema ovakvim stavovima sva čovekova nesreća započela je zbog zloupotrebe zlata.
Kakva je antropološko-sociološka istina o potragama za blagom?
Priče o zakopanom blagu uzbuđuju ljudsku maštu, pokreću pohlepu i potrebu obraćanja „višim silama“. Čuvena je mitska trava „raskovnik“ koja omogućava pronalazak blaga. U pojedinim krajevima ovu nestvarnu biljku zvali su „zlatica“, „vrečnik“ ili „samootvorka“. Onaj ko je želeo da dođe do sakrivenog zlata morao je obaviti mnoge magijske radnje, uključujući i prinošenje žrtve. Najčešće su to bile životinje, ali se ponekad dešavalo da žrtva bude i čovek.
U izrazito siromašnim društvima socijalni status teško se menja, osim putem razbojništva ili delovanjem „natprirodnih sila“. Iz narodnih priča je poznato da se bez takve pomoći blago, posebno zlato, ne može naći. Iz tih razloga u ekstremno pauperizovanim ljudskim zajednicama priče o pronalasku zakopanog blaga često imaju srećan kraj. Pronalazača bez ikakvih prepreka i velikih zapleta očekuju bogatstvo i potpuna ljudska sreća. Kod bogatijih društava nije tako, jer se u sticanju imetka više ceni uporan i iscrpljujući rad. Zato se pronađeno zlato obično vezuje za „prokletstvo“ i predstavlja svojevrstan „nemoral“. Slične negativne stavove prema pronađenom blagu mogu imati i siromašna društva koja ne trpe nagli ekonomski napredak svojih članova.
Baveći se blagom, dođosmo i do partizana i četnika. Kako je teklo finansiranje Jugoslovenske vojske u otadžbini?
Problem obezbeđenja dovoljne količine finansijskih sredstava za delovanje JVuO generala Mihailovića značajno je uticao na tok rata i nije imao samo vojne posledice (otpor okupatoru, kvislinzima, sukobi s partizanima) već se prelamao i preko odnosa s lokalnim stanovništvom i zapadnim saveznicima, prvenstveno Britancima. Snage generala Mihailovića dobijale su zlato i novac putem padobranskih pošiljki i preko jugoslovenskog poslanstva u Istanbulu. Jedan deo novca prikupljao se u zemlji, a izvesna finansijska sredstva Mihailović je direktno ili indirektno dobio od okupacione vlade Milana Nedića. Kada su Britanci u drugoj polovini 1943. prekinuli pomoć, JVuO se okrenula neformalnom obliku finansiranja, koje se svelo na sistematsko otimanje novca, dragocenosti iz svih finansijskih ustanova u okupiranoj Srbiji.
Ipak, pokret generala Mihailovića bio je najslabije opremljena i najsiromašnija vojska na prostoru Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Četnici su morali da se oslanjaju na dobrovoljne priloge iz zemlje i pomoć iz inostranstva koja je dopremana bacanjem iz aviona ili kuririma iz Turske. Mnogo novca je zaplenjeno ili pokradeno. Danas su poznati podaci koliko je Draža dobio zlata, otprilike oko 400 kilograma, odnosno 55.000 zlatnika, kao i još dva puta toliko papirnog novca svih valuta. To je mala suma ako se poredi s partizanima koji su samo u Užicu 1941. zaplenili oko 80 miliona dinara (trećina novca bila je u srebrnim dinarima).
Šta je s partizanima, koji su, kako kažu, bili apsolutni moralni čistunci i „nesrebroljubivi kao hrišćanski sveci“?
Partizani su prilikom oslobođenja Užica 1941. zaplenili velike količine novca, koji je jednim delom bio u srebrnim kovanica. Ukupna količina novca nije tačno poznata, a procene se kreću do 80 miliona dinara, pri čemu je u srebrnim kovanicama bilo 12 miliona dinara u vreme kada se jedan zlatnik od 3,23 grama na „crnom tržištu“ u Beogradu prodavao za oko 1.400 dinara.
Partizani su posle propasti ustanka u Srbiji papirne i srebrne pare poneli sa sobom, ali su deo srebrnjaka, zbog težine transporta, zakopali na nekoliko lokacija na planini Zlatibor. U daljem toku rata ovaj novac je ponovo otkopavan, premeštan, i neprestano korišćen sve do polovine 1943. godine. Jedan deo srebrnjaka pokrali su seljaci, jedan deo zaplenili Nemci, kao i četnici, dok su za neke druge lokacije sakrivanja zauvek izgubljeni podaci posle pogibije partizana zaduženih za njihovo čuvanje.
Transport, sakrivanje, krađa i traganje za srebrnjacima, iako predstavljaju istinsku ratnu realnost ispunjenu dramatičnim i surovim događajima, u sećanjima savremenika vremenom su postali deo tradicionalnih priča o „izgubljenom blagu“. Asketsko-mučenički diskurs u kome se prikazivao partizanski pokret bio je dominantan, ali je pored glavnog pripovedačkog toka prikazano mnogo epizoda i scena koji otkrivaju prigušenu ljudsku želju za materijalnim pa i monetarnim bogatstvom.
Kako su Tito i družina obezbeđivali sredstva neophodna za revolucionarni „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“?
Komunisti su, još pre rata, bili obilno snabdeveni „pustim blagom“: zna se da su balkanske komunističke partije 1922. dobile milion zlatnih rubalja, odnosno 200.000 zlatnika od pet rubalja, ili preko 774 kilograma čistog zlata. KPJ je 1924. iz Moskve dobila 750.000 zlatnih rubalja. Isplate su ponekad smanjivane, pa i obustavljane, čime se disciplinovalo rukovodstvo KPJ i stvarala podložnost SSSR-u. Staljin je 19. maja 1944. jugoslovenskim komunistima odobrio zajam na 10 miliona dolara, od čega je samo dva miliona isplaćeno u papiru, dok je ostatak sume bio čisto zlato.
Naravno, mitološka svest, koju su komunisti posle rata podgrevali legendama, vezala se za blago četnika kao glavnih „negativaca“ građanskog sukoba. Tokom Drugog svetskog rata nastale su legende o velikom „četničkom zlatu“ koje su snage generala Mihailovića (JVuO) dobijale od zapadnih saveznika (Velike Britanije i SAD). Nastao je novi mit koji se naslanjao na starije matrice, pri čemu je takvom načinu razmišljanja bio sklon i najviši državni vrh socijalističke Jugoslavije (Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković), koji je 1965. u Ovčarsko-kablarskoj klisuri neuspešno tragao za zakopanim „četničkim blagom“. Uverenje da su četnici ipak uspeli da velike količine dragocenosti (zlata, dijamanata i ostalog dragog kamenja) sakriju na širem prostoru Ravne gore živo je i danas, a tragači za „izgubljenim blagom“ redovno obilaze prostor od Suvobora do Ovčara.
[/restrict]
