О МИТОВИМА НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Др МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ

Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку; докторирао је 2011. године на Филозофском факултету у Београду, аутор је 25 књига и више од 120 научних радова. Повод за разговор за „Печат“ је његова нова књига, „Митови новије српске историје“, у издању „Катене мунди“.

Поред суочења са истином о нашем заветном идентитету, култури сећања везаној за устанке против Турака, југословенству и комунизму као секуларним облицима религиозности, ту су и друга питања из којих митови и даље „прорастају“, па смо решили да се њима и позабавимо у овом разговору.

Да кренемо од приче о заосталом српском сељаку који није хтео да ратује, али су га на то газде и официри сурово нагнали. Један од митова с којима наступају тзв. другосрбијански интелектуалци је да је српски сељак знао мало или нимало о Косовском завету, и да су „националистички интелектуалци“ конструисали великосрпску агресивну причу. У својој књизи бавите се народним схватањем родољубља на надгробницима Западне Србије. Рецимо, наводите један епитаф: Ој путниче! стани овде дужност зове / да прочиташ речи ове: / на бојишту он је пао / и за Српство живот дао: / гонила га жеља мила / да му Српство буде сила / а постиже мисо своју / кад погибе у том боју. Колико су наши сељаци били свесни Срби?

Сећање на Велики рат у Краљевини СХС/Југославији најчешће се анализира као део конструкције наратива и симбола званичне репрезентативне културе новостворене државе. Многи облици уобличавања меморијских топоса везаних за жртве Првог светског рата у сфери приватности остали су изван истраживачког фокуса, иако је та врста културе сећања у Западној Србији најдуготрајније и најснажније обликовала свест многих генерација људи. Сеоски надгробни споменици и крајпуташи били су и остали најраширенији материјализовани облик сећања на страдања у ослободилачким ратовима, као особени вербално-визуелни систем знакова потпуно прожет патриотизмом. Такви споменици нису настали случајно, нити је то била нека нова и млада традиција. Пракса материјализовања сећања на ратну прошлост у облику надгробних споменика настала је још током XIX века, имала је свој непрекинути континуитет, а све је било условљено патриотским односом сељака према својој држави, локалној заједници, а затим и породици.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.