О ГАСНОЈ РУБЉИ И ПЕТРОДОЛАРУ

Пише Бојан Димитријевић (аутор је економиста и члан Фискалног савета)

Одлука Владимира Путина да Запад плаћа руски гас у рубљама могла би по свет да има већи ефекат него рат у Украјини, зато што може из темеља да ресетује међународне економске односе и финансијски систем који почива на петродолару као светској резервној валути

Највећа српска песникиња Десанка Максимовић у својој песми Србија је велика тајна написала је следеће стихове: „Не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ зна шта зора рађа.“ А да није само Србија тајна за западну цивилизацију (што се више пута поновило у разним ратовима и догађајима током 20. века), показао је стари мешетар Винстон Черчил (како га је назвао Борислав Пекић у својој „Сентименталној повести Британског царства“), јер је наводно 1939. изговорио једну од оних чувених реченица које му се често приписују, да је Русија „загонетка, умотана у мистерију, унутар енигме“.

РУСКА НЕПОЗНАНИЦА Два месеца рата у Украјини као да потврђују ову Черчилову реченицу и показују да је Русија као алтернативна цивилизација потпуна енигма за подмукли и дехристијанизовани Запад (ава Јустин), а додатну мистерију која изнова збуњује западне стратеге и идеологе представљају потези Владимира Путина – укључујући и одлуку руског председника да земље које је Москва у сукобу дефинисала као непријатељске морају да плаћају руски гас у рубљама.

[restrict]

Да је потпуна непознаница за Запад, Русија је показала много пута током своје историје. Тако је било у победи над Тевтонским витезовима 1242. кад је Александар Невски тешку коњицу непријатеља насукао и поразио на Чудском језеру и тако спречио да земља постане плен католика; ништа боље није прошао ни Наполеон који је кренуо у поход на Русију са Великом армадом од скоро 700 хиљада војника, али је после Бородинске битке, шокиран, уплашен и обезглављен побегао из спаљене Москве и није се окретао све до Париза у који се вратио избезумљен са чак 30 пута мањом војском. Мека моћ којом је Наполеон ширио тековине Француске буржоаске револуције дуж читаве Европе (о чему лепо пише Стендал у књизи „Картузијански манастир у Парми“) сломила се о ледени бедем руске цивилизације, која је Наполеона дочекала као узурпатора и освајача и коначно га поразила у Отаџбинском рату 1812. године. Легенда каже да је пред Бородинску битку Наполеон својим војницима дао по 200 грама коњака, док су се руски војници целу ноћ молили Богу.

И Хитлер је био шокиран јер је Стаљин 1941. године, када су немачке трупе биле на 12 километара од центра Москве, ипак организовао традиционалну војну параду у част победе Октобарске револуције.

А једна необична анегдота постоји и у вези с руским учешћем на олимпијским играма у Лондону; наиме, Русија је на игре дошла са 12 дана закашњења, јер се равнала по јулијанском календару. Можда ова разлика у календарима и узрокује да већину својих ратова Руси почињу помало тромо, споро, неубедљиво, али их на крају ипак величанствено добијају. Тако Руси, да још једном парафразирамо Черчила, на крају увек добијају ону најважнију – последњу битку.

РАТ САНКЦИЈАМА А како ствари стоје на терену економије, у рату санкцијама и сукобу у вези с плаћањима руског гаса у рубљама?

Нећемо се у овом тексту бавити ефектима санкција у целини, већ ћемо се задржати само на овој руској одлуци која је, чини се, одјекнула као гром из ведра неба, као Путинов цунами, као изненађење равно тројанском коњу које је забило глогов колац у иначе свеобухватне санкције ЕУ и САД против Русије и барем у овој фази прилично их обесмислило. Одлука Владимира Путина да Запад плаћа руски гас у рубљама могла би по свет да има већи ефекат него рат у Украјини, зато што може из темеља да ресетује међународне економске односе и финансијски систем који почива на петродолару као светској резервној валути.

Кренимо редом. У свом обраћању од 28. марта Путин је наложио влади да почне наплату гаса од непријатељских земаља у рубљама, преко рачуна који би били отворени у руским банкама. Такође, Русија је донела одлуку да омогући својим грађанима куповину злата по фиксном курсу од 5.000 рубљи за грам злата.

Да се земља брижљиво и благовремено спремала за рат показује још неколико раније донетих одлука: Русија је повукла и нагомилала резерве злата од 1.400 тона, извршила контролу капитала, подигла каматне стопе и омогућила пореске олакшице за повратак капитала у земљу. Ипак, у нечему је и кикснула, јер је више од 300 милијарди долара девизних резерви замрзнуто и остало изван домашаја руских банака.

Све поменуте мере имале су за циљ успостављање финансијске стабилности и спречавање колапса рубље, што би у западном блицкригу у старту оборило руску економију на колена и обесмислило војне ефекте специјалне операције у Украјини. Тако је рубља, која је склизнула на испод 140 јединица за један долар, у кратком року враћена на предратни ниво од испод 80 рубаља, а почео је и постепени опоравак берзанских цена хартија од вредности. Комбинација поменутих мера довела је до повећања тражње за рубљом, стабилизовала валутни курс и спречила панику и шпекулативне ударе на руску валуту и у кратком року повратила финансијску и монетарну стабилност. Овиме је спречена и галопирајућа инфлација која би урушила куповну моћ новца, животни стандард грађана и последично довела до потенцијалних социјалних и политичких немира.

Сада, када је обезбеђен економски предах на унутрашњем плану и спречена отворена војна интервенција НАТО-а стављањем у приправност нуклеарне тријаде, руска војска има довољно времена да заокружи своје циљеве у Донбасу и изврши темељну денацификацију и демилитаризацију Украјине.

ЗЛАТНИ СТАНДАРД Вратимо се на анализу ефеката увођења гасне рубље.

Прво треба приметити да су после почетног шока и изненађења, као и арогантног одбијања, многе европске земље пристале да плаћају гас у рубљама, и да се том списку већ сада прикључују Мађарска, Аустрија, Немачка, Италија, Словачка, јер алтернативе руском гасу једноставно нема. Ова одлука не само да је ојачала рубљу и спречила пораз Русије у рату санкцијама већ наговештава далекосежне промене у међународним финансијским и економским односима.

Наиме, почев од договора у Бретон Вудсу 1944. године, међународни економски поредак почивао је на долару као светској резервној валути који је до 1971. био везан за злато, а затим је доминацију преузео тзв. петродолар.

Потребно је да у најкраћем објаснимо како је овај систем функционисао. Све до краја 1960-их година светске валуте биле су везане фиксним курсом за долар, а долар је био везан за злато тако да је једна фина унца злата (31,1 грам) вредела 35 долара. Услед трошкова рата у Вијетнаму Никсон је 1971. године објавио да се напушта златна конвертибилност долара (тзв. Никсонов шок), а Никсонова влада је затим девалвирала вредност долара у односу на злато (1972) да би 1973, у тренутку када је грам злата вредео већ 3,22 долара, објавила да напушта бретонвудски систем фиксних девизних курсева.

Ово је изазвало велике финансијске потресе у свету, утицало на одлуке ОПЕК-а да значајно повећа цену нафте, што је довело до два нафтна шока (1974. и 1978. године), узроковало високу (двоцифрену) инфлацију у земљама Западне Европе и стагфлацију (истовремена рецесија и инфлација) као веома неугодну и дотад непознату економску појаву с којом је врло тешко обрачунати се јер примењени лекови економске политике дају противречне ефекте.

Истовремено, дошло је до драматичног раста каматних стопа на светском тржишту (подигли су их ФЕД и Bank of England, а онда последично и други актери) и то је узроковало огроман раст дугова земаља Трећег света и њихов успорени економски раст. Тада је уведен петродолар, замењујући долар који је претходно био фискиран и конвертибилан у злато.

ШТАМПАЊЕ ДОЛАРА Ради подсећања, наведимо да је петродолар формално ступио на сцену 1973. када су се САД и Саудијска Арабија договориле да се обрачун и трговина нафтом врши и плаћа у америчким доларима, а да Саудијска Арабија заузврат добија велику количину наоружања и америчку политичку подршку. Током времена нафта је постала водећи ресурс, Саудијска Арабија кључни произвођач у ОПЕК-у, а САД господар међународних финансија.

Овога пута, међутим, долар није почивао на златној подлози већ на тзв. декретном новцу – fiat money, који се формално ствара ex nihilo – ни из чега.

Ова важна чињеница омогућила је Америци да временом немилице штампа долар и почне да га злоупотребљава као апсолутно доминантно међународно платежно, обрачунско средство и залиху вредности.

Тако је количина петродолара нарасла на више од 6.500 милијарди, што је 10% светског БДП-а или око 40% америчког БДП-а, омогућујући велике користи за америчку привреду. САД су тако могле да, поседујући долар, имају доминантну геоекономску позицију у свету и кључни политички утицај који је обезбеђен и владајућом позицијом у ММФ-у.

Штампање долара, често без икаквог формалног покрића, омогућавало је финансирање америчког трговинског дефицита, присвајање сењориџа, инфлационе добити и реалних роба без икакве противвредности и преливање инфлације на остатак света, што се као сценарио поновило и ове 2022. где светска инфлација расте првенствено услед прекомерне експанзије долара.

Промена правила у међународном финансијском систему довела је до тога да је, илустрације ради, већ 1980. године један грам злата вредео чак 29 долара, а у периоду после слома бретонвудског система фиксних девизних курсева и златне конвертибилности свет је погодило више од 120 финансијских криза мањег и већег интензитета, о чему је детаљно писао нобеловац Џозеф Штиглиц.

ГУБИТАК КРЕДИБИЛИТЕТА Пре 30 година више од 80% светских резерви држано је у доларима и долар је био прометно средство међународне трговине за више од 80% трансакција. Постепено, међутим, долар је смањивао свој удео у тим трансакцијама, што је последица неколико фактора: прекомерно штампање долара и губитак поверења у америчку привреду, висок трговински дефицит САД (800–1.000 милијарди долара) до 2020. године и растући јавни дуг (више од 22 хиљаде милијарди), претерано посезање за санкцијама и трговински рат с Кином, губитак кредибилитета услед заплене девизних резерви земаља које су на листи санкција бројних непријатеља САД (Иран, Венецуела, Русија као најновији пример), растући економски утицај Кине, преузимање водеће позиције Русије у ОПЕК-у.

Услед тих фактора, удео долара као резерве и прометног средстава опадао је на ниво 60–70% уз донекле благи раст удела евра као конкурентске валуте. Сви покушаји неких земаља произвођача нафте, попут Либије, Ирака и Ирана, да замене долар као валуту за обрачун и плаћање нафте завршавали су се или крвавим сменама непослушних режима, или жестоким санкцијама.

ДВОСТРУКИ УДАР Међутим, два најјача удара на долар десила су се од два главна геополитичка ривала. Кина је према Саудијској Арабији, Русији и Ирану све више захтевала да се обрачун и плаћање врши у некој врсти златног јуана покривеног златном подлогом, што је Арабија донедавно одбијала, а сада наговештава да би то могла да прихвати. Други напад стигао је од Русије током рата у Украјини и то би могло да доведе до значајнијег удара на долар и дефинитивног угрожавања његове владајуће позиције.

Удар гасне рубље је изузетно јак и опасан, јер је Русија лидер у производњи нафте и гаса, а истрајавање на плаћању у рубљи је у овом тренутку питање живота и смрти за њену економију.

Које су могуће консеквенце ових дешавања? Ако Русија дугорочно истраје на овом захтеву, долар ће дефинитивно изгубити свој водећи положај на исти начин како га је по окончању Другог светског рата изгубила фунта када је Велика Британија престала да буде водећа политичка и војна сила света и када се њено колонијално царство урушило за неколико година. То исто се током 16. века већ десило са шпанским реалом, онако како је слабила моћ шпанске круне и после пораза Непобедиве шпанске армаде од Елизабете Прве 1588. године пред обалама Енглеске.

Руска победа у Украјини и кинеско вођство у економији, у којој практично претиче САД, симболички и суштински могли би да означе крај америчке доларске (и војне) доминације, тзв. Pax Americane.

Изазов упућен долару и убрзани пад његове међународне финансијске позиције могли би да доведу до неколико везаних догађаја: 1) до немогућности да Америка на тај начин лако сервисира свој трговински дефицит и јавни дуг; то би затим отежало финансијску позицију Америке, додатно слабећи њену међународну конкурентност, финансијску стабилност, фискалну позицију и економски раст; 2) ускратило би за САД значајна средства која је она користила за наоружање, улагање у војни сектор и превентивне освајачке ратове широм света; 3) онемогућило би је да присваја реална добра пуким штампањем долара који има готово монополску новчану позицију; 4) довело би до убрзаног ослобађања од доларских резерви, слабљења вредности долара и ослобађања од хартија од вредности које су номиноване на доларске износе.

Губитак водеће улоге долара као међународне резервне валуте остварио би, ефектом домина, потребу за изградњом нове међународне економске и финансијске архитектуре која би имала далекосежнији значај од војне победе руског оружја у Украјини.

Могући правци промена (на шта је недавно упозорила и прва заменица генералног директора ММФ-а Гита Гопинат) могли би да иду у правцу поновног враћања златног стандарда (што је Русија индиректно већ учинила), афирмације трговине у регионалним валутама (долар, евро, јуан, рубља, рупија, фунта), или увођења обрачунског система заснованог на корпи валута сразмерно уделу одређених земаља у међународној трговини и светском БДП-у.

ПРОМЕЊЕНА УЛОГА БРЕТОНВУДСКИХ БЛИЗАНАЦА Неки трендови већ су се видели и пре почетка рата, јер су многе земље повлачиле злато из америчких банака и нагомилавале своје златне резерве. Тако удео златних резерви у свету расте са 28 хиљада тона 2008. године на више од 33 хиљаде тона 2015. а данас је тај удео знатно већи. Могући повратак на златни стандард довео би до већег поверења, ниже инфлације, веће стабилности девизних курсева и уравнотеженог платног биланса. Враћање на златни стандард има, разуме се, и својих мана, јер повећава незапосленост, смањује моћ економске политике и отежава излазак из рецесија.

То би иницирало и промењену улогу бретонвудских близанаца, ММФ-а и Светске банке, од којих се ММФ претворио у утеривача дугова, а Светска банка је прилично маргинализована и уздрмана коруптивним скандалима. Азијска развојна банка, у којој главну реч води Кина, већ представља озбиљну алтернативу, нарочито у контексту грандиозног кинеског пројекта Пут свиле – Појас и пут.

Могуће је поново оживети Кејнсову идеју (која је одбачена у корист предлога америчког министра финансија Харија Декстера Вајта) да ММФ буде пре свега у функцији отклањања платнобилансних неравнотежа и стабилнијег раста, нарочито сиромашнијих земаља света, што би водило и ка стварању праведнијих међународних односа о чему се безуспешно говори још од доба Покрета несврстаних. Тада би неминовна постала и реформа Светске трговинске организације која је служила првенствено интересима богатих земаља и моћних транснационалних корпорација.

Руска победа вероватно би отворила и питање опстанка Европске уније у оваквом облику, као и урушавања кредибилитета НАТО-а упркос привидној новоуспостављеној монолитности и поновном збијању редова. Тако би, ако изузмемо Украјину, највећи губитник на средњи и дуги рок (од пет до 20 година) могла да буде Европска унија, али и САД, ако буду лишени таквих полуга моћи какве им тренутно нуде долар и НАТО војска.

Остаје нам да се надамо да ће се свет прекомпоновати у правцу мултиполарности, равноправности и истинске нормалности. Коначно, ево једне мале пикантерије за крај: порекло речи рубља везано је за руски глагол у значењу посећи, срезати! Те се намеће питање: није ли овом акцијом Русија срезала санкције Европске уније, и уз то посекла долар као светску резервну валуту? 

[/restrict]