KAKO U ERI ELEKTRONIKE I DIGITALNE UMETNOSTI SLAVITI „DOBA RUKE“

IZLOŽBA U GALERIJI RTS-A

Sve u vezi s ovom izložbom u znaku je uspeha, njom vedro započinje proleće i vraća se priroda u galerije. Počev od nadahnutog predgovora Dragana Jovanovića Danilova, velike posete za jednu grupnu izložbu do sjajnih dela i inteligentne postavke koja omogućuje pregledno sagledavanje, „4 h 4“ je uzor kako koncepcijski treba zasnovati i rešiti složen odnos četiri različite poetike

Posle nastupa u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu (2021) i ove godine u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu, zatim u Galeriji Gradac u Raški, početkom maja u Galeriji RTS završena je četvrta izložba „4 h 4“. Planirane su četiri izložbe i van Srbije, ali zbog složenosti takvih nastupa još uvek nema konkretnih dogovora. „4 h 4“ = 4 umetnika sa po 4 rada, dve slikarke i dvojica vajara. Potpuno različiti, oni su visokopozicionarni na balkanskoj likovnoj sceni, izražavaju se figurativno sa izrazitim stilskim i umetničkim vrednostima. Sve je u vezi s ovom izložbom u znaku uspeha, njom vedro započinje proleće i vraća se priroda u galerije. Počev od nadahnutog predgovora Dragana Jovanovića Danilova, velike posete za jednu grupnu izložbu (više od 1.000 posetilaca) do sjajnih dela i inteligentne postavke koja omogućuje pregledno sagledavanje, „4 h 4“ je uzor kako koncepcijski treba zasnovati i rešiti složen odnos četiri različite poetike. Pojedini od izlagača povezani su prijateljstvom a drugi sličnim pogledom na svet umetnosti. Njihov stav je nedvosmislen – u doba elektronike, digitalne i umetnosti proširenih medija, koje sve više ulaze u robotiku i genetiku, dozvati osećanja i ljudskost. Strategija je usmerena ka uzdizanju normalnosti čoveka i prirode, bez patologije i ispraznog eksperimentisanja ili intelektualisanja, stvaralačko suprotstavljanje neljudskom, veštačkom i protivprirodnom, a taktika je upotreba tradicionalnih materijala i tehnika, klasičnih likovnih medija, koji zahvaljujući njihovom velikom umeću sada deluju izvanredno sveže. Sve to ne bi bilo moguće da iza svakog njihovog rada ne stoji velika umetnička i zanatska sigurnost, uspešno nastojanje da se u eri kompjutera obnovi „doba ruke“, manuelni, zanatski rad, tim ređi što na celoj našoj sceni cveta amaterizam, najviše prisutan u slikarstvu i skulpturi. [restrict]

Glavni pokretač i organizator ove a i nekih drugih većih i veoma uspelih likovnih manifestacija kakva je „Umetnost i vino“ je skulptor Nebojša Savović Nes. On je udahnuo život u ovaj likovni četvorolist od dvojice starijih vajara i dve mlađe slikarke. Savović je osmislio tu idealnu simetriju četvorice stvaralaca, koja ne vređa oko, krepi duh i izaziva interesovanje. Njegove klesane bele kamene skulpture odlično kontrastiraju vajarskim radovima Ljubomira Lackovića u varenom metalu, crne pojavnosti, kao što su ulja na platnu Jasne Opavski u složnoj suprotnosti sa mozaicima Bisenije Tereščenko. Pažljivo promišljena i ostvarena, ova izložba idejno ishodište dobrim delom ima u mitologiji, prirodnim religijama sa magijskim osobenostima i u odnosu prema samoj istoriji umetnosti kao ništa manjoj riznici za nova prevrednovanja.

Savović je tako izložio ostvarenja između pune forme i bareljefa, zasnovana na kontrastima grube i fino obrađene forme, izbrazdane pozadine i postamentne osnove naspram glatkih oblika. Reč je o suprotnosti između tvrdog i mekog, kamenog paralelopipeda i nagog ženskog tela, preko kojeg pada još mekša forma tkanine. Takva uverljivost moguća je samo u skulpturi, koja trodimenzionalnošću nadoknađuje nedostatak boje. Tema Savovićevih dela je večna i velika: ženski akt; sa njom je izašao na poligon na kome treba nadmoćno dokazati likovno majstorstvo.

Lacković nasuprot takvog antičkog mira u stvaranju uvodi na scenu skulpturu u varenom gvožđu, od delova nađenih na otpadu, ali njegov likovni univerzum nije manje zamašan. Dopuštajući i slučaju da likovno progovori, vešto nađenom i nenadanom spoju, on pravi i omaže velikim crtačkim i grafičkim delima iz renesanse, koja su više povod za maštanje nego citat. Vaja i veliku vadžru, oružje groma indijskih bogova i grifona, u čiji iracionalni opis na skoro genijalan način uvodi elemente od pisaće mašine. Spajajući kao most u vremenu vekove umetnosti, stare i nove tehnologije, odbačeno i izvajano, on je na najbolji način ogrezao u mitologiji kao veliki mitoman naše skulpture, zagovornik drugog sveta. Reč je i o jednom u našim pa i svetskim okvirima retkom bavljenju vajarstvom na fantastičnim osnovama.

U tome je u slikarstvu najdalje otišla Jasna Opavski, čiji veći formati slika na kojima je vidljiv potez otvaraju dveri starobalkanske i antičke mitologije, na skoro inicijatički način. Promiču slikama ove prvosveštenice mitski junaci, bogovi, Minotaur i bića iz sna, u smrtnicima često neshvatljivim radnjama plesa bogova. Katkada joj je stara kritska freska povod za novi uzlet u čarobno; ona nekim opasnim simetrijama otvara puteve saznanja drevnosti, predstavljajući istrajno i sistematski, kao erudita, drugi, viši i bolji svet, neodvojiv nikada sasvim od ljudskog. Naizgled kao igra, mesečina, erotika i sakralni ples, pojavljuju se jasno predstavljeni elementi slike shvaćene kao ritual, kao traženje odnosa prema starini, onda kada ga najmanje očekujemo i kada je najpotrebniji. Opavska je svesna da svet magije, mitologije i religije privlači tim pre što smo udaljeniji od njega.

Bisenija Tereščenko je stasala u sada zanatski i umetnički jednu od najboljih, ako ne i najvredniju srpsku mozaičarku, ali je i veoma uspešna slikarka, koja sve ozbiljnije nastupa sa štafelajnim slikarstvom. Mnogi se bave danas mozaikom u Srbiji, uglavnom su to geometrijski prostakluci i nevešto izvedene forme po prirodi, svega dvoje-troje umetnika se približavaju mozaičarskom umeću ove slikarke, koja čini da mozaik treperi, da iz njega izlazi svetlost i vraća mu se. Svoje mozaike po pravilu osmišljava sa ramom koji sama izvodi, za ovu izložbu neke je uradio i vajar Lacković, kao prožimanje dve umetnosti. Ramu kao granici slike posebnu pažnju su posvećivali renesansni i ar nuvo umetnici, koji su ih projektovali za pojedina svoja dela. Tako su radovi ove umetnice u potpunosti osmišljeni i koloristički krajnje vešto ostvareni, raskošne pojavnosti koja privlači publiku, naspram monohromija i pastelnih tonova većine naših savremenih mozaičara. Teme su mitološke sa naglaskom na svet prirodnih moći, svaki mozaik ima složenu priču koja se dalje može proširivati, jer ove kamene slike dopuštaju domaštavanje. Ostvarujući spoj tradicije sa savremenom osećajnošću, krajnje vešto vodeći linije kojima opisuje forme, otvarajaći se stvaralački prema oblicima i bićima iz prirode kao i ka autoportretskom, mozaici Bisenije Tereščenko primer su čvrsto realizovane i bogate mozaičke strukture.

Ukoliko bi sažeto trebalo izraziti vrednosti ove koncepcijski i izvođački dosledno ostvarene izložbe, trebalo bi najpre pored mitološkog udela imati u vidu čisto formalna i idejna polazišta. Malo koja naša grupna izložba tako dobro i nedvosmisleno vraća na scenu u novije vreme prokaženu figuraciju, nadmoćno i s verom. Na četiri različita načina upoznajemo prednosti njenog stvaranja i u ovom vremenu, ali samo pod uslovom velikog likovnog majstorstva.

[/restrict]