КАКО У ЕРИ ЕЛЕКТРОНИКЕ И ДИГИТАЛНЕ УМЕТНОСТИ СЛАВИТИ „ДОБА РУКЕ“

ИЗЛОЖБА У ГАЛЕРИЈИ РТС-А

Све у вези с овом изложбом у знаку је успеха, њом ведро започиње пролеће и враћа се природа у галерије. Почев од надахнутог предговора Драгана Јовановића Данилова, велике посете за једну групну изложбу до сјајних дела и интелигентне поставке која омогућује прегледно сагледавање, „4 х 4“ је узор како концепцијски треба засновати и решити сложен однос четири различите поетике

После наступа у Архиву Војводине у Новом Саду (2021) и ове године у Музеју рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, затим у Галерији Градац у Рашки, почетком маја у Галерији РТС завршена је четврта изложба „4 х 4“. Планиране су четири изложбе и ван Србије, али због сложености таквих наступа још увек нема конкретних договора. „4 х 4“ = 4 уметника са по 4 рада, две сликарке и двојица вајара. Потпуно различити, они су високопозиционарни на балканској ликовној сцени, изражавају се фигуративно са изразитим стилским и уметничким вредностима. Све је у вези с овом изложбом у знаку успеха, њом ведро започиње пролеће и враћа се природа у галерије. Почев од надахнутог предговора Драгана Јовановића Данилова, велике посете за једну групну изложбу (више од 1.000 посетилаца) до сјајних дела и интелигентне поставке која омогућује прегледно сагледавање, „4 х 4“ је узор како концепцијски треба засновати и решити сложен однос четири различите поетике. Поједини од излагача повезани су пријатељством а други сличним погледом на свет уметности. Њихов став је недвосмислен – у доба електронике, дигиталне и уметности проширених медија, које све више улазе у роботику и генетику, дозвати осећања и људскост. Стратегија је усмерена ка уздизању нормалности човека и природе, без патологије и испразног експериментисања или интелектуалисања, стваралачко супротстављање нељудском, вештачком и противприродном, а тактика је употреба традиционалних материјала и техника, класичних ликовних медија, који захваљујући њиховом великом умећу сада делују изванредно свеже. Све то не би било могуће да иза сваког њиховог рада не стоји велика уметничка и занатска сигурност, успешно настојање да се у ери компјутера обнови „доба руке“, мануелни, занатски рад, тим ређи што на целој нашој сцени цвета аматеризам, највише присутан у сликарству и скулптури.

[restrict]

Главни покретач и организатор ове а и неких других већих и веома успелих ликовних манифестација каква је „Уметност и вино“ је скулптор Небојша Савовић Нес. Он је удахнуо живот у овај ликовни четворолист од двојице старијих вајара и две млађе сликарке. Савовић је осмислио ту идеалну симетрију четворице стваралаца, која не вређа око, крепи дух и изазива интересовање. Његове клесане беле камене скулптуре одлично контрастирају вајарским радовима Љубомира Лацковића у вареном металу, црне појавности, као што су уља на платну Јасне Опавски у сложној супротности са мозаицима Бисеније Терешченко. Пажљиво промишљена и остварена, ова изложба идејно исходиште добрим делом има у митологији, природним религијама са магијским особеностима и у односу према самој историји уметности као ништа мањој ризници за нова превредновања.

Савовић је тако изложио остварења између пуне форме и барељефа, заснована на контрастима грубе и фино обрађене форме, избраздане позадине и постаментне основе наспрам глатких облика. Реч је о супротности између тврдог и меког, каменог паралелопипеда и нагог женског тела, преко којег пада још мекша форма тканине. Таква уверљивост могућа је само у скулптури, која тродимензионалношћу надокнађује недостатак боје. Тема Савовићевих дела је вечна и велика: женски акт; са њом је изашао на полигон на коме треба надмоћно доказати ликовно мајсторство.

Лацковић насупрот таквог античког мира у стварању уводи на сцену скулптуру у вареном гвожђу, од делова нађених на отпаду, али његов ликовни универзум није мање замашан. Допуштајући и случају да ликовно проговори, вешто нађеном и ненаданом споју, он прави и омаже великим цртачким и графичким делима из ренесансе, која су више повод за маштање него цитат. Ваја и велику ваџру, оружје грома индијских богова и грифона, у чији ирационални опис на скоро генијалан начин уводи елементе од писаће машине. Спајајући као мост у времену векове уметности, старе и нове технологије, одбачено и извајано, он је на најбољи начин огрезао у митологији као велики митоман наше скулптуре, заговорник другог света. Реч је и о једном у нашим па и светским оквирима ретком бављењу вајарством на фантастичним основама.

У томе је у сликарству најдаље отишла Јасна Опавски, чији већи формати слика на којима је видљив потез отварају двери старобалканске и античке митологије, на скоро иницијатички начин. Промичу сликама ове првосвештенице митски јунаци, богови, Минотаур и бића из сна, у смртницима често несхватљивим радњама плеса богова. Каткада јој је стара критска фреска повод за нови узлет у чаробно; она неким опасним симетријама отвара путеве сазнања древности, представљајући истрајно и систематски, као ерудита, други, виши и бољи свет, неодвојив никада сасвим од људског. Наизглед као игра, месечина, еротика и сакрални плес, појављују се јасно представљени елементи слике схваћене као ритуал, као тражење односа према старини, онда када га најмање очекујемо и када је најпотребнији. Опавска је свесна да свет магије, митологије и религије привлачи тим пре што смо удаљенији од њега.

Бисенија Терешченко је стасала у сада занатски и уметнички једну од најбољих, ако не и највреднију српску мозаичарку, али је и веома успешна сликарка, која све озбиљније наступа са штафелајним сликарством. Многи се баве данас мозаиком у Србији, углавном су то геометријски простаклуци и невешто изведене форме по природи, свега двоје-троје уметника се приближавају мозаичарском умећу ове сликарке, која чини да мозаик трепери, да из њега излази светлост и враћа му се. Своје мозаике по правилу осмишљава са рамом који сама изводи, за ову изложбу неке је урадио и вајар Лацковић, као прожимање две уметности. Раму као граници слике посебну пажњу су посвећивали ренесансни и ар нуво уметници, који су их пројектовали за поједина своја дела. Тако су радови ове уметнице у потпуности осмишљени и колористички крајње вешто остварени, раскошне појавности која привлачи публику, наспрам монохромија и пастелних тонова већине наших савремених мозаичара. Теме су митолошке са нагласком на свет природних моћи, сваки мозаик има сложену причу која се даље може проширивати, јер ове камене слике допуштају домаштавање. Остварујући спој традиције са савременом осећајношћу, крајње вешто водећи линије којима описује форме, отварајаћи се стваралачки према облицима и бићима из природе као и ка аутопортретском, мозаици Бисеније Терешченко пример су чврсто реализоване и богате мозаичке структуре.

Уколико би сажето требало изразити вредности ове концепцијски и извођачки доследно остварене изложбе, требало би најпре поред митолошког удела имати у виду чисто формална и идејна полазишта. Мало која наша групна изложба тако добро и недвосмислено враћа на сцену у новије време прокажену фигурацију, надмоћно и с вером. На четири различита начина упознајемо предности њеног стварања и у овом времену, али само под условом великог ликовног мајсторства.

[/restrict]