FILOZOFIJA AUTOŠOVINIZMA I PICA EFEKAT

ANALIZA JEDNOG PREVODA

Kakav značaj treba da ima prevod na engleski jezik „svetog spisa“ srpskih autošovinista, Konstantinovićeve Filosofije palanke, i kome je taj prevod prvenstveno namenjen?

ndija, zemlja koju smo skloni da posmatramo kao tradicionalnu i „vanvremensku“, nije sa Zapada uvezla samo nacionalizam, demokratiju i druge moderne vrednosti i ideologije već i Bhagavad Gitu, „Pesmu Uzvišenog“, stari, malo poznati verski tekst pisan na sanskrtu. Šezdesetih su američki selebritiji učinili da Bhagavad Gita, zahvaljujući u nemaloj meri odličnom, „poetskom prevodu“ iz 1885. godine, postane „sveti tekst“ njihovog novokomponovanog hinduizma, oličenog u učenjima Sai Babe, Maharišija Maheša Jogija i drugih pomodnih gurua. Vremenom su mnogi Indijci, ohrabreni rastućom globalnom popularnošću teksta koju nisu poznavali, posebno oni koji nisu religiozni i oni koji vole da kažu da su „moderni“ i da ne mare za hinduističku doktrinu i rituale, počeli da je posmatraju kao „svetu knjigu“ i govore o „karma-jogi“ i drugim „učenjima Gite“ kada opisuju meru svoje duhovnosti i vere.

Leopold Fišer, austrijski antropolog, poznat i po monaškom imenu Ageananda Barati, nazvao je 1970. godine ovu pojavu „pica efekat“. Barati, koji je predavao u SAD, imao je u vidu da je pica u Italiji bila posmatrana kao jednostavno, sirotinjsko jelo, vezano samo za jug zemlje. Tek kada su je, doteranu i razrađenu od strane italijanskih imigranata, zavoleli Amerikanci i kada je postala ne samo popularna već i cenjena u SAD, pica je „stekla novo značenje i novi status, kao i mnogo novih ukusa u zemlji iz koje potiče, i to ne samo na Jugu već širom Italije“.

OD PALANKE DO PAROHIJE Grupa srpskih profesora u SAD, računajući na pica efekat u Srbiji, skoro dve decenije je pokušavala da objavi prevod Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, kanonskog teksta srpskog autošovinizma pisanog opskurantskim, jako odbojnim i nategnutim manirom. Uporno su je šminkali, doterivali i razrađivali, više nego prevodili, da bi je, posle serije neuspeha da dobije pozitivnu recenziju, prošle godine objavio Univerzitet Mičigena kao Filozofiju parohijalizma. Konstantinović ne pominje ovu reč, pa naslov može biti opisan i kao lažiran ili falsifikovan, ali čini se da je bio neophodan kako bi knjiga konačno mogla da izađe u Americi. Preveli su je Ljiljana Nikolić i Branislav Jakovljević, koji je potpisan i kao neko ko je „uredio“ – mada edited znači i montaža, nameštanje, odabiranje i sklapanje, što na nekim mestima deluju kao primerenije odrednice njegovih intervencija u tekstu.

Knjiga je u prevodu izgubila svoju glavnu čar – palanku, reč koja je omogućila autošovinistima da nacifikuju Srbiju a da ne kažu otvoreno da veruju da je nepopravljivo nacistička i da predstavlja srpskom kulturom zatrovani prostor koji je nemoguće „dekontaminirati“. „Peščanik“, koji je 2016. godine falsifikovao prevod jednog teksta s nemačkog kako bi sugerisao da autošovinizam nije nov, originalan pojam, u novembru je u prevodu na srpski falsifikovao naslov Jakovljevićevog uvoda, pisanog za izdanje na engleskom jeziku, kako bi sugerisao da se u Americi ne samo čita Konstantinovićeva knjiga već i da se govori o palanci. „O parohijalizmu i deprovincijalizaciji“ je pretvoreno u „O palanačkom duhu i deprovincijalizaciji“.

Parohijalizam u prevodu, po potrebi, menja i palanku i duh palanke, dok je tamni vilajet postao „tamna država“, odnosno „tamno stanje“ kako bi se stvorila iluzija da je reč o tekstu rastuće relevantnosti, knjizi koja „stari unazad, gde njena značenja postaju dublja i univerzalnija protokom vremena“, odnosno „kritici koja može da bude podjednako primenjena na svim geopolitičkim lokacijama“, kako tvrdi Jelisaveta Blagojević. Ali o njoj skoro isključivo govore i pišu otuđeni srpski naučnici koji su etablirani u SAD. Na Univerzitetu Kolumbije knjigu su predstavili samo Jakovljević i Branka Arsić, neumorna verifikatorka Konstantinoviće „nepalanačke“ filozofije autošovinizma. Ona je sugerisala i da reč palanka bude „prevedena“ kao parohijalizam. Prevodioci su, ipak, na nekim mestima zadržali raniji, upadljivije elitistički prevod – „provincija“, s kojim, dok je bio i u naslovu, nisu imali prođu kod izdavača u SAD.

ZNAČAJ PROVINSTAUNA Prva rečenica prevoda kaže „Naše iskustvo je parohijalno“ da bi već u drugoj palanka ponovo mutirala, pa čitamo: „provincija je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes.“ Palanka, reč na kojoj Konstantinović insistira, ranije je prevođena na engleski kao „mali grad“ (Vedran Ćatović i Vladimir Zorić), „provincijalno“ (Blagojević) i „pijačni grad“ (Dragan J. Bjelić), dok je Maja Pašović odlučila da palanka i u prevodu na engleski ostane palanka, što je jedini način da zadrži svoja „jedinstvena svojstva“. Nažalost, palanka ni u jednom prevodu nije „postala“ provinstaun (provincetown), što je odličan prevod – mada ni on ne (pre)nosi važne konotacije posrbljenog vrhunskog, „neevropskog“, orijentalnog zla, koje palanka ima među našim otuđenim elitama, netrpeljivim prema svemu što je stiglo sa Istoka – od pravoslavlja do ajvara. Problem je u nemaloj meri bio u tome što u Americi postoji „ni selo, ni grad“ koji se zove Provinstaun, samo je on „svetski“, rečeno žargonom ovdašnjih promotora samoporicanja i rodomržnje – suprotnost njihove palanke, gde, po Konstantinoviću, prestaje „svet“.

Provinstaun, sa samo tri hiljade stanovnika, ima važno mesto u istoriji gej i feminističkih inkarnacija srpskog autošovinizma. Iz Provinstauna je Lepa Mlađenović, aktivistkinja „Žena u crnom“, poslala „otvoreno pismo“ (na engleskom jeziku), koje je prevedeno u „seks izdanju“ časopisa „Kosovo 2.0“ pod naslovom „Pismo Igbali Rogova: Beleške o lezbejskim telima u našim heteronormativnim državama“. Reč je o upečatljivom svedočanstvu o klasnoj privilegovanosti naših homošovinistkinja, ali i o ilustraciji da Konstantinović nije pisao o univerzalnom „duhu“ malog grada, odvojenom od ružnih klasnih, staleških, geografskih i kulturalnih konotacija koje su u Srbiji prikačene reči palanka. Potpisala ga je kao Bukuruje, „lepa“ na albanskom, dok Rogova Lepu naziva „moja feministička mentorka“ a za sebe kaže da je „među prvim aut lezbijkama na Kosovu“. (Neću nagađati zašto je Rugova postalo Rogova, a Bukurije Bukuruje, ali ne verujem da je reč o greškama.)

„O draga Igbalice, moja draga Igbalinka! Mogu da kažem da sam u glavnom gradu Meke za lezbejke i gej muškarce, u SAD – u Provinstaunu, gradiću na obali okeana preko puta Bostona, gde se lezbijke i gejevi okupljaju već decenijama. Ovde je priroda predivna, ali postoji još nešto posebno… Zapravo sam shvatila da nikada nisam bila u dovoljno društveno, ili politički podržavajućoj sredini da bih mogla uopšte da sanjam da ovakvo mesto može stvarno da postoji. Mesto gde mnoge žene hodaju držeći se za ruke, gej muškarci takođe, lezbijske porodice provode vreme igrajući se sa svojom decom, gej očevi nose svoje bebe, dok se zastave duginih boja njišu po celom gradu za dobrodošlicu“, piše Bukuruje.

„Evo me, razmišljam o ovom pismu, draga Igbala. Da li sada piješ kafu? Ja pravim gozbu sa tobom uz moj zeleni čaj i tamnu čokoladu. Znam da ne voliš slatkiše, već ajvar i sir. Prve slike koje mi prolaze kroz glavu su one sa ženskih žurki koje si nekoliko puta organizovala u Prištini, usred rata niskog intenziteta koji je srpski režim vodio protiv kosovskih Albanaca. Je l’ to bilo 1997? Obično bismo prvog dana išle u restoran gde poznaješ vlasnika – prema tome sigurno mesto – i tu bismo bile sa prijateljicama i tvojim sestrama. Sledeće noći bismo bile kod tebe kući. Sećam se da smo tvoja tadašnja partnerka Rejčel Varham, ti i ja – jednog dana došle na ideju da slavimo K – Dan! Pa da, ako je Iv Ensler mogla da izmisli V – Dan Vagine, mi smo onda mogle da izmislimo K – Dan Klitorisa! I tako si u vreme Božića organizovala žurke samo za žene. Izvodile ste orijentalne plesove, među kojima i onaj kad igrate sa punom čašom vina na temenu, za koji si mi rekla da samo muškarci na Kosovu igraju. To su bile sjajne zabave, pričale bismo lezbijske priče, otvarale brižljivo upakovane lezbijske poklone, neprestano pušile i pile… Bila sam ponosna na tebe, na našu feminističku bandu, na pobunjene lezbijke iz Beograda, Prištine, Budimpešte, Njujorka – jer mi smo znale da je žensko igranje politička stvar.“

TAMNI VILAJET Nažalost, Filosofija palanke nije ostala pretenciozna intelektualna igrarija. O čemu Konstantinović u njoj stvarno piše vidi se i po tome da reč vilajet koristi čak 87 puta, a država se, u svim gramatičkim oblicima, pominje samo dvanaest puta, i to uglavnom u citatima, dok je „tamni vilajet“ njegov izbor, na kome uporno insistira. Zato prevod vilajeta kao „država“, odnosno „stanje“, što su na engleskom homonimi koji imaju važno mesto u igrama značenja u postrukturalističkim tekstovima, maskira činjenicu da je Konstantinović sliku najvećeg zla vezao za prostore koji su vekovima bili pod osmanskom vlašću. Deo orijentalne imperije u čije su nasleđe srpski elitisti, i na levici i na desnici, skloni da učitaju uzroke pojava i ponašanja koje ne odobravaju. Naime, ne samo da ne postoji tamni nemački i američki vilajet već nam je, kao odrednica, nezamisliv u zapadnim kontekstima – bez obzira da li govorimo o državama ili stanju „duha“ na pripadajućim prostorima.

Na koricama američkog izdanja ove, kako je predstavljena, „proročke knjige“ nalazi se neistina da sadrži „bespoštednu kritiku srpskog i bilo kog drugog nacionalizma u Jugoslaviji i van nje“. Nažalost, u knjizi u kojoj se „srpski nacizam“ pominje 22 puta, hrvatski se ne pominje nijednom, a „nemački nacionalsocijalizam“ samo jednom – i to u rečenici u kojoj se, u „prevodu“, neuniverzalna tema Konstantinovićeve knjige vidi jasnije nego u originalu. Naime, kako razumeti tvrdnju da „srpski nacizam nije ’uvoz’ iz nemačkog nacionalsocijalizma… već ultimativni izraz parohijalnog duha“? Da li to znači da je nemački nacionalsocijalizam ultimativni izraz kosmopolitskog, svetskog duha? Ili pak Konstantinović ne govori o nekom kulturalno bezmirisnom parohijalizmu već isključivo o srpskoj palanci, tačnije o Srbiji koju je poistovetio sa nacifikovanom palankom i njenim neuništivim „duhom“? Uostalom, „duh“ kod Konstantinovića lako nestane, pa nam on kaže „palanka je večnost, i zato banalnost, i zato ništavilo“. Zaslužuje li ta banalnost i ništavilo da njena večnost, i svi mi, njeni Srbi-robovi, završimo negde sem na dnu masovne granice?

Jakovljević podseća da Konstantinović u knjizi ne pominje Hegela, ali prepoznaje da je Filosofija palanke „natopljena Hegelom“. Nažalost, koliko god da je veliki, Hegel nije dobar saveznik za tumačenje nezapadnih svetova kao što je srpski – sem ako smo usko usmereni na razumevanje različitih stranputica samoporicanja kojima su skloni ovdašnji kolonizovani umovi. Filozofija istorije jedne od najvećih ikona zapadnog kanona sadrži „čak i evrošovinističke elemente“ i ne može se reći da je pokušavao da u svojim promišljanjima ozbiljnije „smesti i uvuče narode i osobe celog sveta“. Kako ističe Endru Bakvolter u knjizi Dijalektika, politika i savremena vrednost Hegelove praktične filozofije, njegova shvatanja „kao glavnu materiju imaju događaje i procese koji su uglavnom specifični za evropsku društvenu, političku, kulturalnu i versku tradiciju“, mada nije reč o (sve)evropskoj već o zapadnoj tradiciji.

Hegel svetsku istoriju vidi kao „teleološki proces čija kulminacija predstavlja afirmaciju i čak oboženje evropskih ili, kako je govorio, hrišćansko-germanskih društava“. On, piše Bakvolter, ne uzima u obzir „kulture nezapadnih društava“ već ih posmatra kao sredstva koja doprinose ostvarenju njegove zapadnocentrične slike „konačnog cilja“, pa ne čudi da je „optuživan za zapadni parohijalizam“. Konstantinović odlazi mnogo dalje od parohijalizma i nacifikuje našu unutarevropsku različitost imitirajući Hegelov stil i sintaksu.

Mešavinu elitističke arogancije i kompleksa inferiornosti, koja izbija iz Konstantinovićog nacifikovanja Srba armiranog hegelijanstvom, prepoznao je 120 godina ranije Vuk Stefanović Karadžić: „Naša viša klasa misli i govori da je ona prema evropskijem narodima upravo kao što treba, a narod prosti da je zaostao i da ne valja i da ga je ona bogzna kakom mudrošću nadvisila!… Da je narod naš barem od pedeset godina amo unapredak imao prema sebi ljudi za upravu po današnjemu vremenu, on bi već davno bio sam svoj, i taj mu je nedostatak i danas najveća smetnja i nesreća.“ Počeo sam da se plašim srpskih intelektualaca koji signaliziraju svoju mudrost i prosvećenost pominjući duh. Zaljubljenost u zapadni kanon je loš saveznik u borbi protiv elita koje ovde služe zapadnim interesima i autošovinizma kome su sklone.

Tvrdnja na omotu knjige da „ovim prevodom, publike koje govore engleski mogu konačno da otkriju jednog od najoriginalnijih pisaca poznog evropskog modernizma“ nije netačna ako se misli na to koliko je srpski autošovinizam snažno izražena i originalna pojava, koja se ističe među elitnim oikofobijama, autorasizmima i autoorijentalizmima, koji više nisu prepoznatljivi samo u nezapadnim društvima. U pokušaj da privuku „publike koje govore engleski“ Konstantinović je na omotu doveden u istu ravan s Mišelom de Montenjem i Hegelom, ali knjiga se na „Amazonu“ zakucala blizu 18.000. mesta među izdanjima iz političke filozofije na engleskom jeziku.

DUBOKI KORENI KOROVA Nažalost, autošovinizam je ovde, i bez pica efekta, već pustio toliko duboke korene da je potrebno govoriti o kulturi autošovinizma, oličenoj i u postojanju samoodržive političke i intelektualne klime koja hrani autošovinističko i srodna samorazumevanja. Autošovinistička koalicija, koju je predvodila kolumnistkinja „Peščanika“, dobila je u aprilu na beogradskim izborima više od deset odsto glasova, ali ni tu dno ne postoji. Pri tome, autošovinistički i srodni stavovi dolaze i od nekih funkcionera vladajuće stranke i od vođa najveće opozicione koalicije. Vladeta Janković, njen kandidat za gradonačelnika i bivši potpredsednik Demokratske stranke Srbije koga javnost doživljava kao nacionalistu, davao je tokom izborne kampanje sramne izjave. One ilustruju koliko lako i brzo svi naši visoko obrazovani elitisti, očarani zapadnim kanonom i zgađeni Srbijom kakva jeste, svoj prezir prema siromašnim sunarodnicima i njihovom eskapizmu, prema navodno faličnom, primitivnom i nevaspitanom narodu, mogu da odvedu na korak od autošovinizma.

Kada govorimo o kulturi autošovinizma, važno je istaći da mnogi nisu svesni da je nastanjuju. Štaviše, verujem da bi većina negirala svoje učešće ili saučesništvo. Kultura autošovinizma nije isto što i autošovinizam i oni koji ne iznose autošovinističke stavove imaju ključnu ulogu u njenom rađanju i rastu. Na primer, tu su prividno neutralni i objektivni, naizgled benigni, „naučni“ stavovi – kao što je rečenica profesorke sociologije Marije Babović: „Sociološka istraživanja nam kažu da na ovim prostorima nikad nije uspostavljena jaka, moderna država, ona univerzalistička koja služi svim građanima“, medijski uokvirena kao istina koja dolazi „iz ugla aktivistkinje ženske platforme“ – mnogo važniji od svega što su napisali Svetislav Basara i Nikola Samardžić, što je pak važno za razumevanje samog autošovinizma. Ključne reči u citiranoj rečenici su „moderna“ i „univerzalistička“. Oko njih se grade autošovinističko i srodno samorazumevanje, a zatim se pomoću njih ona racionalizuju i brane.

ANTROPOLOŠKA GLAZURA Nažalost, mnogi ne vide koliko je veliki značaj Filosofije palanke za pojavu i uspon autošovinizma u Srbiji. Štaviše, čak je i doprinos troje najuticajnijih nastavljača utemeljiteljskih ideja Radomira Konstantinovića neuporedivo skromniji. Za najveću od svih Latinku Perović može se reći da je „majka“ ili „maćeha“ Druge Srbije, ali ako govorimo o originalnim pokretačkim idejama i tumačenjima, njen doprinos kulturi autošovinizma je minoran. Ona je tu važna kao iskusna instruktorka, politička komesarka i zaštitnica, dok se u intelektualnom smislu o njenom naučnom opusu može govoriti samo kao o pomoćnom i sekundarnom, u suštini štreberskom sufliranju Konstantinovićevom samoljubivom filozofiranju.

Latinkini glavni dometi su vezani za scijentizaciju autošovinizma – njegovo umotavanje u oblandu naučno utemeljenog, racionalnog i „zdravog“ stanovišta, koje je danas u liberalnim krugovima shvaćeno i kao znak „normalnosti“. Sličan je učinak i drugo dvoje gurua autošovinizma – Ivana Čolovića i Dubravke Stojanović. Uglavnom se tiče obezbeđivanja antropološke glazure, odnosno naslanjanja Konstantinovićevog nacifikovanja i fatalizacije „srpskog zla“ na istoriju dugog trajanja. U njihove darove kulturi autošovinizma spadaju shvatanje o dominantnoj i neželjenoj eliti (Perović), bordel ratnika (Čolović) i bajke o bolesti za koju nema leka, ulju i vodi i vozu modernizacije, koji nas, navodno, već decenijama čeka na stanici, ali kužni mi, predstavljeni kao otpad i večni bolesnik Evrope, odbijamo da se ukrcamo (Stojanović).

Čolović je pokušao da ode korak dalje od elitističkog vezivanja „smrtonosnog sjaja“ srpske genocidne (ne)kulture za turbo-folk i korene ubilačkog „srpskog zla“ smesti u tradicionalnu, „etno“ muziku. Na istom pseudoakademskom tragu deluje i plejada mlađih i mladih baštinika Konstantinovićeve zlomisli, od Milivoja Bešlina i Filipa Ejdusa, do Radine Vučetić i Biljane Srbljanović. Jurodivi Jovo Bakić je pak doprineo da Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta postane radionica marksističkog autošovinizma, mada, na sreću, ona ne dobacuje do dometa udarnika s Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Autošovinizam je postao važno obeležje samorazumevanja mnogih srpskih intelektualca i umetnika i znak distinkcije do koje drže. Ali i neuroze koju izaziva činjenica da ih, tako zgađene, načitane i kreativne, od „palanke“ uglavnom deli samo jedna generacija i nekoliko sati vožnje „Lastinim“ autobusom. Njihov autošovinizam je jeftin i sirov iako se upire da deluje sofisticirano i nedokučivo. Posredovana preko tumača koji su je pojednostavili i osavremenili, prebacili njene repere iz poezije srpskog romantizma u Srebrenicu, hladnjaču i Račak, Filosofija palanke im nudi ono što vole da veruju da predstavlja sliku njihovog vrlog duha u ogledalu.

Verujem da je većina sasvim nesvesna da je Konstantinović zamotao svoje autošovinističko stanovište u oblandu opšteg, „duha“ malog grada koji, navodno, nije samo orijentoliki srpski mali grad, jedini koji je upoznao. Ne dopadaju mu se njegovi stanovnici pa halucinira o Srbinu-palančaninu kao nekom nezaustavljivom, genocidnom kiborgu „koji nije pojedinac na personalnom putu“. Kao i njegova mržnjom nabijena, „slepa“ publika – elitna pastva koja nije čitala sveti tekst u kome Konstantinović uporno mistifikuje ono što poručuje; gde tvrdi da ne govori ono što, kasnije, jasno kaže – i on više od kaljavih palanki i krezubih palančana prezire srpske nesamoponištene intelektualce, koji terciraju duhu palanke, kako kaže Jakovljević, svojim modernim, „primitivnim pozitivizmom“ i „buržoaskim racionalizmom“.

Tumačeći činjenicu da se Konstantinović bavi isključivo srpskim književnicima i „srpskim nacizmom“ dok tvrdi da govori o nezasitom zlu koje je univerzalno, Arsićeva je na promociji u Njujorku rekla da „svako prvo mora da očisti ispred svojih vrata“, što je glavni alibi srpskih autošovinista. Komšije su pak jednostavno izbrisale Jadovno i Jasenovac iz svoje „evropeizovane“ istorije i natolikog dvorišta, ulepšale ga kamenim cvetom jednog od odvratnijih srpskih autošovinista, pa sad ispred plavo-žutih vrata sve puca od etničke čistoće.

Na kraju uvoda na engleskom jeziku Jakovljević odustaje i od „parohijalizma“ i od „provincije“ i govori o palanci, što je „lozinka“ koja nam otkriva kome je prevod Konstantinovićeve filosofije autošovinizma prvenstveno namenjen: „Utopljen u univerzalnom brujanju, jezik imenica ponovo ulazi u vreme. To brujanje, ta užasna drhtavica, jeste zvuk temporalizacije, kričanje masivnih promena koje transformišu cela društva. To je revolucionarni pokret koji prevazilazi podelu između subjektivnog i univerzalnog, ličnog i društvenog. Pokazuje put napred, ne kroz akumulaciju, kako sasvim buržoaska palanka želi da verujemo, već kroz bezuslovnu plemenitost rastovarivanja (divestment). To nije kretanje koje se dešava samo od sebe. Ono traži težak rad neophodne promene: okretaja koji nije preokretanje već otvaranje, bekstvo temporalnosti iz provincije istorije.“

Da zaboravimo na Bhagavad Gitu, najčitaniju od svih knjiga koja dolaze iz nezapadne kulture kojom su američke elite ostale fascinirane. Ne verujem da se priželjkivana ciljna grupa u SAD ikada susrela s nečim što je toliko daleko od „duha“ vremena i „sveta“ koji nastanjuju kao Konstantinovićevo teško svarljivo filozofiranje. Zato će i povratni, pica efekat u Srbiji ostati vezan za činjenicu da ušminkana, „lažirana“ Filosofija palanke može da se pročita u Americi, ali ne i da se čita u Provinstaunu i drugim američkim „mekama“ za naše kolonizovane gej i strejt umove. Nažalost, bojim se da je i to dovoljno za prihranu kulture autošovinizma, najperverznijeg srpskog udesa.