Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Свенародни скуп Борачке организације Републике Српске у Бања Луци 20. априла протекао је у духу наше славне историје и светле будућности Срба “пречана” који су попут Срба у Војводини у време Милетића чврсто одлучили да остваре свој вековни сан.
За Печат из Бјељине: правник Стефан Гајић
Учесници скупа ,,СЛОБОДА“ били су држављани и грађани Републике Српке, а говорници ратни комаданти ВРС и проф. др Радомир Лукић, човек чије присуство је оставило посебан утисак јер је коначно после две деценије прогона и шиканирања пред очима света потпуно рехабилитован. Речи проф. Лукића одјекнуле су Тргом Крајине као Газиместаном и још увек одзвањају Републиком Српском. Његова питања упућена српском народу усталасала су „Мртво море“ српства, а народни одговори проломили су се до Вашингтона.
Ко је проф. др Радомир В. Лукић?
Професор Радомир В. Лукић је универзитетски професор права, поносни отац троје деце, два сина, Велимира и Немање, и једне ћерке – Републике Српске. Познат је као човек који за 30. година бављења политиком није упрљао ни свој језик, а камоли образ или руке. Све што поседује стекао је својим напорним и поштеним радом. Своје студенте васпитава на два постулата који га у потпуности описују један је везан за Имануела Канта и гласи: ,,Огрнаичава ме само морални закон у мени и звездано небо изнад мене” ; и други везан за Петра Кочића који сведочи – “Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.”
Почетком 1991. године проф. Радомир Лукић је као један од најперспективнијих стручњака из области уставног права у некадашњкој СФРЈ из СР БиХ био укључен у рад Међународне арбитражне комисије за Југославију (дисолуцију СФРЈ) као правни сручњак који је заступао интересе српског народа. Крајем 1991. године биран је за најмлађег судију Уставног суда у СФРЈ, а који никада није ступио на дужност јер је свој рад условио бољим положајем српског народа у СР БиХ. Од друге половине 1991. године налазио се на мети Аида (тајне полиције Алије Изетбеговића), услед чега није устукнуо него је увелико са академиком Гашом Мијановићем припремао Декларацију о проглашењу Републике Српске, којом су 9. јануара народни посланици Републици Српској удахнули живот.
Свега месец дана касније донет је Устав Републике Српске чији су писци проф. Лукић и академик Мијановић, чиме се њих двојица сматрају идејним творцима Републике Српске и њеним правним утемељитељима. Тим чином основана је још једна држава у саставу тадашње СР Југославије, а израдом Устава РС оборен је светски рекорд у брзини израде устава који је толико добро написан да је и данас после 30. година и даље на снази (у употреби).
Ту борба професора Радомира В. Лукића за Републику Српску не завршава, јер сваки се отац док је жив бори за своје чедо. Почетком ратних дејстава у БиХ професор Лукић као члан сталног преговарачког тима Републике Српске и заменик министра дипломатије РС учествује на мировним конференцијама широм света где дипломатским средствима и својим правним и реторичким вештинама брани положај и границе Републике Српске. Прва дипломатска победа проф. Лукића било је признање међународно-правног субјективитета РС. Круна његове дипломатске мисије и рада постаје конференција у Дејтону где је правнички надиграо чувеног америчког дипломату Ричарда Холбрука.
Доласком мира у Р. Српску професор Радомир В. Лукић се попут чувеног римског конзула Цинцината враћа свом старом послу професора на правном факултету. Пар година касније високи представник у БиХ Педи Ешдаун и тај западни свет му неће опростити што их је дипломатски надиграо и покушаће његове заслуге за српски народ да унизе прогоном и политичком лустрацијом. Одлуком ОХР у БиХ професор Лукић је послат девет година у гулаг без решетака живећи тако без личне карте, здравствене књижице и права на рад газећи све повеље о људским правима које су управо они донели и тако проф. Лукићу угрозили право на живот и људско достојанство онемогућивши му да живи, ради и лечи се.
С ове временске дистанце могу рећи да се српски народ о Човека Радомира Лукића огрешио, јер је прихватио да Човек еванђелских врлина и скромности страда. Годинама је изостајао позив за прославу Дана Републике професору Лукићу, а што знам да га је као човека болело. У свим државама света па и оним колонијалним уставотворци те државе добијају улице, тргове, виле и апанаже, али познавајући Човека о коме пишем поуздано знам да ништа од тога не би прихватио јер студенте на факултету учи да је највећа част бавити се политиком и да то треба бити ,,Pro bono publico”; (без накнаде), такође државни службеник има част служити држави и народу, и свако ко ради у државној служби мора да зна да је плаћен да буде слуга своме народу.
Преговарачи Републике Српске на међународним конференцијама 1992-1995 и међу њима Радомир В. Лукић
Из свега наведеног јасно се закључује да професор Радомир В. Лукић заслужује да уз спрског члана предсједништва БиХ, Милорада Додика (који трпи надљудске притиске у овом тренутку), буде кандидат за једну од инокосних функција на предстојећим изборима у Републици Српској, јер је доказао и показао да као и Милорад Додик остаје предан својим идеалима и уверењима и да не постоји светска нато сила која може да их сломи. Управо се и Република Српска и Милорад Додик као њен владар налазе на прекретници каквој је била Србија уочи Косовског боја, када је кнез Лазар био притиснут са свих страна да се потчини исламској најезди и латинском мачу.
Пред одлучујућу битку Лазар је размишљао о “зрну соли”; као нечему што је и њему и Србији потребно за одлучујућу победу. Со земљи су часни људи, а сваки частан човек је по једно зрно соли. Како рече кнез – Ако немамо неко зрно. Зрно соли. Зрно не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тог зрна да га имамо. Ко нема тог зрна нема ништа. Као човек својом чашћу и образом пред светом гарантујем да је Радомир Лукић Зрно Соли.
