Радомир Лукић – идејни творац Републике Српске

Свенародни скуп Борачке организације Републике Српске у Бања Луци  20. априла протекао је у духу наше славне историје и светле будућности Срба “пречана” који су попут Срба у Војводини у време Милетића чврсто одлучили да остваре свој вековни сан.

За Печат из Бјељине: правник Стефан Гајић 

 

Учесници скупа ,,СЛОБОДА“ били су држављани и грађани Републике Српке, а говорници ратни комаданти ВРС и проф. др Радомир Лукић, човек чије присуство је оставило посебан утисак јер је коначно после две деценије прогона и шиканирања пред очима света потпуно рехабилитован. Речи проф. Лукића одјекнуле су Тргом Крајине као Газиместаном и још увек одзвањају Републиком Српском. Његова питања упућена српском народу усталасала су „Мртво море“ српства, а народни одговори проломили су се до Вашингтона.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ТЕЛЕГРАМУ 

 

Ко је проф. др Радомир В. Лукић?

Професор Радомир В. Лукић је универзитетски професор права, поносни отац троје деце, два сина, Велимира и Немање, и једне ћерке – Републике Српске. Познат је као човек који за 30. година бављења политиком није упрљао ни свој језик, а камоли образ или руке. Све што поседује стекао је својим напорним и поштеним радом. Своје студенте васпитава на два постулата који га у потпуности описују један је везан за Имануела Канта и гласи: ,,Огрнаичава ме само морални закон у мени и звездано небо изнад мене” ; и други везан за Петра Кочића који сведочи – “Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.”

Почетком 1991. године проф. Радомир Лукић је као један од најперспективнијих стручњака из области уставног права у некадашњкој СФРЈ из СР БиХ био укључен у рад Међународне арбитражне комисије за Југославију (дисолуцију СФРЈ) као правни сручњак који је заступао интересе српског народа. Крајем 1991. године биран је за најмлађег судију Уставног суда у СФРЈ, а који никада није ступио на дужност јер је свој рад условио бољим положајем српског народа у СР БиХ. Од друге половине 1991. године налазио се на мети Аида (тајне полиције Алије Изетбеговића), услед чега није устукнуо него је увелико са академиком Гашом Мијановићем припремао Декларацију о проглашењу Републике Српске, којом су 9. јануара народни посланици Републици Српској удахнули живот.

ПРАТИТЕ НАС НА ВИБЕРУ

Свега месец дана касније донет је Устав Републике Српске чији су писци проф. Лукић и академик Мијановић, чиме се њих двојица сматрају идејним творцима Републике Српске и њеним правним утемељитељима. Тим чином основана је још једна држава у саставу тадашње СР Југославије, а израдом Устава РС оборен је светски рекорд у брзини израде устава који је толико добро написан да је и данас после 30. година и даље на снази (у употреби).

Ту борба професора Радомира В. Лукића за Републику Српску не завршава, јер сваки се отац док је жив бори за своје чедо. Почетком ратних дејстава у БиХ професор Лукић као члан сталног преговарачког тима Републике Српске и заменик министра дипломатије РС учествује на мировним конференцијама широм света где дипломатским средствима и својим правним и реторичким вештинама брани положај и границе Републике Српске. Прва дипломатска победа проф. Лукића било је признање међународно-правног субјективитета РС. Круна његове дипломатске мисије и рада постаје конференција у Дејтону где је правнички надиграо чувеног америчког дипломату Ричарда Холбрука.

Доласком мира у Р. Српску професор Радомир В. Лукић се попут чувеног римског конзула Цинцината враћа свом старом послу професора на правном факултету. Пар година касније високи представник у БиХ Педи Ешдаун и тај западни свет му неће опростити што их је дипломатски надиграо и покушаће његове заслуге за српски народ да унизе прогоном и политичком лустрацијом. Одлуком ОХР у БиХ професор Лукић је послат девет година у гулаг без решетака живећи тако без личне карте, здравствене књижице и права на рад газећи све повеље о људским правима које су управо они донели и тако проф. Лукићу угрозили право на живот и људско достојанство онемогућивши му да живи, ради и лечи се.

С ове временске дистанце могу рећи да се српски народ о Човека Радомира Лукића огрешио, јер је прихватио да Човек еванђелских врлина и скромности страда. Годинама је изостајао позив за прославу Дана Републике професору Лукићу, а што знам да га је као човека болело. У свим државама света па и оним колонијалним уставотворци те државе добијају улице, тргове, виле и апанаже, али познавајући Човека о коме пишем поуздано знам да ништа од тога не би прихватио јер студенте на факултету учи да је највећа част бавити се политиком и да то треба бити ,,Pro bono publico”; (без накнаде), такође државни службеник има част служити држави и народу, и свако ко ради у државној служби мора да зна да је плаћен да буде слуга своме народу.

Преговарачи Републике Српске на међународним конференцијама 1992-1995 и међу њима Радомир В. Лукић

Из свега наведеног јасно се закључује да професор Радомир В. Лукић заслужује да уз спрског члана предсједништва БиХ, Милорада Додика (који трпи надљудске притиске у овом тренутку), буде кандидат за једну од инокосних функција на предстојећим изборима у Републици Српској, јер је доказао и показао да као и Милорад Додик остаје предан својим идеалима и уверењима и да не постоји светска нато сила која може да их сломи. Управо се и Република Српска и Милорад Додик као њен владар налазе на прекретници каквој је била Србија уочи Косовског боја, када је кнез Лазар био притиснут са свих страна да се потчини исламској најезди и латинском мачу.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ФЕЈСБУКУ  

Пред одлучујућу битку Лазар је размишљао о “зрну соли”; као нечему што је и њему и Србији потребно за одлучујућу победу. Со земљи су часни људи, а сваки частан човек је по једно зрно соли. Како рече кнез – Ако немамо неко зрно. Зрно соли. Зрно не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тог зрна да га имамо. Ко нема тог зрна нема ништа. Као човек својом чашћу и образом пред светом гарантујем да је Радомир Лукић Зрно Соли.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.