PUT KOJIM SE REĐE IDE

SRBIJA I EU

Dugo godina nametana mantra o tome kako „Evropa nema alternativu“ izgleda da je konačno udarila u zid i Srbija kao da će ponovo, za razliku od većine evropskih država, umesto ćorsokaka izabrati put kojim se ređe ide

Rat u Ukrajini zaista ima dalekosežne posledice i već sada je jasno da, bez obzira na to kako se on okončao, svet više neće biti isti, pa ni Srbija. Evroatlantisti još od okončanja izbora lamentiraju zbog nekakvog „proboja desnice“, odnosno evroskeptičnih, konzervativnih, tradicionalističkih i, na kraju, proruskih snaga na srpskoj političkoj sceni. Istina je, međutim, da nikakvog „proboja“ nije bilo, to jest da to nije nikakvo čudo, jer Srbi odavno već u kontinuitetu prave takav izbor. Setite se samo da Slobodana Miloševića nije mogao sa vlasti smeniti „progresivni“ Zoran Đinđić, Goran Svilanović, ili bilo ko drugi iz tadašnjeg „prozapadnog“ dela opozicije, nego je za to izabran Vojislav Koštunica, čovek konzervativnih i nacionalnih shvatanja kojeg je kolektivni zapad praktično odmah po dolasku na vlast počeo da ruši. Isto tako, iako se Demokratska stranka predstavljala kao, u najmanju ruku „blago“, nacionalna, pre svega posredstvom nekih svojih kadrova koji su se „zaklinjali u srpstvo“ (ikona tog pravca je svakako Vuk Jeremić), nju sa vlasti nije skinuo LDP Čedomira Jovanovića, nego predstavnici političkog toka koji su zastupali konzervativne i nacionalne ideje kakvi su bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, „reformisani radikali“. [restrict]

Na pitanje koje mnogi postavljaju poslednjih godina „gde su nestali glasači Srpske radikalne stranke“ (njih 1,2 miliona iz 2008) odgovor je vrlo jednostavan – prešli su na stranu SNS jer je percipiraju (ispravno, ili pogrešno, svejedno je) kao partiju desno od centra sa konzervativnim i nacionalnim svetonazorom. Stalno se pominje SRS, ali malo ko misli o tome gde su danas glasači DSS-a (njih 481.000 iz 2008, kada je ta stranka već uveliko bila u silaznoj putanji). Zbog toga je ideja o nekakvom „proboju“ konzervativne desnice suštinski pogrešna. Proboja nema, srpsko društvo je generalno „desnije“ orijentisano, samo je pitanje kako će se u kom izbornom procesu ti glasovi presložiti. Srpski narod je, sada već tradicionalno, konzervativno-desno orijentisan i zbog toga nikakvi Čedomiri Jovanovići ili Dobrice Veselinovići se prosto ne mogu nadati nekom ozbiljnijem izbornom uspehu sa svojom liberalnom i prozapadnom politikom.

Isti je slučaj i sa evrointegracijama koje su najveću podršku u Srbiji imale u vreme dok je ovaj narod, možda pomalo naivno, verovao da su „evropske vrednosti“ zaista evropske, stare i tradicionalne ideje evropske kulture kojoj ogromna većina ovog naroda, ne bez razloga, zaista oseća da pripada. Kako je ta ideja o „evropskim“ vrednostima, odnosno uopšte ideja o Evropskoj uniji kao entitetu koji može očuvati evropski duh i blagostanje, počela da se kruni, tako je i kod Srba evroentuzijazam postajao sve manji. I to razočaranje u Evropsku uniju nije samo srpski sindrom. Da ne pominjemo sad „demokratski nerazvijene“, a zapravo duboko konzervativno ukorenjene narode poput Poljaka ili Mađara. Osvrnimo se samo na stanje u „motorima“ EU kakva je danas Francuska (u kojoj u prvom krugu predsedničkih izbora duboko evroskeptični i natoskeptični kandidati osvajaju gotovo 60 posto glasova), ili bila Britanija koja je odlučila da iz bloka istupi. EU definitivno gubi na svojoj privlačnosti i to ne samo među „zatucanim“ Srbima.

SUZE DRUGE SRBIJE Pišući o aktuelnom odnosu Srbije sa Rusijom i EU, novinarka dnevnika „Danas“ Safeta Biševac sa neskrivenim bolom u srcu izražava slutnju da predsednik Vučić neće „uvesti sankcije majčici Rusiji i obožavanom Putinu“, jer evo već „godinama slušamo da će Vučić, ako ne priznati, onda bar potpisati dogovor o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, značajno sveobuhvatniji od Briselskog sporazuma“. Zar je moguće, pita se, dakle, Biševac da Vučić ne samo da nije priznao nezavisnost „Republike Kosovo“, nego sad neće uvesti ni sankcije Rusiji zarad nastavka „bezalternativnog puta“ (kako to vole da kažu na N1) u Evropu?

Srbima, izgleda, taj put i nije toliko „bezalternativan“ koliko bi njihova kvazielita to volela, pa se, prema najnovijem istraživanju agencije Ipsos, 44 posto građana naše zemlje protivi nastavku evrointegracija, 35 posto je „za“, a 21 posto ne zna, ili ne želi da se izjasni. To je izazvalo pravi fras u evrofilskom delu našeg društva koje, iako o Srbima kao narodu i nema baš neko mišljenje, ne može da veruje da smo toliko „zatucani“, pa ostavlja prostor da se radi o nekakvoj manipulaciji vlasti. Tako, na primer N1 o tom istraživanju izveštava 24. aprila pod naslovom „Pad podrške evrointegracijama – ljutnja građana ili je istraživanje karta vlasti“. Takav pogled uopšte ne zalazi u domen „teorije zavere“, na šta su oni, inače, izuzetno gadljivi. Zanimljivije od toga da li je ovakav, ozbiljan, pad podrške evrointegracijama plod „manipulacije“, odnosno nekakve nove „krađe glasova“, ili razumnog ogorčenja naroda spram Brisela, jeste šta N1 i slični vide u tome. Ovakav „preokret“ srpskog društva koje je pre dve godine (prema istraživanju Ministarstva za evropske integracije iz januara 2020) bilo većinski za EU (54 procenta „za“, 24 „protiv“ i 22 „neodlučnih“) prema njima može biti samo „krivica vlasti“, naravno, pod uslovom da su rezultati istraživanja „uopšte tačni“. „Vlast snosi najveći deo krivice za ovakvo stanje“, kaže za N1 generalna sekretarka Evropskog pokreta Zvezdana Kovač, zbog toga što „godinama šalje ambivalentne poruke, vrlo često u formi ciničnih komentara na račun EU, te da se takvo mišljenje, zbog nepoštovanja slobode govora i medija primilo i u društvu“. Naravno, za sve je kriv Vučić, a ništa nema veze sa ponašanjem Brisela prema Srbiji, ili makar sa potpunim urušavanjem sna o „evropskoj solidarnosti“ koju smo toliko jasno mogli da vidimo tokom krize sa pandemijom korone. Nego, ako je već i u Francuskoj 60 posto birača glasalo za evroskeptične kandidate, da nije i Makron neki Vučić i kakvi su to francuski mediji i sloboda govora u toj zemlji?

BIJE ME, JER ME VOLI Prosto je neverovatno da onaj deo društva koji najviše upozorava na opasnost od toksičnih veza i nasilja u porodici, nije kadar da uoči toksičnost svoje zaljubljenosti u Brisel koji Srbiju konstantno maltretira, a pravi se da je mnogo voli i želi joj sve najbolje, uključujući i bombardovanje. Kada bi bili kadri da bez plavo-žutog vela preko očiju sagledaju stvarnost, postalo bi im jasno da je evroentuzijazam kod Srba u prethodnim godinama mogao da opada samo i isključivo zbog tog neprekidnog šikaniranja i uslovljavanja i ovim, i onim, ali i zbog samog evidentnog urušavanja same Unije i više nego belodane tendencije maltretiranja i sopstvenih članica što je sada najuočljivije u ponašanju prema Mađarskoj i Poljskoj.

Istina je da je rat u Ukrajini prelomni momenat, ali taj momenat nije izazvao krizu evrofilije, nego ju je samo intenzivirao i ubrzao. Tu se jasno kao dan pokazalo da EU uopšte ne mari za naše interese i dobrobit, nego samo insistira na ispunjenju volje Brisela koja nije čak u skladu ni sa interesima članica Unije, nego prekookeanskog gospodara (ako je uopšte i njemu to interes, a ne samo malobrojne oligarhije). Pretnja sankcijama zbog neuvođenja sankcija Rusiji je jasno jedan nasilnički čin, a eventualno uvođenje tih sankcija Srbiji bio bi nedvosmisleno i neprijateljski čin.

Istina je i da nam dobrodušna Fiola fon Kramon obećava da će „EU pomoći Srbiji, ako uvede sankcije Rusiji“. Pitanje je samo kako. Ako uvođenjem sankcija Rusiji pucamo sebi u grudi, EU će nas, pod vođstvom Fon Kramon brzo odvesti u urgentni centar na reanimaciju. Ali šta ako u sobi za reanimaciju nema struje, što je sve izgledniji problem EU? Tu dolazimo i do pravog problema. Onog krajnje racionalnog, operisanog od svakog apstraktnog osećanja za moral ili emocije. Novinar Njuzmaks Adrije Željko Veljković nam kaže da „ćemo bez Rusije preživeti, ali bez EU teško“. Ali kako kad je sve očiglednije da ni sama EU neće moći da preživi bez Rusije, bez njenih energenata, ali i drugih stvari poput đubriva, ili retkih metala? Koliko god netačna bila tvrdnja natovskog pajaca Dragana Šormaza da „Rusija ni olovku ne ume da proizvede“ tačna je činjenica da ni Nemci ne mogu bez Rusije da proizvode automobile, na primer. „Audi“ je bio zatvorio svoj pogon u Nekarslumu u kojem se proizvode modeli A6 i A7 zbog nedostatka materijala. A, ključni materijali u ovom pitanju su paladijum i neon koji u 40, odnosno 70 odsto slučajeva potiču iz Rusije i koji su neophodni za proizvodnju poluprovodnika. Na primer. Čak je i poslednja pretnja EU, ona o zatvaranju naftovoda Janaf, ukoliko ne glasamo za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava UN, bila pretnja lišavanjem energenta koji je suštinski ruski. Jedinu štetu od neuvođenja sankcija Rusiji možemo imati tako što bi nam EU uvela neke sankcije.

I pored svih ovih razumnih i racionalnih razloga zbog kojih evroentuzijazam kod Srba opada, važno je napomenuti i onaj za koji bi mnogi rekli da je iracionalan. Kroz čitavu svoju istoriju, Srbi su pokazivali da češće iz stomaka, instinktivno, nego iz glave, razumno mogu da procene koja je strana ispravna i kojim će potezom spasiti svoju dušu, ako već ne mogu da spasu i ovozemaljsko blagostanje. Zbog toga su češće nego bilo ko drugi u Evropi birali put kojim se ređe ide. Tako je bilo i 1941, kada se „ujedinjena Evropa“ spremala za pohod na Rusiju, a Srbija odbila da se priključi Trojnom paktu. Tako je bilo i kada je okupirana i klana Srbija odbila da pošalje dobrovoljce na Istočni front na kojem su se borili svi Evropljani, uključujući čak i nepokorene Britance koji su protiv Rusa ratovali u okviru SS jedinice „Britanski dobrovoljački korpus“ poznatije kao „Legija Svetog Đorđa“. Tako je i danas. I najviše se zbog toga, a ne zbog „Vučićeve propagande“, survava evrofilija kod Srba.

[/restrict]