NOVO DELJENJE KARATA?

BEOGRAD POSLE IZBORA

U najavi mogućih novih izbora na nivou grada Beograda mnogi vide strani uticaj. Vlast to negira, opozicija je većim delom zatečena, a javnost zbunjena

Čudan zagrljaj se desio odmah posle izbora, a da rezultati faktički nisu još ni sabrani –  izborni proces još nije konačan, na nekim mestima se izbori ponavljaju, a neki predmeti su stigli do Upravnog suda. Aktuelni predsednik države usrdno je poraženom protivniku izašao u susret i obećao nove (vanredne) izbore na beogradskom nivou. Mogao je to da učini samo neko ko se oseća i previše sigurnim u svojoj pobedi i ponudi slamku spasa poraženom protivniku, mada je takva galantnost neuobičajena u politici. Stoga i pitanje – zašto?

Nenadano je upriličen sastanak predsednika države Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa, lidera Stranke slobode i pravde (SSP) koja predvodi najjaču opozicionu grupaciju, na kojem je zvanična tema razgovora bilo prevazilaženje političke krize u glavnom gradu Srbije, mada se u ostatku opozicije, ali i šire, tvrdi da to svakako nije i jedini razlog. Takav potez rađa i niz spekulacija, od kojih se u javnosti najviše nameće ona o pritisku Zapada da Vučić, odnosno Srbija uskladi spoljnu politiku sa Evropskom unijom i zemljama NATO-a, naročito prema Rusiji, te da mu je stoga neophodno da pacifikuje opoziciju i navodno se oslobodi „proruskih elemenata“ i u vlasti, i u opoziciji. A kako su proevropske stranke na izborima prošle kao „bos po trnju“ da im se da još jedna šansa.

[restrict]

AMERIČKO PRISUSTVO Ova teza nije od juče, ali su njeni indikatori osnaženi uoči i posle samih izbora. Samo nekoliko nedelja pošto je na dužnost ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji stupio Kristofer Hil, američka diplomatska aktivnost u zemlji, pa i regionu dodatno je pojačana. Troje američkih senatora posetili su Beograd, ali i Prištinu, a odmah za njima u region je stigla i visoka zvaničnica Stejt departmenta.

Američki senatori Odbora za spoljne poslove Kris Marfi i Džin Šejhin, kao i senator Odbora za oružane snage Tom Tilis u Beogradu su, naime, razgovarali sa predsednikom Vučićem i premijerkom Anom Brnabić, odakle su produžili u Prištinu, da bi za njima na „Zapadni Balkan“ stigla i pomoćnica američkog državnog sekretara za Evropu i Aziju Karen Donfrid, zajedno sa svojim zamenikom u Stejt departmentu Gabrielom Eskobarom, i to u danu kada je njen šef Entoni Blinken posetio Ukrajinu i obećao novi paket vojne pomoći Kijevu.

Osim protokolarne bilateralne saradnje, evropskih integracija i regionalnih pitanja, u fokusu su i više puta ponovljeni pozivi da Srbija uvede sankcije Rusiji, oživljavanje dijaloga sa Prištinom, ali i pitanje kojeg su se dotakli i senatori – Kina, i konkretnije nabavka oružja. „Ruska neopravdana agresija i brutalni rat protiv Ukrajine može da se uzme kao ilustracija koliko je važno da se nastave svi procesi koji su u toku. To se odnosi i na Kosovo i na susede. Nastavak razgovora može dovesti do evroatlantskih integracija. Unapređivanje tih napora treba da dovede do uzajamnog priznavanja kosovskih i srpskih centralnih vlasti. To će dalje biti garant mira i ekonomskog prosperiteta“, rekla je Donfrid u Prištini.

Ako je Donfrid nedvosmislena u vezi sa pitanjem priznanja samoproglašene države Kosovo, njen službenik u Beogradu, ambasador Kristofer Hil, reći će to na sebi svojstven, diplomatski način: „Poznajem istorijske prilike ovde i veoma je važno da mi poštujemo srpski suverenitet i oko ovog pitanja, ali verujem da moramo da gradimo dogovore i zajedničko razumevanje i potrudimo se da učinimo više“, rekao je Hil, izbegavajući reč Kosovo. A kako Amerika vidi suverenitet Srbije najbolje je predočila Viktorija Nuland, jedna od najuticajnijih ličnosti u kreiranju spoljne politike Vašingtona, u razgovoru koji je opisao Ivica Dačić: „Da, mi podržavamo suverenitet Srbije, ali bez Kosova“, rekla mu je Nuland, ne skrivajući da je otcepljenje „Kosova“ bio cilj Zapada još sredinom devedesetih godina prošlog veka. 

I Vučić će često pomenuti tezu o zapadnom pritisku da se mane Rusije i Kine, da će priznati Kosovo, „samo što nije“, ali u kontekstu negiranja svega pomenutog, samo kao zlonamerne insinuacije i da on ne namerava da poklekne, naročito ne namerava da prizna kosovsku državu (glasanja u UN ne računamo). Tim pre je nejasan nenadano hladan odnos Vučića i SNS-a prema svom glavnom koalicionom partneru Socijalističkoj partiji Srbije (SPS) i njenom lideru Ivici Dačiću. Izjavom da od manjinskog Saveza vojvođanskih Mađara nema bližeg saveznika i glasnim ćutanjem o Ivici Dačiću, predsednik Vučić je pokazao izvesnu frustraciju i nove reakcije u odnosu na SPS koja ga je podržala na predsedničkim izborima, ali išla odvojeno na republičkim i beogradskim. Mnogi će reći da je to zbog Dačićeve kampanje i isticanja dobrih i bratskih odnosa sa Rusijom. Međutim, ima i mišljenja da se na ovaj način samo obara cena socijalista i da ne treba smetnuti s uma da  je Ivica Dačić, uprkos tome što nikada nije krio svoju prorusku orijentaciju, u svojstvu premijera pre devet godina sa Prištinom potpisao Briselski sporazum, postignut uz pokroviteljstvo Evropske unije.

ZAPADNE ZVEZDE Za razliku od Vučića, potpredsednica Vlade i članica Predsedništva SNS Zorana Mihajlović je tu dosta direktnija, pojačavajući neka javna mišljenja da je ona jedan od glavnih prozapadnih glasnogovornika u Vučićevom taboru, što ni ranije nije skrivala, niti je zbog toga trpela bilo kakvu štetu. Tek, odmah posle susreta sa ambasadorom Hilom, Mihajlovićka je izjavila da nam je potrebna jaka Vlada koja će donositi važne i ne tako lake odluke, a „verujem da ona treba da bude proevropska“. Po njenom mišljenju premijersko mesto u novoj Vladi treba da pripadne SNS, a ne Socijalističkoj partiji Srbije odnosno njihovom lideru Ivici Dačiću. „Moje mišljenje je da su se uvek naslanjali na Aleksandra Vučića, a posebno u kampanji nisu pokazali partnerski odnos. Oni za mene nisu validan partner, jer smo donosili teške odluke, suštinski lošije po našu stranku, a oni su se u kampanji ponašali drugačije. Sa svima treba razgovarati, ali kada je SPS u pitanju, tu treba nekoliko puta da merimo, pre nego što presečemo“, rekla je Mihajlović gostujući na televiziji „Juronjuz“.

Ipak, glavna prozapadna „zvezda“ i u poslednje vreme vrlo prisutan u javnosti je Dragan Šormaz, funkcioner vladajuće SNS i doskorašnji član skupštinskog Odbora za spoljne poslove i član delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a, a odskora predsednik Evroatlantskog saveta Srbije, naročito posle najnovijih istraživanja javnog mnenja koja pokazuju da je većina građana Srbije protiv ulaska u EU. Šormaz će reći da razlog za to nisu pritisci, jer pritisci na našu zemlju ne postoje, već postoje očekivanja od naše zemlje (i ovde ne računamo onaj pritisak i ucenu sa uvozom nafte, uoči glasanja u UN). Tek da bi ipak pokazao koliki je atlantista, Šormaz je zatražio da Vlada Srbije uredbom zabrani isticanje simbola Rusije, zato što su „agresorski“, i pozvao je na uvođenje krivične odgovornosti za kršenje zabrane. On je na Tviteru naveo da je u Tržnom centru „Delta siti“ video izložene majice sa likom ruskog predsednika Vladimira Putina i zatražio dve godine zatvora za onog ko ih proizvodi i prodaje. Ovaj, doskora, ne baš značajan političar više je poznat po svojoj političkoj verolomnosti (napustio DSS i ušao u SNS) i svom „preumljenju“, od nacionalno obojenog političara (ako je to ikada i bio) u svojevrsnog atlantistu, što ovih dana neskriveno ističe. Zanimljivo je da se niko iz SNS-a nije osvrnuo na Šormazove izjave a kamoli od njih ogradio.

ROGOVI U VREĆI Ako je sve gore pomenuto tek spekulacija, za ponavljanje izbora je bio neophodan kakav takav očigledan razlog. Proevropska opozicija nakon izbora je tvrdila da je više od 50 odsto građana Beograda glasalo protiv dosadašnje gradske vlasti, koju su vodili naprednjaci i koalicija Socijalistička partija Srbija – Jedinstvena Srbija, te je na taj način sporan legitimitet vlasti ukoliko bi se ona pravila sa nekim ko je na izborima nastupao kao opozicija.

I posle ponovljenih izbora na četiri biračka mesta u Beogradu, izborna lista Borisa Tadića „Ajmo, ljudi“ nije uspela da pređe cenzus (što se i očekivalo) i raspodela mandata za Skupštinu Grada ostala je ista, mada i nedovoljno upućeni u domaće političke prilike znaju da će i nove-vanredne izbore ubedljivo dobiti naprednjaci sa Vučićem na čelu. U stvari, pričom oko legitimiteta postizborne vlasti (zbog navodno tesnog rezultata) predsednik Vučić se javnosti pokazuje kao neko ko, eto, vodi računa da se nedaj Bože ne ogreši o demokratske principe i načela, iako se do sada „tukao“ čak i za mesnu zajednicu, dočim njegov do juče ljuti protivnik, dodatno i neupitni izborni gubitnik, neočekivano stiče status lidera opozicije i dobija priliku da ponovo pokuša njeno okupljanje kako bi se nadali boljoj sreći na obećanim ponovljenim izborima. Upravo je tu i jedan mali uslov. Predsednik je izbore obećao do kasne jeseni ili ranog proleća samo ako je opozicija jedinstvena u tome, što je više cinična packa na opozicione „rogove u vreći“, nego stvarni uslovni zahtev.

I dok je Đilasova glavna predizborna i izborna zvezda Marinika Tepić naglo zaćutala, sigurno ne zbog minusa koji ostvarila u odnosu na njihovog predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša (formira stranku i dodatno drobi opoziciju), koliko sledeći najnoviju politiku svog lidera, tek „rogovi“ iz „Ujedinjenih za pobedu Srbije“ su se oglasili kontrom, sasvim dosledni već poslovičnoj razjedinjenosti. Priznajući izborni poraz u Narodnoj stranci Vuka Jeremića su najavili da će ova stranka imati samostalni poslanički klub u Narodnoj skupštini Srbije, a odlazak Đilasa kod Vučića postavili kao „ozbiljno pitanje poverenja šta je na stolu i o čemu se razgovara iza zatvorenih vrata“, uz opasku da bi to mogao biti „korak u pravcu prekrajanja izborne volje građana“. Tu su i dodatne spekulacije da Narodna stranka, kao ipak nacionalno orijentisana, praktično napusti građanski blok i pomeri se udesno, pogotovo jer su izbori pokazali da desnica u Srbiji jača. Mada imajući u vidu prošlost njenog lidera (naročito kroz Vikiliks depeše) „vuk dlaku menja, ali ćud nikako“.

Iz desnog bloka , možda i glavnog dobitnika minulih izbora, čije ukrupnjavanje se tek očekuje, (za sada „Dveri“ i „Zavetnici“ u bloku protiv sankcija Rusiji) stižu glasovi poput Boška Obradovića, lidera „Dveri“, da su novi izbori u Beogradu mogući samo ako SNS i SSP, koji imaju većinu odbornika u skupštini grada, u dogovoru opstruišu formiranje nove vlasti, spočitavajući  navodno širi dogovor da „prozapadna opozicija podrži republičku vlast za uvođenje sankcija Rusiji, a zauzvrat dobije nove izbore u Beogradu“. U stvari, ništa se još ne dešava. Sve je na obećanjima po onoj narodnoj „mož’ da bude, ali ne mora da znači“. A ko drži „i nož i pogaču“, taj i odlučuje. E, to je već izvesno i svi znaju o kome je reč. Ostalo je na čekanju.

[/restrict]