НЕИСТИНЕ ГУШЋЕ ОД НАФТЕ

Ако је Србија чврсто на позицији одбране слободе и истине, а то значи на позицији да у практично-политичком смислу никада неће увести санкције Русији, онда су могућа бројна решења

У јавности је много тога речено о опасности да Србија остане без нафте због тога што је руски „Газпромњефт“ већински власник НИС-а. Овим текстом желим да омогућим читаоцима да реално сагледају проблем, уз напомену да сам у периоду 2002/2003. године био председник пододбора Управног одбора НИС-а који је био задужен за питање реорганизације НИС-а.

 

ТВРДЊЕ И ИСТИНА Тврди се: „Србија је 100% зависна од увоза нафте.“

Није тачно. Лаж. Зависи од тога ко износи овакву тврдњу. Када то чујемо од оних који знају, или би морали да знају, како изгледају енергетски биланси Србије, онда је то лаж.

Србија је прошле године у Рафинерији Панчево прерадила 800.000 тона сопствене нафте. То је нешто преко 20 одсто укупних годишњих потреба Србије.

Та количина је сасвим довољна за приоритетне потребе државних и јавних служби, градског превоза итд.

Следећа тврдња: „Ако се затвори нафтовод, Србија остаје без нафте.“

Ни то није тачно. Још једна лаж.

[restrict]

Нафту можемо да транспортујемо и Дунавом са Црног мора, баржама и бродовима.

Добра околност је у томе што наш део Дунава има категоризацију „7“, што је највећа категоризација за транспорт рекама. Другим речима, пловност за транспорт највећих баржи и највећих речних бродова је обезбеђена.

То значи да и кроз наше преводнице на Ђердапу могу да пролазе пловила до 3.000 тона носивости (контекста ради, наше барже су носивости 1.500 тона), тако да ни Ђердап није уско грло.

Сама рафинерија у Панчеву има изванредну луку (одмах поред Луке Панчево), тако да не постоје никакви манипулативни проблеми. Узгред, та лука је и еколошки обезбеђена пo највишим стандардима од ризика од загађења.

Пловидба Дунавом регулисана је Дунавском конвенцијом и не подлеже регулативи Европске уније. Русији је, као потписници конвенције, гарантована слободна пловидба Дунавом. Ми, иначе, вероватно не бисмо ни користили њихова пловила, али ако бисмо били принуђени на то да их користимо, онда је онемогућавање пловидбе руској баржи једнако могуће као и заплена руског танкера који вози нафту за Кину. Дакле, вероватноћа би била једнака оној да се уђе у Трећи светски рат војним средствима, укратко, у домену је нереалног.

Наше резерве нафте и деривата и наша производња нафте сасвим су довољни да премосте период од евентуалног затварања нафтовода, до организовања допремања нафте Дунавом.

Следећа тврдња: „Транспорт баржама повећао би цену нафте два-три пута.“

Није тачно. Лаж.

Истина је да је транспорт нафте баржама/бродовима скупљи него нафтоводом, али укупна цена било каквог транспорта чини само мали део цене коју грађани плаћају на пумпама.

Тако да овде говоримо само о разлици у цени између трошкова транспорта баржама и нафтоводом, пошто се и транспорт нафтоводом плаћа.

Ако претпоставимо најгору ситуацију, да укупне количине нафте трајно довозимо баржама, то значи да бисмо дневно ангажовали четири пловила (само изузетно бисмо користили наше барже, јер су оне мање носивости од пожељне). Разлика у цени таквог транспорта износила би мање од 15 милиона долара на годишњем нивоу. Да се подсетимо, а и поређења ради, 100 евра издвојеног за сваког пунолетног грађанина из буџета је однело 600 милиона долара. Додатни трошак од максималних 15 милиона долара на име транспорта био би у нивоу дела добити коју Србија остварује на име дивиденди у НИС-у. Дакле, нема говора о томе да је реч о забрињавајућем нивоу трошкова, а нарочито не да би цена нафте постала два-три пута већа.

Тврдња: „Ако нема нафте, све стаје.“

Није тачно. Лаж.

У најгорој замисливој ситуацији ми бисмо морали да купујемо деривате нафте, пре свега бензин и дизел. Последица би била да би њихова цена била нешто већа. А никако да не би било горива на пумпама.

У том случају, Србија би једноставном мером смањења акциза на гориво компензовала удар на цену, тако да би она остала иста за потрошаче. Када цена нафте буде пала испод 50 долара за барел, а то ће се сигурно догодити крајем ове године, а најкасније почетком следеће (због неминовне рецесије у САД и ЕУ, а не због санкција), држава би повећала висину акцизе и тиме надокнадила мањи прилив који је имала у буџету, а да грађани то опет не осете на тржишту.

 

ПРАВНА РЕШЕЊА Ствара се атмосфера како „нема решења пред уценама ЕУ“.

Није тачно. Лаж.

Ако је Србија чврсто на позицији одбране слободе и истине, а то значи на позицији да у практично-политичком смислу никада неће увести санкције Русији, онда су могућа бројна решења.

Претходно смо говорили о техничким могућностима, а сада само, илустрације ради, следи пример који показује како би све то могло да буде правно решиво.

Иначе сматрам да о таквим стварима не треба јавно расправљати. Међутим, због већег броја ставова о истом питању који претендују да заокруже могућа правна решења, надаље само желим да покажем колико већина тих тзв. стручњака, који се појављују у јавности, о привредном праву знају мало.

Подразумева се да Србија има више врхунских стручњака. Скица једног од могућих правних решења које се превиђа (понављам, реч је о једном, јер таквих решења има више) састоји се у следећем.

„Газпромњефт“ је већински власник целог НИС-а, који суштински садржи три дела: експлоатацију нафте, рафинерију и пумпе (малопродају).

Могућа би била статусна промена којом би рафинерија постала посебно правно лице. Након тога би било могуће прерачунати власништво Србије у рафинерији, тако да Србија у њој постане већински власник. Сразмерно томе, власништво Србије у остатку НИС-а било би смањено. И санкције ЕУ више не би важиле.

Истовремено би се могла уговорити могућност за „Газпромњефт“ (то се зову опције, у конкретном случају би то била тзв. пут опција) да, у одређеном временском периоду (на пример, пет година) и под уговореним условима, захтева враћање на претходно стање свега у статусном смислу. Током тог периода Србија не би имала право да отуђује своје акције у рафинерији. А статутом рафинерије могла би бити предвиђена посебна права мањинског акционара у погледу доношења важних одлука, пре свега у погледу тога ко ће управљати рафинеријом, али и питање задуживања, хипотека, пречег права откупа акција Србије…

На крају треба подвући: изузетно је опасно попуштати под притисцима, јер тиме само разјарујемо Запад да нас још више притиска. Нарочито је опасно то чинити онда када ти притисци не садрже стварне опасности по нас. Ако попуштамо кад нисмо реално угрожени, Запад једино може да резонује да нас треба још више уцењивати. Нема мудрости у попуштању у оваквим ситуацијама.

Могуће је да нас Запад уцењује претњом да неће бити страних инвестиција. То нас, иначе, суочава са чињеницом да је много раније указивано да темељење развоја Србије на страним инвестицијама такође није мудро. Али и у том случају бисмо показали да Србија има решења. Међутим, то је већ тема која је изван оквира овог текста.

Не треба се јуначити. Треба бити само чврст, баш онако како су грађани чврсти у својој подршци Русији.

[/restrict]