DARKO TANASKOVIĆ I NJEGOVE ANALIZE NEOOSMANIZMA

Piše
Ivan Negrišorac

Koncentrišući se najviše na tursku državnu politiku i na fenomen neoosmanizma, doajen srpske orijentalistike je ponudio nekoliko knjiga od najvećeg značaja za ovu problematiku: Neoosmanizam: povratak Turske na Balkan (2010), Veliki povratak Turske? Osmanlije u evropskom odelu (2015, reč je o trećem, dopunjenom izdanju prethodne knjige), te sada i studije Pusto tursko (2020)

Žarko Tanasković je bez ikakve sumnje naš daleko najznačajniji živi orijentalista, ali je isto tako i najveći orijentalista kojeg je srpska nauka i kultura ikada imala. Razmere sveukupnog dela ovog profesora Filološkog fakulteta u Beogradu odista su impresivne, a obuhvataju lingvističke, sociolingvističke i filološke teme (sa izrazitom koncentracijom na arapski i turski jezik); zatim rasprave o orijentalnoj, najviše arapskoj, ali i persijskoj književnosti; potom široke kulturološke poglede pre svega na versku, islamsku komponentu Istoka, pa i njen sufistički ogranak; svemu tome, konačno, treba dodati i njegove dragocene politikološke oglede i analize. Od kako je 1995. ušao u srpsku diplomatiju, postavši prvo ambasador u Turskoj (1995–1999) i Azerbejdžanu (1998–1999), potom u Vatikanu i pri Malteškom viteškom redu (2002–2008), te konačno i stalni predstavnik pri Unesku u Parizu (2015–2018), Darko Tanasković se posvetio politikološkim i diplomatskim raspravama koje su naše poznavanje turske politike, ali i papstva i Vatikana, podigle na nesravnjeno viši nivo, pa su na početku 21. veka postale izuzetno važne činjenice srpske političke i misaone kulture. [restrict]

Tu jednostavnu činjenicu o širini naučnog, kulturnog i publicističkog delovanja uočile su mnoge značajne ustanove, pa je, između ostalog, Tanasković izabran za člana Evropske akademije nauka i umetnosti iz Salcburga 1995, a za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske 2015. Tanasković je 2000. godine postao saradnik Matice srpske, tj. član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika, a član Upravnog odbora ustanove bio je 2012–2016. i od 2020. Mimo ovih institucionalnih priznanja, odavno je već jasno da uz pomoć znanja, umenja i retorske ubedljivosti Darka Tanaskovića mi o svetu mislimo na daleko obuhvatniji i širi, informativno tačniji i utemeljeniji, stilski rafinovaniji i primereniji, te društveno odgovorniji i efektivniji način. Teško je naći primerene reči kojima bismo bili u stanju da precizno izreknemo svu valjanost i dragocenost ne samo naučnog i stručnog nego i intelektualnog i javnog delovanja Darka Tanaskovića. Teško je, ali to neprestano treba pokušavati!

NEOOSMANIZAM I NJEGOVE POLITIČKE POSLEDICE Koncentrišući se najviše na tursku državnu politiku i na fenomen neoosmanizma, doajen srpske orijentalistike je ponudio nekoliko knjiga od najvećeg značaja za ovu problematiku: Neoosmanizam: povratak Turske na Balkan (2010), Veliki povratak Turske? Osmanlije u evropskom odelu (2015, reč je o trećem, dopunjenom izdanju prethodne knjige), te sada i studije Pusto tursko (2020). Kako je i u nekim drugim autorovim knjigama (npr. Belezi vremena, 2014; Iz dana u dan, 2015) bilo tekstova ovakve tematike, očigledno je da se Tanaskovićeva političko-analitička i publicistička praksa u ovom domenu tako razvijala da predstavlja, sasvim sigurno, najvažniju, izuzetno blagotvornu i dragocenu saznajnu osnovu bez koje ne samo što ne bi nijedan srpski političar smeo da stupi na javnu scenu nego ne bi smeo nijedan srpski intelektualac da pomisli kako je stekao elementarno obrazovanje a da nije čitao i promišljao Tanaskovićeve rasprave.   

Knjiga Pusto tursko, sa tako očiglednim aluzivnim porukama vezanim za književno delo Bore Stankovića, te uopšte za dugotrajne recidive orijentalne, turske vojne, političke i kulturne prisutnosti na srpskom prostoru, sadrži tekstove nastale u periodu 2012–2020. Najviše tih tekstova objavljeno je posle prestanka njegovog angažmana na poslovima predstavnika Srbije pri Unesku, tako da je od ukupno 21 priloga njih 16 izašlo tokom 2019. i 2020. Onako kako se smanjivao Tanaskovićev diplomatski angažman, tako je rastao njegov analitičarski i spisateljski rad. Pravo govoreći, oba su više nego dragocena, pa će dobronamernik najpre zaključiti da bi bilo idealno kada bi i jedna i druga strana aktivnosti bila očuvana u najvećoj mogućoj produktivnosti.

U svojoj knjizi Tanasković je izložio poglede na nekoliko problemskih čvorišta osnovne teme koju je razmatrao, a među njima dominira pretresanje osnovnih, strateških ideja neoosmanizma, kao i konkretnih stavova, razmirica i refleksija aktuelne državne politike Turske i naglašene uloge Redžepa Tajipa Erdogana, posebnost viđenja tzv. Arapskog proleću na Bliskom istoku, raznovrsnih oblika podsticanja islamskog fundamentalizma, izbeglička kriza, te ispoljavanje izrazitih ambicija da se Turska oslobodi uloge regionalne i da se transformiše u ozbiljnu (makro)regionalnu, pa i svetsku silu. Sve to je posebno značajno za Srbe i srpsku državu i narod, s obzirom na činjenicu da je neoosmanizam jasno deklarisao svoju posebnu zainteresovanost za prostor Balkana, za Bosnu i Kosovo kao krizna žarišta na kojima će razni centri svetskih moći, svako na svoj način, delovati nesmanjenom žestinom u dužem vremenskom periodu. Bez Tanaskovićevih analiza, načinjenih iznutra, iz dubokog poznavanja Turske i njenog političkog bića, mi se u ovim događanjima jednostavno ne možemo valjano snaći.

Dovoljno je, primera radi, samo pogledati nekoliko jezgrovito napisanih tekstova u kojima se sumiraju osnovne postavke neoosmanizma, pa da se stvari lakim potezima izbistre, te da se ispostave sasvim praktične pouke o tome šta nam dalje valja činiti. Kada se tome dodaju bar još poneke dragocene, prevažne knjige kao što su studije Strategijska dubina (2001, srpski prevod 2014) Ahmeta Davutoglua ili Ja, onaj drugi i drukčiji svet (2016, srpski prevod 2021) Ibrahima Kalina, onda sve to predstavlja izuzetno važnu osnovu za potpunije razumevanje ove vrlo složene i protivrečnostima ispunjene problematike. Koliko u svemu tome ima značaja upravo ono što je uočavao, opisivao i tumačio Darko Tanasković, mogu da pokažu i neke, više-manje usputne konstatacije samoga autora. Tako, na primer, u tekstu „Neoosmanizam ili erdoganizam“ (2016) srpski orijentalista zaključuje: „Ako je u vreme objavljivanja prvog srpskog izdanja Neoosmanizma (2010) među analitičarima i u stručnim krugovima bilo mnogo osporavanja opravdanosti korišćenja pojmom / terminom neoosmanizam, dok su ga u Turskoj uglavnom svi odbacivali, kao neprimerenu ideološku etiketu, danas je stanje u tom pogledu bitno izmenjeno“: ovaj pojam je ne samo „široko usvojen kao najtačnije određenje doktrine na kojoj, posebno od vremena predsednika T. Ozala, počiva spoljna politika savremene Turske“ nego su to počeli da čine i sami turski autori (Tanasković navodi studije iz 2013. Turska spoljna politika pod uredništvom Baskina Orana i knjigu H. Tundžera Turska spoljna politika u epohi globalizacije iz 2016). Tanaskovićeva početna studija Neoosmanizam se, očigledno, pojavila u pravom trenutku, presudno delujući na stanje srpske političke svesti i na njene orijentalne perspektive, te naknadno stičući potvrde i u vremenima koja tek dolaze i u vremenima koja su već prohujala, a koja iznova preispitujemo i promišljamo.

Za situaciju srpskoga naroda i srpske države u pogledu strateškog delovanja neoosmanske Turske dve teritorijalne tačke su bile i ostale značajne: Bosna i Hercegovina, te Kosovo i Metohija. Autor (u tekstu „Bosna i Hercegovina u strategiji neoosmanizma: doktrinarne koordinate“) veli da Tursku Bosna i Hercegovina prevashodno „zanima kao država Bošnjaka, odnosno unitarna država s bošnjačkom dominacijom, a ne kao dejtonska struktura, odnosno potencijalno i perspektivno labava konfederacija, što ona, s obzirom na odnose među trima konstitutivnim narodima, objektivno jedino može biti“. Uz to Tursku na Balkanu strateški zanima islamsko stanovništvo i posebno „kompaktne etnokonfesionalne muslimanske zajednice“, pa će ona pružati „svestranu podršku ostvarivanju bošnjačkog i albanskog nacionalnog jedinstva teritorijalnog objedinjavanja i državnog konstituisanja i konsolidovanja“. U tom smislu „glavna smetnja realizovanju neoosmanističkih planova Turske na Zapadnom Balkanu objektivno su Srbi, odnosno njihova država Srbija i državotvorni entitet Republika Srpska, sa svojim državno-nacionalnim interesima“. Tako stvari strateški stoje, a u praktičnoj politici osnovna veština mora bitu sadržana u sposobnosti da se koliko god je to moguće izbegnu direktni udari Turske na srpski nacionalni korpus. Ako se nešto više od toga učini, to zaslužuje svaku pohvalu jer je taj višak isključivo plod ili veštine onih koji brinu o državnoj i narodnoj politici ili posledica posebnog sticaja međunarodno-političkih okolnosti. Ove, naizgled jednostavne konstatacije, kao tvrda osnova za praktično delovanje, ne bi mogle biti moguće bez Tanaskovićevih dragocenih uvida.

NEOOSMANIZAM I NJEGOVE KULTUROLOŠKE IMPLIKACIJE Drugo polje delovanja koje bih istakao tiče se specifičnog fenomena kulturalnih ratova, a Darko Tanasković je jedan od onih naših, nažalost retkih, naučnika, mislilaca i diplomata koji veoma dobro znaju kakve su teškoće, muke i problemi skopčani sa ovim osetljivim i složenim događanjima koji se izvode širom zemaljskoga šara. Možda je najlakše i najznakovitije pokazati kako se sve to reflektuje na jednom, reklo bi se, čisto verskom, kulturnom pitanju kao što je pitanje statusa verskog objekta kakva je Sveta/Aja Sofija u Carigradu. O tom pitanju je u svojoj knjizi Tanasković objavio četiri teksta koja samo o tome raspravljaju, ali i u nekoliko drugih tekstova nalazimo uzgredno pominjanje nekih važnih činjenica. Kada saberemo sve što je napisano, onda možemo jasno uočiti kako je autor iskazao ono osnovno što je istinski važno znati o ovoj temi. Te informacije se pre svega odnose na istoriju hrama, od gradnje 537. godine, za vreme cara Justinijana, preko pretvaranja u džamiju, odmah po padu Carigrada 1453. pa do odluke Mustafe Kemal-paše Ataturka 1934. da se džamija pretvori u muzej; potom je prikazano postepeno donošenje odluke predsednika Erdogana i njegove državne vlasti da se muzej ponovo pretvori u džamiju, što je i učinjeno jula 2020. Tanasković je dalje pažljivo opisao uzroke ovih dešavanja, a on ih nalazi u obnovi neoosmanizma u turskoj državnoj politici. Budući da je reč o jednom, relativno dugom procesu, Tanasković je i mogao da konstatuje kako „Turska nikada neće postati ’islamokratija’, kao Saudijska Arabija, Sudan ili Pakistan, ali će u društvenom ambijentu islam biti neuporedivo zastupljeniji i vidljiviji nego ranije“, pa iz svega toga sledi logičan zaključak da „odluka o pretvaranju Aja Sofije u džamiju nije ni iznenadna, ni hirovita. Ona je, zapravo, već odavno bila doneta, a samo se konjunkturno taktiziralo u pogledu izbora datuma njenog obelodanjivanja i sprovođenja u delo“.

Ovakvim postepenim opisivanjem fenomena najzad se jasno pokazalo kako pitanje statusa Aja Sofije nije nikakvo periferno crkveno pitanje nego je reč o jednom od suštinskih pokazatelja procesa reislamizacije i uspostavljanja neoosmanističke državne politike u Turskoj. Iz takvih, savršeno jasnih i ubedljivih postavki Tanasković izvodi isto tako jasne i ubedljive dalje konsekvence ovakve, strateški postavljene politike. Usputno uočavajući kako gestovi odlučnog turskog, neoosmanističkog prisvajanja hrišćanskog nasleđe sve više uzimaju maha, on će skrenuti pažnju i na to šta takvi potezi mogu značiti za Srbe i za srpsku političku situaciju. Stoga će on upozoriti da je u neuspešnoj državi Kosovu 2014. bio „uveden ’Nacrt Zakona o kulturnom nasleđu’, ali je usled brojnih manjkavosti, koje su uočili i zapadni pokrovitelji Prištine, morao biti povučen. Odredbama sadržanim u tom nacrtu bilo je, pored ostalog, predviđeno da je ’kulturno nasleđe na teritoriji države Kosovo vlasništvo države Kosovo’“, te da „moglo bi im, međutim, pasti na pamet (zapravo već odavno im je palo na pamet) da samo promene namenu naših hramova ili da ih proglase delom svoje imaginarne (albanske / kosovske i / ili katoličke) prenemanjićke kulturne tradicije, što je pogubnije i teže od svakog fizičkog razaranja i ništenja“. Dramatičnost izvoda i konsekvenci celokupnog slučaja hrama Svete/Aja Sofije pojavljuje se s punom strahotom, a ta strahota sve više raste u meri u kojoj raste turski uticaj na prostorima koje Turska smatra delom svoga neoosmanističkog nasleđa. No Tanaskovićevi uvidi se tu ne završavaju nego on ide korak dalje, pa zaključuje ponešto o prirodi čovekovog saznajnog i aktivističkog stava koji smatra poželjnim: „Bolje je biti oprezan i obavešten, pa ako je moguće sprečiti, a ne lečiti“, „da ne bismo, kao siroti vaseljenski patrijarh, kasnije bili tužni i šokirani, a strani turisti na prospektima čitali da su naše crkve i manastiri na KiM podigli vladari iz dinastije Nimani“. Ko hoće iz ovih redaka da izvede dalekosežne zaključke, moći će; ko neće, taj se jasno ispostavlja kao kukavac koji ne sme da misli čak ni ono što bi morao da misli!

Mnogostruke su vrednosti i značaj saznajnih uvida Darka Tanaskovića, kao što je zadivljujuća njegova veština da mirnim i jasnim oblicima izlaganja izloži čitaocu sve ono do čega je došao. Reč je o autoru koji nastavlja one stilske obrasce s početka 20. veka nazvanim primerima Beogradskog stila, a među njihovim nosiocima treba prepoznati Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Slobodana Jovanovića, Isidoru Sekulić, Jovana Dučića, Milana Kašanina, a kasnije i Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića, Nikolu Miloševića, Mihaila Đurića, pa i Darka Tanaskovića. Održivost i istrajavanje ovih stilskih obrazaca pokazuju nam koliko je i dan-danas jaka potreba da se misli jasno i britko, da se piše živo i čitko, a sintaksički iskazuje glatko i krotko. Imati takvog orijentalistu širokih vidika, imati takvog poznavaoca političkih prilika na Balkanu, Bliskom i Srednjem istoku, imati takvog znalca međureligijskih relacija koje uključuju pravoslavlje, katoličanstvo i islam, imati takvog analitičara koji poznaje kulturološke odnose i tenzije među državnim i etničkim korpusima, to znači imati blago kakvo bi bilo neophodno da bude mnogostruko aktivno i u javnosti neprestano prisutno na dobrobit cele srpske državne i narodne, verske i kulturne zajednice. Znanje jeste moć ako umemo da ga valjano koristimo, a Darko Tanasković predstavlja sjajan primer i dokaz takve jednostavne konstatacije: ko ume da vidi i čuje, taj će znati da misli i deluje; ko ne vidi i ne čuje, taj bolje da uopšte i ne misli i ne dela!

[/restrict]