ДАРКО ТАНАСКОВИЋ И ЊЕГОВЕ АНАЛИЗЕ НЕОOСМАНИЗМА

Пише
Иван Негришорац

Концентришући се највише на турску државну политику и на феномен неоосманизма, доајен српске оријенталистике је понудио неколико књига од највећег значаја за ову проблематику: Неоосманизам: повратак Турске на Балкан (2010), Велики повратак Турске? Османлије у европском оделу (2015, реч је о трећем, допуњеном издању претходне књиге), те сада и студије Пусто турско (2020)

Жарко Танасковић је без икакве сумње наш далеко најзначајнији живи оријенталиста, али је исто тако и највећи оријенталиста којег је српска наука и култура икада имала. Размере свеукупног дела овог професора Филолошког факултета у Београду одиста су импресивне, а обухватају лингвистичке, социолингвистичке и филолошке теме (са изразитом концентрацијом на арапски и турски језик); затим расправе о оријенталној, највише арапској, али и персијској књижевности; потом широке културолошке погледе пре свега на верску, исламску компоненту Истока, па и њен суфистички огранак; свему томе, коначно, треба додати и његове драгоцене политиколошке огледе и анализе. Од како је 1995. ушао у српску дипломатију, поставши прво амбасадор у Турској (1995–1999) и Азербејџану (1998–1999), потом у Ватикану и при Малтешком витешком реду (2002–2008), те коначно и стални представник при Унеску у Паризу (2015–2018), Дарко Танасковић се посветио политиколошким и дипломатским расправама које су наше познавање турске политике, али и папства и Ватикана, подигле на несравњено виши ниво, па су на почетку 21. века постале изузетно важне чињенице српске политичке и мисаоне културе.

[restrict]

Ту једноставну чињеницу о ширини научног, културног и публицистичког деловања уочиле су многе значајне установе, па је, између осталог, Танасковић изабран за члана Европске академије наука и уметности из Салцбурга 1995, а за иностраног члана Академије наука и умјетности Републике Српске 2015. Танасковић је 2000. године постао сарадник Матице српске, тј. члан Уређивачког одбора Српског биографског речника, а члан Управног одбора установе био је 2012–2016. и од 2020. Мимо ових институционалних признања, одавно је већ јасно да уз помоћ знања, умења и реторске убедљивости Дарка Танасковића ми о свету мислимо на далеко обухватнији и шири, информативно тачнији и утемељенији, стилски рафинованији и примеренији, те друштвено одговорнији и ефективнији начин. Тешко је наћи примерене речи којима бисмо били у стању да прецизно изрекнемо сву ваљаност и драгоценост не само научног и стручног него и интелектуалног и јавног деловања Дарка Танасковића. Тешко је, али то непрестано треба покушавати!

НЕООСМАНИЗАМ И ЊЕГОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ Концентришући се највише на турску државну политику и на феномен неоосманизма, доајен српске оријенталистике је понудио неколико књига од највећег значаја за ову проблематику: Неоосманизам: повратак Турске на Балкан (2010), Велики повратак Турске? Османлије у европском оделу (2015, реч је о трећем, допуњеном издању претходне књиге), те сада и студије Пусто турско (2020). Како је и у неким другим ауторовим књигама (нпр. Белези времена, 2014; Из дана у дан, 2015) било текстова овакве тематике, очигледно је да се Танасковићева политичко-аналитичка и публицистичка пракса у овом домену тако развијала да представља, сасвим сигурно, најважнију, изузетно благотворну и драгоцену сазнајну основу без које не само што не би ниједан српски политичар смео да ступи на јавну сцену него не би смео ниједан српски интелектуалац да помисли како је стекао елементарно образовање а да није читао и промишљао Танасковићеве расправе.   

Књига Пусто турско, са тако очигледним алузивним порукама везаним за књижевно дело Боре Станковића, те уопште за дуготрајне рецидиве оријенталне, турске војне, политичке и културне присутности на српском простору, садржи текстове настале у периоду 2012–2020. Највише тих текстова објављено је после престанка његовог ангажмана на пословима представника Србије при Унеску, тако да је од укупно 21 прилога њих 16 изашло током 2019. и 2020. Онако како се смањивао Танасковићев дипломатски ангажман, тако је растао његов аналитичарски и списатељски рад. Право говорећи, оба су више него драгоцена, па ће добронамерник најпре закључити да би било идеално када би и једна и друга страна активности била очувана у највећој могућој продуктивности.

У својој књизи Танасковић је изложио погледе на неколико проблемских чворишта основне теме коју је разматрао, а међу њима доминира претресање основних, стратешких идеја неоосманизма, као и конкретних ставова, размирица и рефлексија актуелне државне политике Турске и наглашене улоге Реџепа Тајипа Ердогана, посебност виђења тзв. Арапског пролећу на Блиском истоку, разноврсних облика подстицања исламског фундаментализма, избегличка криза, те испољавање изразитих амбиција да се Турска ослободи улоге регионалне и да се трансформише у озбиљну (макро)регионалну, па и светску силу. Све то је посебно значајно за Србе и српску државу и народ, с обзиром на чињеницу да је неоосманизам јасно декларисао своју посебну заинтересованост за простор Балкана, за Босну и Косово као кризна жаришта на којима ће разни центри светских моћи, свако на свој начин, деловати несмањеном жестином у дужем временском периоду. Без Танасковићевих анализа, начињених изнутра, из дубоког познавања Турске и њеног политичког бића, ми се у овим догађањима једноставно не можемо ваљано снаћи.

Довољно је, примера ради, само погледати неколико језгровито написаних текстова у којима се сумирају основне поставке неоосманизма, па да се ствари лаким потезима избистре, те да се испоставе сасвим практичне поуке о томе шта нам даље ваља чинити. Када се томе додају бар још понеке драгоцене, преважне књиге као што су студије Стратегијска дубина (2001, српски превод 2014) Ахмета Давутоглуа или Ја, онај други и друкчији свет (2016, српски превод 2021) Ибрахима Калина, онда све то представља изузетно важну основу за потпуније разумевање ове врло сложене и противречностима испуњене проблематике. Колико у свему томе има значаја управо оно што је уочавао, описивао и тумачио Дарко Танасковић, могу да покажу и неке, више-мање успутне констатације самога аутора. Тако, на пример, у тексту „Неоосманизам или ердоганизам“ (2016) српски оријенталиста закључује: „Ако је у време објављивања првог српског издања Неоосманизма (2010) међу аналитичарима и у стручним круговима било много оспоравања оправданости коришћења појмом / термином неоосманизам, док су га у Турској углавном сви одбацивали, као непримерену идеолошку етикету, данас је стање у том погледу битно измењено“: овај појам је не само „широко усвојен као најтачније одређење доктрине на којој, посебно од времена председника Т. Озала, почива спољна политика савремене Турске“ него су то почели да чине и сами турски аутори (Танасковић наводи студије из 2013. Турска спољна политика под уредништвом Баскина Орана и књигу Х. Тунџера Турска спољна политика у епохи глобализације из 2016). Танасковићева почетна студија Неоосманизам се, очигледно, појавила у правом тренутку, пресудно делујући на стање српске политичке свести и на њене оријенталне перспективе, те накнадно стичући потврде и у временима која тек долазе и у временима која су већ прохујала, а која изнова преиспитујемо и промишљамо.

За ситуацију српскога народа и српске државе у погледу стратешког деловања неоосманске Турске две територијалне тачке су биле и остале значајне: Босна и Херцеговина, те Косово и Метохија. Аутор (у тексту „Босна и Херцеговина у стратегији неоосманизма: доктринарне координате“) вели да Турску Босна и Херцеговина превасходно „занима као држава Бошњака, односно унитарна држава с бошњачком доминацијом, а не као дејтонска структура, односно потенцијално и перспективно лабава конфедерација, што она, с обзиром на односе међу трима конститутивним народима, објективно једино може бити“. Уз то Турску на Балкану стратешки занима исламско становништво и посебно „компактне етноконфесионалне муслиманске заједнице“, па ће она пружати „свестрану подршку остваривању бошњачког и албанског националног јединства територијалног обједињавања и државног конституисања и консолидовања“. У том смислу „главна сметња реализовању неоосманистичких планова Турске на Западном Балкану објективно су Срби, односно њихова држава Србија и државотворни ентитет Република Српска, са својим државно-националним интересима“. Тако ствари стратешки стоје, а у практичној политици основна вештина мора биту садржана у способности да се колико год је то могуће избегну директни удари Турске на српски национални корпус. Ако се нешто више од тога учини, то заслужује сваку похвалу јер је тај вишак искључиво плод или вештине оних који брину о државној и народној политици или последица посебног стицаја међународно-политичких околности. Ове, наизглед једноставне констатације, као тврда основа за практично деловање, не би могле бити могуће без Танасковићевих драгоцених увида.

НЕООСМАНИЗАМ И ЊЕГОВЕ КУЛТУРОЛОШКЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ Друго поље деловања које бих истакао тиче се специфичног феномена културалних ратова, а Дарко Танасковић је један од оних наших, нажалост ретких, научника, мислилаца и дипломата који веома добро знају какве су тешкоће, муке и проблеми скопчани са овим осетљивим и сложеним догађањима који се изводе широм земаљскога шара. Можда је најлакше и најзнаковитије показати како се све то рефлектује на једном, рекло би се, чисто верском, културном питању као што је питање статуса верског објекта каква је Света/Аја Софија у Цариграду. О том питању је у својој књизи Танасковић објавио четири текста која само о томе расправљају, али и у неколико других текстова налазимо узгредно помињање неких важних чињеница. Када саберемо све што је написано, онда можемо јасно уочити како је аутор исказао оно основно што је истински важно знати о овој теми. Те информације се пре свега односе на историју храма, од градње 537. године, за време цара Јустинијана, преко претварања у џамију, одмах по паду Цариграда 1453. па до одлуке Мустафе Кемал-паше Ататурка 1934. да се џамија претвори у музеј; потом је приказано постепено доношење одлуке председника Ердогана и његове државне власти да се музеј поново претвори у џамију, што је и учињено јула 2020. Танасковић је даље пажљиво описао узроке ових дешавања, а он их налази у обнови неоосманизма у турској државној политици. Будући да је реч о једном, релативно дугом процесу, Танасковић је и могао да констатује како „Турска никада неће постати ’исламократија’, као Саудијска Арабија, Судан или Пакистан, али ће у друштвеном амбијенту ислам бити неупоредиво заступљенији и видљивији него раније“, па из свега тога следи логичан закључак да „одлука о претварању Аја Софије у џамију није ни изненадна, ни хировита. Она је, заправо, већ одавно била донета, а само се конјунктурно тактизирало у погледу избора датума њеног обелодањивања и спровођења у дело“.

Оваквим постепеним описивањем феномена најзад се јасно показало како питање статуса Аја Софије није никакво периферно црквено питање него је реч о једном од суштинских показатеља процеса реисламизације и успостављања неоосманистичке државне политике у Турској. Из таквих, савршено јасних и убедљивих поставки Танасковић изводи исто тако јасне и убедљиве даље консеквенце овакве, стратешки постављене политике. Успутно уочавајући како гестови одлучног турског, неоосманистичког присвајања хришћанског наслеђе све више узимају маха, он ће скренути пажњу и на то шта такви потези могу значити за Србе и за српску политичку ситуацију. Стога ће он упозорити да је у неуспешној држави Косову 2014. био „уведен ’Нацрт Закона о културном наслеђу’, али је услед бројних мањкавости, које су уочили и западни покровитељи Приштине, морао бити повучен. Одредбама садржаним у том нацрту било је, поред осталог, предвиђено да је ’културно наслеђе на територији државе Косово власништво државе Косово’“, те да „могло би им, међутим, пасти на памет (заправо већ одавно им је пало на памет) да само промене намену наших храмова или да их прогласе делом своје имагинарне (албанске / косовске и / или католичке) пренемањићке културне традиције, што је погубније и теже од сваког физичког разарања и ништења“. Драматичност извода и консеквенци целокупног случаја храма Свете/Аја Софије појављује се с пуном страхотом, а та страхота све више расте у мери у којој расте турски утицај на просторима које Турска сматра делом свога неоосманистичког наслеђа. Но Танасковићеви увиди се ту не завршавају него он иде корак даље, па закључује понешто о природи човековог сазнајног и активистичког става који сматра пожељним: „Боље је бити опрезан и обавештен, па ако је могуће спречити, а не лечити“, „да не бисмо, као сироти васељенски патријарх, касније били тужни и шокирани, а страни туристи на проспектима читали да су наше цркве и манастири на КиМ подигли владари из династије Нимани“. Ко хоће из ових редака да изведе далекосежне закључке, моћи ће; ко неће, тај се јасно испоставља као кукавац који не сме да мисли чак ни оно што би морао да мисли!

Многоструке су вредности и значај сазнајних увида Дарка Танасковића, као што је задивљујућа његова вештина да мирним и јасним облицима излагања изложи читаоцу све оно до чега је дошао. Реч је о аутору који наставља оне стилске обрасце с почетка 20. века названим примерима Београдског стила, а међу њиховим носиоцима треба препознати Богдана Поповића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића, Исидору Секулић, Јована Дучића, Милана Кашанина, а касније и Борислава Михајловића Михиза, Зорана Мишића, Николу Милошевића, Михаила Ђурића, па и Дарка Танасковића. Одрживост и истрајавање ових стилских образаца показују нам колико је и дан-данас јака потреба да се мисли јасно и бритко, да се пише живо и читко, а синтаксички исказује глатко и кротко. Имати таквог оријенталисту широких видика, имати таквог познаваоца политичких прилика на Балкану, Блиском и Средњем истоку, имати таквог зналца међурелигијских релација које укључују православље, католичанство и ислам, имати таквог аналитичара који познаје културолошке односе и тензије међу државним и етничким корпусима, то значи имати благо какво би било неопходно да буде многоструко активно и у јавности непрестано присутно на добробит целе српске државне и народне, верске и културне заједнице. Знање јесте моћ ако умемо да га ваљано користимо, а Дарко Танасковић представља сјајан пример и доказ такве једноставне констатације: ко уме да види и чује, тај ће знати да мисли и делује; ко не види и не чује, тај боље да уопште и не мисли и не дела!

[/restrict]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *