BERLIN I GNEV ISTOČNIH SUSEDA

Politička varničenja u senci rata: Oštri napadi ukrajinskih (i poljskih) zvaničnika na nemačke lidere, bivšu kancelarku Angelu Merkel (nije zaobiđen ni njen naslednik Olaf Šolc) i šefa države Franka Valtera Štajnmajera, zbog njihove „ruske politike“

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je slučaj Buča (u žestokom medijskom ratu „šifra Račak“ čini svoje) iskoristio, uz dodatno rasplamsavanje na Zapadu ionako zastrašujuće rusofobije koja počesto prerasta u histeriju, za oštar napad na bivšu nemačku kancelarku. Pozvao je Angelu Merkel u Buču da neposredno vidi (stravičan) „rezultat“ njene politike „ustupaka Rusiji u poslednjih četrnaest godina“.

Otvoren je time još jedan „front“ u političkom i diplomatskom varničenju između Kijeva i Berlina koje se, s novim akterima, rasplamsava u senci rata u Ukrajini. I sve više usijava političku atmosferu u nemačkoj prestonici.

Mešaju se, gotovo eksplozivno, naglašena (ratna) solidarnost s Ukrajincima i ljutnja zbog sve agresivnijih, generalnih napada gnevnih istočnih suseda, koji kreću od Baltika, s „epicentrom“ u Varšavi i (posebno) Kijevu, na „rusku politiku“ zvaničnog Berlina minulih godina. Ali i na politiku aktuelne vlasti.

[restrict]

UKRAJINSKI ZAHTEVI Na nišanu se našao i sadašnji kancelar Olaf Šolc. Uprkos činjenici da je napravio radikalan zaokret na svim poljima, od dramatične militarizacije nemačke politike (nikad u posleratnoj istoriji ove zemlje nije izdvojeno namah, vanredno, toliko novca za naoružanje – 100 milijardi evra!) do drastičnog zaoštravanja odnosa s Moskvom.

Susedima s istočne strane, Ukrajincima posebno, sve je to nedovoljno. Traže „još, i još, i još“, konstatuju nemački mediji. Oni mediji koji, inače, gotovo horski, pritiskajući vladu u Berlinu, traže to isto – od neograničene isporuke teškog naoružanja, do totalnog embarga na kupovinu ruskih energenata, uglja, nafte i gasa. I svega ruskog.

Nemačka spoljna politika stavljena je „na stub srama“. Naslov jednog teksta javnog servisa „Dojče vele“ (8. april, autor Kristof Haselbah), ilustrovanog fotografijom na kojoj se vide, sami, Angela Merkel i Vladimir Putin (2018), u idiličnom ambijentu zamka Mezeberg.

U potkrepljivanju „optužnice“ ukrajinskog predsednika Zelenskog protiv Merkelove, autor podseća na njenu „spornu“ ulogu na NATO samitu u Bukureštu 2008. U pitanju je bila jedna od retkih situacija kad su se Evropljani ohrabrili i usudili da se otvoreno suprotstave (pre)moći Vašingtona.

Tadašnji američki predsednik Džordž Buš insistirao je da se vrata Alijanse bespogovorno otvore za Gruziju i Ukrajinu. Pobunio se nemačko-francuski dvojac, kancelarka Merkel i predsednik Sarkozi. Pozivali su se, pri tome, na jedan član NATO statuta: u NATO mogu biti primljene samo članice koje ojačavaju, a ne slabe, bezbednost vojnog i političkog saveza. A to, kad je reč o Gruziji i Ukrajini, nije slučaj.

PUTINOVA UPOZORENJA IZ 2007 Događalo se to, da podsetimo, posle čuvenog govora ruskog predsednika Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. i njegovih reskih upozorenja Zapadu da Moskva više ne može, i neće prihvatati podređenu ulogu. I da se s Rusijom može, i mora, razgovarati „na ravnoj nozi“. S uvažavanjem koje (velika) zemlja zaslužuje.

Nagoveštene su tada „crvene linije“ koje su se ticale nacionalne bezbednosti. I u tom sklopu posebno NATO širenja na istok, preko kojih se ne sme preći, i prelaziti. Moskva to više neće posmatrati „skrštenih ruku“. Ta upozorenja su se, makar zakratko, u nekim evropskim prestonicama, a pre svega u Berlinu i Parizu, čula. I, činilo se, razumela.

Autor teksta u „Dojče veleu“ podseća da su nemačka kancelarka Angela Merkel i tadašnji francuski predsednik Nikola Sarkozi zalupili NATO vrata Gruziji i Ukrajini „kako ne bi provocirali Rusiju“. Za Zelenskog je to bila „pogrešna računica“ zbog koje njegova zemlja sada proživljava „najstrašniji rat od Drugog svetskog rata“.

Svoje argumente za optuživanje Merkelove i njene „popustljivosti“ prema Putinu saopštava i Hening Hof iz Nemačkog društva za spoljnu politiku. „Otežavajući“ argumenti za bivšu kancelarku – odbijala je, i posle aneksije Krima 2014, da isporuči oružje Ukrajini. I ne samo to – dala je saglasnost za gradnju gasovoda „Severni tok 2“, kojim se Ukrajina zaobilazi kao tranzitna zemlja za ruski gas. „Kako to (kancelarkino držanje) da se razume drukčije nego kao odobravanje nasilne promene granica“, naveo je Hof.

U obračunu s Merkelovom i njenom, najednom spornom, „ruskom politikom“ ukrajinskom predsedniku Zelenskom srčano se pridružio poljski premijer Mateuš Moravjecki: „Gospođo kancelarko“, obratio se Merkelovoj direktno, pred novinarima u Varšavi pre neki dan, „vi ćutite od početka rata, a upravo je politika Nemačke u poslednjih deset – petnaest godina dovela do toga da Rusija ima danas toliku snagu koja počiva na monopolu u prodaji sirovina.“

Moravjecki je očigledno dao time oduška gnevu prema nemačkoj kancelarki koji se dugo sakupljao. U dramatičnom „zatezanju konopca“ između Brisela i Varšave poljsko rukovodstvo je videlo „kancelarkin rukopis“ i čak nemačke „hegemonijalne“ ambicije i aspiracije.

Poljski premijer je kritikujući bivšu nemačku kancelarku, usput, „politički ošamario“ i njenog naslednika: optužio je Olafa Šolca da blokira odlučnije sankcije EU i rigoroznije kažnjavanje Rusije. Mislio je, očigledno, na njegovo odbijanje da se, promptno i bez odlaganja, uvede totalni embargo na uvoz ruskih energenata.

Nemačka vlada se, do sada, i za sada, zaista energično tome protivila. Ne iz „ljubavi prema Putinu“ – u pitanju su egzistencijalni interesi i nasušne potrebe najsnažnije privrede Starog kontinenta čija se konjuktura i bez toga uočljivo hladi.

Rat u Ukrajini čini svoje a sankcije koje su već uvedene Rusiji vraćaju se, u nekim slučajevima, kao težak i bolan bumerang. Bauk inflacije stvara atmosferu socijalnog nezadovoljstva a put ka recesiji nije isključen. BDP bi, do kraja godine, mogao da bude upola manji od onog s kojim se računalo.

INDUSTRIJA „ŽEDNA“ RUSKOG GASA „Špigl“ konstatuje da nemačka privreda i vlada nisu pripremljeni za „preteću obustavu“ isporuke ruskog gasa. Čitave branše bi bile fatalno pogođene. Samo u onima koje su „najžednije“ kad je u pitanju ruski gas – hemijskoj industriji, preradi metala, proizvodnji hrane – bilo bi ugroženo najmanje 1,2 miliona radnih mesta. Prave se užurbano, i grozničavo, planovi za „vanrednu situaciju“.

Jedno je, međutim, očigledno i sigurno: uprkos impresivnim naprezanjima da se zemlja oslobodi zavisnosti od ruskih energenata, ne pitajući za povećane finansijske izdatke, ta operacije se ne može izvesti „hirurški“, preko noći. S ruskim ugljem i naftom bi to moglo brže i lakše nego sa gasom, od kojeg je, inače, zavisnost ogromna – 55 procenata svojih potreba (domaćinstva plus privreda) Nemačka obezbeđuje uvozom iz Rusije.

Planirana zamena ruskog gasa tečnim, iz Norveške, Katara i SAD suočava se s mnogim teškoćama, od kojih, u ovom času, one finansijske i ne moraju biti najveće. Nemačka još nema spremne terminale za prihvatanje specijalnih tankera. Tek se gradi onaj na Elbi (Brinsbitel). Uz mnogo rizika, upozoravaju ekolozi – moguće havarije, eksplozije, požari.

Tu je, naime, promet brodova (kanal koji povezuje Severno i Istočno more) veći nego kroz (čuveni) Panamski kanal. Desno od lokacije na kojoj se gradi terminal nalazi se isključena nuklearka sa atomskim otpadom, nedaleko odatle postrojenje za preradu smeća. Tu su i tehnološke (iako rešive) teškoće – gas se mora najpre na temperaturi od minus 162 stepena učiniti tečnim, a potom, po pristajanju tankera, „podgrevati“ pre lagerovanja. Preko spomenutog terminala i onog u lučkom Vilhelmshafenu tokom sledeće godine bi Nemačka eventualno mogla da dobije najviše 18 milijardi kubnih metara gasa. Iz Rusije je, na primer, godišnje stizalo 56 milijardi kubika.

USKAKANJE U RATNU LA-VU Vratimo se temi ovog teksta – zapaljivom diplomatskom varničenju sa istočnim nemačkim susedima. Nisu, naime, samo bivša kancelarka i sadašnji kancelar na „udaru“ Kijeva. Pored predsednika Zelenskog u kritikama nemačkih lidera posebno se ističe ukrajinski ambasador u Berlinu Andrej Melnik.

Ambasador je, od početka rata, kritikovao vlast u Berlinu za odsustvo solidarnosti i – kukavičluk. Nova koaliciona vlada se u početku zaista dvoumila šta da čini. Odbijala je jedno vreme, iz istorijskih razloga, obzira i obaveza, pomisao da „nemačko oružje opet ubija Ruse“, pa je najavljivala da će Ukrajincima poslati nekoliko hiljada šlemova i poljsku bolnicu. Zaustavila je isporuku jednog broja haubica iz Estonije, koje su ovoj baltičkoj zemlji prodate, ili poklonjene iz arsenala vojske Nemačke Demokratske Republike.

Uskočila je brzo u ratnu lavu isporukom sve ubojitijeg oružja, uključujući protivtenkovsko i protivavionsko. U sve većim količinama. Ukrajincima je sve to bilo malo, iako su zasuti isporukama sa svih (zapadnih) strana. Tražili su uvek više. I uvek uz ambasadorove ljutite prekore. Poslednjih dana Kijev i Berlin se spore oko isporuke modernih nemačkih borbenih vozila „marder“. Tim povodom došlo je do javnog, verbalnog obračuna ambasadora Melnika s nemačkom ministarkom odbrane Kristinom Lambreht.

Ministarka je odbila ukrajinski zahtev tvrdeći da su tenkovi potrebni Bundesveru i obavezama koje nemačka vojska ima prema NATO-u i partnerima (posebno onim baltičkim). Kijev je upućen na direktan kontakt s diseldorfskim „Rajnmetalom“, proizvođačem ovog tipa tenkova. Iz firme su, navodno, saopštili da bi, eventualno, do kraja godine mogli da isporuče Ukrajini tridesetak komada.

Najviše pažnje nemačke javnosti, i političkog usijanja, izazvala je kritika ukrajinskog ambasadora upućena nemačkom predsedniku Franku Valteru Štajnmajeru. Još nikad u istoriji SR Nemačke, konstatovao je „Dojče vele“, jedan strani ambasador nije tako oštro napao nemačkog predsednika.

Ukrajinski ambasador optužio ga je zbog njegovog odnosa s Rusijom. Taj odnos je za Štajnmajera, konstatovao je ambasador, „bio i ostao svetinja“. I „ruska agresija“ na Ukrajinu u tome ništa nije promenila. Štajnmajer „misli kao i Putin“, a ruski predsednik, eto, poriče postojanje ukrajinske nacije i kulture, a samim tim i ukrajinske države. Štajnmajer deli Putinovo stanovište da Ukrajina nije istinski subjekt.

Uz opasku da Nemačka ima i dalje (pre)mnogo interesa u vezi s Rusijom (a na račun Ukrajine) prevashodno zbog zavisnosti od ruskog gasa, nafte i uglja, ukrajinski diplomata za to okrivljuje Štajnmajera. On je, kaže, kao šef kabineta tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera, a potom i kao šef diplomatije (u vladi Angele Merkel) razvio snažnu mrežu kontakata s Rusijom. U tu mrežu su, podsetio je, upleteni i neki važni akteri sadašnje vladajuće koalicije. Spomenuo je Jensa Pletnera, spoljnopolitičkog savetnika Olafa Šolca, i Andreasa Mihaelisa, državnog sekretara u ministarstvu spoljnih poslova.

Vlada je ukratko saopštila, preko portparola, da „razume vanrednu situaciju u kojoj se našla Ukrajina, ali odbacuje kritike upućene šefu države“. „Špigl“ otkriva da „raste nezadovoljstvo“ političkog Berlina zbog optužbi ukrajinske strane. Posebno iz „nediplomatskih“ usta ambasadora Melnika. Oglasilo se i nekoliko poslanika. Među njima i Aksel Šefer: „Ne može ambasador stalno da dezavuiše nemačku spoljnu politiku, to jednostavno ne ide.“ Državni sekretar u ministarstvu građevine Seren Bartil bio je direktniji i oštriji: „Nedopustivo je tako se odnositi prema prijateljskoj zemlji.“

Sam Štajnmajer očigledno nije hteo da ulazi u verbalni ring. Pre bi se moglo reći da je u njega „bacio peškir“. Posipao se pepelom. Prevario se u proceni ruskog predsednika. Gradili smo mostove (prema Moskvi) u koje Rusija očigledno nije verovala. Naši partneri su nas na to upozoravali. Nismo uspeli da izgradimo zajedničku evropsku kuću s Rusijom. Propao je naš pristup uključivanja Rusije u zajedničku bezbednosnu arhitekturu. Optužio je Putina za rat u Ukrajini. Ne treba sebi da pripisujemo tu odgovornost. Ali to ne znači da ne moramo da preispitamo stvari u kojima smo grešili. Sada vidi da je „Severni tok“, u tom kontekstu, „nesumnjivo bio greška“.

Angela Merkel je ćutanje prekinula „muškije“, kratko i jasno: „Bivša kancelarka dr Angela Merkel (o)staje iza odluke da se Ukrajina ne primi u NATO 2008. godine u Bukureštu.“

[/restrict]