БЕРЛИН И ГНЕВ ИСТОЧНИХ СУСЕДА

Политичка варничења у сенци рата: Оштри напади украјинских (и пољских) званичника на немачке лидере, бившу канцеларку Ангелу Меркел (није заобиђен ни њен наследник Олаф Шолц) и шефа државе Франка Валтера Штајнмајера, због њихове „руске политике“

Украјински председник Володимир Зеленски је случај Буча (у жестоком медијском рату „шифра Рачак“ чини своје) искористио, уз додатно распламсавање на Западу ионако застрашујуће русофобије која почесто прераста у хистерију, за оштар напад на бившу немачку канцеларку. Позвао је Ангелу Меркел у Бучу да непосредно види (стравичан) „резултат“ њене политике „уступака Русији у последњих четрнаест година“.

Отворен је тиме још један „фронт“ у политичком и дипломатском варничењу између Кијева и Берлина које се, с новим актерима, распламсава у сенци рата у Украјини. И све више усијава политичку атмосферу у немачкој престоници.

Мешају се, готово експлозивно, наглашена (ратна) солидарност с Украјинцима и љутња због све агресивнијих, генералних напада гневних источних суседа, који крећу од Балтика, с „епицентром“ у Варшави и (посебно) Кијеву, на „руску политику“ званичног Берлина минулих година. Али и на политику актуелне власти.

[restrict]

УКРАЈИНСКИ ЗАХТЕВИ На нишану се нашао и садашњи канцелар Олаф Шолц. Упркос чињеници да је направио радикалан заокрет на свим пољима, од драматичне милитаризације немачке политике (никад у послератној историји ове земље није издвојено намах, ванредно, толико новца за наоружање – 100 милијарди евра!) до драстичног заоштравања односа с Москвом.

Суседима с источне стране, Украјинцима посебно, све је то недовољно. Траже „још, и још, и још“, констатују немачки медији. Они медији који, иначе, готово хорски, притискајући владу у Берлину, траже то исто – од неограничене испоруке тешког наоружања, до тоталног ембарга на куповину руских енергената, угља, нафте и гаса. И свега руског.

Немачка спољна политика стављена је „на стуб срама“. Наслов једног текста јавног сервиса „Дојче веле“ (8. април, аутор Кристоф Хаселбах), илустрованог фотографијом на којој се виде, сами, Ангела Меркел и Владимир Путин (2018), у идиличном амбијенту замка Мезеберг.

У поткрепљивању „оптужнице“ украјинског председника Зеленског против Меркелове, аутор подсећа на њену „спорну“ улогу на НАТО самиту у Букурешту 2008. У питању је била једна од ретких ситуација кад су се Европљани охрабрили и усудили да се отворено супротставе (пре)моћи Вашингтона.

Тадашњи амерички председник Џорџ Буш инсистирао је да се врата Алијансе беспоговорно отворе за Грузију и Украјину. Побунио се немачко-француски двојац, канцеларка Меркел и председник Саркози. Позивали су се, при томе, на један члан НАТО статута: у НАТО могу бити примљене само чланице које ојачавају, а не слабе, безбедност војног и политичког савеза. А то, кад је реч о Грузији и Украјини, није случај.

ПУТИНОВА УПОЗОРЕЊА ИЗ 2007 Догађало се то, да подсетимо, после чувеног говора руског председника Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. и његових реских упозорења Западу да Москва више не може, и неће прихватати подређену улогу. И да се с Русијом може, и мора, разговарати „на равној нози“. С уважавањем које (велика) земља заслужује.

Наговештене су тада „црвене линије“ које су се тицале националне безбедности. И у том склопу посебно НАТО ширења на исток, преко којих се не сме прећи, и прелазити. Москва то више неће посматрати „скрштених руку“. Та упозорења су се, макар закратко, у неким европским престоницама, а пре свега у Берлину и Паризу, чула. И, чинило се, разумела.

Аутор текста у „Дојче велеу“ подсећа да су немачка канцеларка Ангела Меркел и тадашњи француски председник Никола Саркози залупили НАТО врата Грузији и Украјини „како не би провоцирали Русију“. За Зеленског је то била „погрешна рачуница“ због које његова земља сада проживљава „најстрашнији рат од Другог светског рата“.

Своје аргументе за оптуживање Меркелове и њене „попустљивости“ према Путину саопштава и Хенинг Хоф из Немачког друштва за спољну политику. „Отежавајући“ аргументи за бившу канцеларку – одбијала је, и после анексије Крима 2014, да испоручи оружје Украјини. И не само то – дала је сагласност за градњу гасовода „Северни ток 2“, којим се Украјина заобилази као транзитна земља за руски гас. „Како то (канцеларкино држање) да се разуме друкчије него као одобравање насилне промене граница“, навео је Хоф.

У обрачуну с Меркеловом и њеном, наједном спорном, „руском политиком“ украјинском председнику Зеленском срчано се придружио пољски премијер Матеуш Моравјецки: „Госпођо канцеларко“, обратио се Меркеловој директно, пред новинарима у Варшави пре неки дан, „ви ћутите од почетка рата, а управо је политика Немачке у последњих десет – петнаест година довела до тога да Русија има данас толику снагу која почива на монополу у продаји сировина.“

Моравјецки је очигледно дао тиме одушка гневу према немачкој канцеларки који се дуго сакупљао. У драматичном „затезању конопца“ између Брисела и Варшаве пољско руководство је видело „канцеларкин рукопис“ и чак немачке „хегемонијалне“ амбиције и аспирације.

Пољски премијер је критикујући бившу немачку канцеларку, успут, „политички ошамарио“ и њеног наследника: оптужио је Олафа Шолца да блокира одлучније санкције ЕУ и ригорозније кажњавање Русије. Мислио је, очигледно, на његово одбијање да се, промптно и без одлагања, уведе тотални ембарго на увоз руских енергената.

Немачка влада се, до сада, и за сада, заиста енергично томе противила. Не из „љубави према Путину“ – у питању су егзистенцијални интереси и насушне потребе најснажније привреде Старог континента чија се конјуктура и без тога уочљиво хлади.

Рат у Украјини чини своје а санкције које су већ уведене Русији враћају се, у неким случајевима, као тежак и болан бумеранг. Баук инфлације ствара атмосферу социјалног незадовољства а пут ка рецесији није искључен. БДП би, до краја године, могао да буде упола мањи од оног с којим се рачунало.

ИНДУСТРИЈА „ЖЕДНА“ РУСКОГ ГАСА „Шпигл“ констатује да немачка привреда и влада нису припремљени за „претећу обуставу“ испоруке руског гаса. Читаве бранше би биле фатално погођене. Само у онима које су „најжедније“ кад је у питању руски гас – хемијској индустрији, преради метала, производњи хране – било би угрожено најмање 1,2 милиона радних места. Праве се ужурбано, и грозничаво, планови за „ванредну ситуацију“.

Једно је, међутим, очигледно и сигурно: упркос импресивним напрезањима да се земља ослободи зависности од руских енергената, не питајући за повећане финансијске издатке, та операције се не може извести „хируршки“, преко ноћи. С руским угљем и нафтом би то могло брже и лакше него са гасом, од којег је, иначе, зависност огромна – 55 процената својих потреба (домаћинства плус привреда) Немачка обезбеђује увозом из Русије.

Планирана замена руског гаса течним, из Норвешке, Катара и САД суочава се с многим тешкоћама, од којих, у овом часу, оне финансијске и не морају бити највеће. Немачка још нема спремне терминале за прихватање специјалних танкера. Тек се гради онај на Елби (Бринсбител). Уз много ризика, упозоравају еколози – могуће хаварије, експлозије, пожари.

Ту је, наиме, промет бродова (канал који повезује Северно и Источно море) већи него кроз (чувени) Панамски канал. Десно од локације на којој се гради терминал налази се искључена нуклеарка са атомским отпадом, недалеко одатле постројење за прераду смећа. Ту су и технолошке (иако решиве) тешкоће – гас се мора најпре на температури од минус 162 степена учинити течним, а потом, по пристајању танкера, „подгревати“ пре лагеровања. Преко споменутог терминала и оног у лучком Вилхелмсхафену током следеће године би Немачка евентуално могла да добије највише 18 милијарди кубних метара гаса. Из Русије је, на пример, годишње стизало 56 милијарди кубика.

УСКАКАЊЕ У РАТНУ ЛА-ВУ Вратимо се теми овог текста – запаљивом дипломатском варничењу са источним немачким суседима. Нису, наиме, само бивша канцеларка и садашњи канцелар на „удару“ Кијева. Поред председника Зеленског у критикама немачких лидера посебно се истиче украјински амбасадор у Берлину Андреј Мелник.

Амбасадор је, од почетка рата, критиковао власт у Берлину за одсуство солидарности и – кукавичлук. Нова коалициона влада се у почетку заиста двоумила шта да чини. Одбијала је једно време, из историјских разлога, обзира и обавеза, помисао да „немачко оружје опет убија Русе“, па је најављивала да ће Украјинцима послати неколико хиљада шлемова и пољску болницу. Зауставила је испоруку једног броја хаубица из Естоније, које су овој балтичкој земљи продате, или поклоњене из арсенала војске Немачке Демократске Републике.

Ускочила је брзо у ратну лаву испоруком све убојитијег оружја, укључујући противтенковско и противавионско. У све већим количинама. Украјинцима је све то било мало, иако су засути испорукама са свих (западних) страна. Тражили су увек више. И увек уз амбасадорове љутите прекоре. Последњих дана Кијев и Берлин се споре око испоруке модерних немачких борбених возила „мардер“. Тим поводом дошло је до јавног, вербалног обрачуна амбасадора Мелника с немачком министарком одбране Кристином Ламбрехт.

Министарка је одбила украјински захтев тврдећи да су тенкови потребни Бундесверу и обавезама које немачка војска има према НАТО-у и партнерима (посебно оним балтичким). Кијев је упућен на директан контакт с диселдорфским „Рајнметалом“, произвођачем овог типа тенкова. Из фирме су, наводно, саопштили да би, евентуално, до краја године могли да испоруче Украјини тридесетак комада.

Највише пажње немачке јавности, и политичког усијања, изазвала је критика украјинског амбасадора упућена немачком председнику Франку Валтеру Штајнмајеру. Још никад у историји СР Немачке, констатовао је „Дојче веле“, један страни амбасадор није тако оштро напао немачког председника.

Украјински амбасадор оптужио га је због његовог односа с Русијом. Тај однос је за Штајнмајера, констатовао је амбасадор, „био и остао светиња“. И „руска агресија“ на Украјину у томе ништа није променила. Штајнмајер „мисли као и Путин“, а руски председник, ето, пориче постојање украјинске нације и културе, а самим тим и украјинске државе. Штајнмајер дели Путиново становиште да Украјина није истински субјект.

Уз опаску да Немачка има и даље (пре)много интереса у вези с Русијом (а на рачун Украјине) превасходно због зависности од руског гаса, нафте и угља, украјински дипломата за то окривљује Штајнмајера. Он је, каже, као шеф кабинета тадашњег канцелара Герхарда Шредера, а потом и као шеф дипломатије (у влади Ангеле Меркел) развио снажну мрежу контаката с Русијом. У ту мрежу су, подсетио је, уплетени и неки важни актери садашње владајуће коалиције. Споменуо је Јенса Плетнера, спољнополитичког саветника Олафа Шолца, и Андреаса Михаелиса, државног секретара у министарству спољних послова.

Влада је укратко саопштила, преко портпарола, да „разуме ванредну ситуацију у којој се нашла Украјина, али одбацује критике упућене шефу државе“. „Шпигл“ открива да „расте незадовољство“ политичког Берлина због оптужби украјинске стране. Посебно из „недипломатских“ уста амбасадора Мелника. Огласило се и неколико посланика. Међу њима и Аксел Шефер: „Не може амбасадор стално да дезавуише немачку спољну политику, то једноставно не иде.“ Државни секретар у министарству грађевине Серен Бартил био је директнији и оштрији: „Недопустиво је тако се односити према пријатељској земљи.“

Сам Штајнмајер очигледно није хтео да улази у вербални ринг. Пре би се могло рећи да је у њега „бацио пешкир“. Посипао се пепелом. Преварио се у процени руског председника. Градили смо мостове (према Москви) у које Русија очигледно није веровала. Наши партнери су нас на то упозоравали. Нисмо успели да изградимо заједничку европску кућу с Русијом. Пропао је наш приступ укључивања Русије у заједничку безбедносну архитектуру. Оптужио је Путина за рат у Украјини. Не треба себи да приписујемо ту одговорност. Али то не значи да не морамо да преиспитамо ствари у којима смо грешили. Сада види да је „Северни ток“, у том контексту, „несумњиво био грешка“.

Ангела Меркел је ћутање прекинула „мушкије“, кратко и јасно: „Бивша канцеларка др Ангела Меркел (о)стаје иза одлуке да се Украјина не прими у НАТО 2008. године у Букурешту.“

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *