ZELENSKI, ŠEKSPIR I ČERČIL U PARLAMENTU

BRITANSKI POGLED NA ISTOK

Teatar apsurda: u britanskom parlamentu je šekspirovski nadahnutim monologom nastupio bivši komičar u roli političara u ulozi vojnika. Citirao je Čerčila

Za početak ovog pregleda mentalnog stanja, pre svega, britanskog građanstva podsetimo se da smo upravo izašli iz dvogodišnjeg perioda strahovitih društvenih i psiholoških lomova uzrokovanih pandemijom i industrijom straha. Što se same korone tiče, tu stvari postaju sve jasnije, no ovde nas zanima propagandna strana tog poduhvata. Kako dokumentovano dokazuje engleska novinarka Lora Dodsvort u knjizi „Stanje (Država) straha“ (A State of Fear), britanska vlada je sasvim svesno upotrebila sve propagandne mehanizme koji joj stoje na raspolaganju u slučaju rata. Imali smo, dakle, slučaj totalne ratne histerije i panike prouzrokovane psihološkom manipulacijom stanovništva. Posle dve godine pandemije, kada se korona već dobrano povlačila, konačno je stigla i ta dugo iščekivana i priželjkivana invazija. Rusi napadaju Ukrajinu, pa samim tim i Evropu i evropske vrednosti. Niko ne zna šta su to evropske vrednosti, no to sada nije ni bitno. Rusi, ti Tatari, Mongoli, varvari, oni drugi, napadaju ih.

Sve agencije, vojne, policijske i informativnih i javnih službi su ponovo pohrlile da pomognu industriji straha. Psihološko zastrašivanje, obesmišljavanje verodostojnih podataka i dekontekstualizacija događaja dostižu nove vrhunce. Živimo u večnoj i besmislenoj sadašnjosti. Evo nekoliko primera.

 [restrict]

SVAĐANJE DVA OKA U GLAVI Putin se trudi da zavadi ruski i ukrajinski narod. Neće mu to poći za rukom – tvrdi novinar Aleks Halberstad u „Gardijanu“ od 12 marta. Na osnovu čega on ovo tvrdi, trebalo bi da se zapita svaki čitalac. Da vidimo. Deda i tata novinara su ukrajinsko-ruskog porekla i nisu govorili međusobno 30 godina. Deda je bio jedan od Staljinovih ličnih stražara i umro je pre petnaestak godina.

Ukrajinci i Rusi imaju mnogo toga zajedničkog u istoriji i kulturi, oko 11 miliona Ukrajinaca ima rođake u Rusiji, ova dva naroda i Jevreji su lepo i složno živeli u okviru Sovjetskog Saveza. Novinar je na jugu zemlje, tu negde oko Odese i Hersona provodio leta i bilo mu je lepo.

Putin je potcenio ove bliske veze a precenio je sopstvenu propagandu koja nikako ne uspeva da natera Ruse da omrznu Ukrajince. A Putinovu šokantnu tvrdnju da ukrajinski predsednik Zelenski, koji je inače Jevrejin, štiti naciste i da je odgovoran za genocid (pod znacima navoda – genocid) niko u Rusiji ne uzima za ozbiljno.

Ima još. Raspisao se Halberstad.

U svojoj usamljenosti, paranoji i sklonosti ka sadizmu (ops!) Putin sve više počinje da liči na Staljina tokom poslednjih godina života (deda mu valjda pričao – za Staljina). Ako Putin preživi ovaj rat (sasvim epski rečeno), njegova će zemlja biti nalik Staljinovoj – izolovana, totalitarna i ekonomski slaba.

Rusi, piše dalje Halberstad, mogu sad da biraju između budućnosti (Džo Bajden, valjda) i prošlosti (Josif Visarionovič). Sve je u njihovim rukama.

Pred smrt deda Vasilij se poverio unuku, a sada novinaru „Njujork tajmsa“: „Bio sam prestrašen svaki božji dan.“ Morao je da ubija i vrši zločine po Staljinovim naređenjima, objašnjava novinar.

I još, konstatuje Halberstad u čudu, Kremlj čak ide dotle da hoće da zabrani fejsbuk i tviter. Neverovatno, mislimo se mi. Kako onda uopšte doći do „prave“ istine?

Jasno je odakle ovo nadahnuto pisanije dolazi i kuda vodi. Aleks Halberstad je saradnik „Njujork tajmsa“, a tekst je preneo britanski „Gardijan“ tako da smo jednim udarcem uspeli da ubijemo dve muve. Ovo je propaganda koja se svakodnevno servira zapadnim potrošačima u malim, srednjim, velikim, žutim, šarenim i ultraljubičastim dozama. Kakofonija je zaglušujuća i gotovo neizdrživa, jednoumlje potpuno.

Ako se možda ipak nadate da u propagandi mora biti bar mrvica istine, onda ste svakako dosta staromodni i moraćemo da vas razočaramo. Halberstad je izneo tvrdnju da predsednik Rusije želi da zavadi dva naroda. Kaže ruska propaganda je na to fokusirana. Nije naveo konkretne materijalne dokaze za takvu tvrdnju verovatno stoga što ih nema. Naprotiv, Putin je više puta (100, recimo) istakao da su Ukrajinci bratski i blizak narod i da Rusi treba da s njima izgrade budući, zajednički život. Znači, to za antiukrajinsku histeriju je izmislio, verovatno, na osnovu kulturološko-istorijske matrice koja od zapadnih kolonijalnih sila već vekovima zahteva da žrtve svog kriminalnog delovanja predstavljaju kao neljude koje nije greh prevariti, porobiti, orobiti, utamničiti, opljačkati, kupiti i prodati, ubiti, bombardovati, trovati ili izgladnjivati. Jednom rečju, civilizovati.

Kad smo već kod toga, evo šta pre neki dan kaže na tu temu čuveni engleski glumac i pisac Alen Benet. Bio je to intervju dat četvrtom programu radio Bi-Bi-Sija gde na pitanje: „U čemu su Englezi najbolji?“, Benet odgovara: „Ja sam Englez i ja sam licemer, u tome smo najbolji.“

No da se vratimo na naš članak. Namera autora i uredništva je, očigledno, bila da nam nametnu ideju da postoje i dobri Rusi koji su protiv Putina i da takvima treba pomoći da… izvedu revoluciju poput one 1917? Prevrat poput Majdana u Kijevu 2014? Bilo šta od toga, nije bitno – bilo šta! Samo da ruše.

Nema nacista u Ukrajini, kaže Halberstad. To verovatno zasniva na dedinim pričama iz 1945. Deda umro pa nije bilo više koga da mu priča o spaljivanju ljudi u Odesi, tenkovima u Mariupolju 2014. i ratu koji u Donbasu traje osam godina. Šteta.

Na veliku žalost ovog novinara, 2019. godine je 40 članova američkog kongresa iz Demokratske partije potpisalo pismo kojim se traži da se neonacistički bataljon Azov proglasi za terorističku organizaciju. Tu se dalje objašnjava da Azov u svoje redove rado prima neonaciste i da su Ujedinjene nacije popisale i dokumentovale zločine protiv čovečnosti ove jedinice, kao i da je Brenton Tarant, novozelandski masovni ubica iz Krajstčerča, obučavan od strane ove organizacije. Međutim, novinar „Njujork tajmsa“ i „Gardijana“ ne bavi se ovakvim sitnicama. On ne čita niti istražuje, očigledno. On se seća dede, a dede više nema. Podsetimo da su ova dva lista, „Njujork tajms“ i „Gardijan“ perjanice slobodarske Amerike i Britanije. To su dnevne novine koje su nekada krasili profesionalizam i istraživačko novinarstvo. Ili, možda, ne? Možda je oduvek bilo ovako samo mi nismo primećivali, jer nije bilo interneta, telefona s kamerama i društvenih mreža?

 

BOSNA, MUSLIMANSKA ZEMLJA Vaš dopisnik se seća početka rata u Bosni i prvog članka koji je na tu temu objavljen u jednim novozelandskim novinama, „Nelson ivning mejlu“. Godina je 1992, a uvodna rečenica iz pera urednika počinje ovako: „Bosna, u kojoj 80% stanovništva čine muslimani“. Posle toga, znate, možete do mile volje ispravljati krive Drine, ali je nemoguće objasniti nekome tamo dole južno i još južnije ili bilo gde drugde, zašto, na primer, ti bosanski Srbi hoće pola teritorije Bosne i zašto su oni uopšte tu i zašto ne odu svojim kućama. Pitanje se postavlja odakle je taj urednik „Nelson ivning mejla“ našao taj potpuno netačni podatak. Nije u knjigama, sigurno. Našao ga je u agencijskoj vesti koja mu je poslata iz Njujorka ili Londona. Centrala mu je dala instrukcije i onda ga pustila na ispašu. Livada lepa, zelena, dobro ograđena, ima i ‘ladovine da se nađe, tu je i pojilo… šta ćeš više, bolje i lepše. Da budemo fer prema dotičnom uredniku, kada mu je potpisnik ovih redova poslao pismo i ukazao na brojne greške u članku, urednik ga je pozvao da ispriča svoju stranu priče. Bio je to intervju koji je objavljen na istim tim stranicama nekoliko dana kasnije. Kap u okeanu. Ali ipak…

No sigurno najspektakularniji događaj u proteklih nekoliko nedelja je bio govor ukrajinskog predsednika Zelenskog u britanskom parlamentu. Pre svega, nije običaj da se strani državnici obraćaju parlamentu. U ovom slučaju bilo je to organizovano putem video-linka i Zelenski se pojavio u zelenoj, vojnoj majici na velikom platnu. Parlament je bio popunjen do poslednjeg mesta, pa i preko toga jer su ti bili članovi oba doma.

Nećemo svakako propustiti da spomenemo kako je dan pre toga u istom tom parlamentu jedan poslanik ustao da govori o neželjenim posledicama korona vakcina. U sali je bilo možda pet-šest kolega koji su prčkali po telefonima. Kada je govornik spomenuo reč smrtnost u kontekstu vakcina, dvoje od tih pet je ustalo i napustilo salu. To su ti poslanici, u slučaju da je nekome promaklo, koje mi građani biramo da štite naše interese.

Zelenski je pak privukao mnogo više pažnje, što je i logično, čovek je profesionalni glumac a i tema obećava: Britanci i Ukrajinci ujedinjeni protiv Rusa. Nekoliko vekova se čekalo na taj trenutak.

Predsednik Ukrajine je svoje istorijsko (Bi-Bi-Si, „Gardijan“…) obraćanje počeo tako što je učtivo zahvalio prisutnima pa krenuo da govori o tih 13 dana rata koliko ih je bilo u tom trenutku. Izdvojićemo kao ilustraciju nekoliko momenata: „Mi nećemo da izgubimo našu zemlju i borićemo se isto kao što smo se borili protiv nacista u Drugom svetskom ratu“, „Ruska artiljerija je počela da nas gađa od prvog dana, i avijacija, i rakete“, „Teror je usmeren na nas i našu decu, naše gradove“.

„Šestog dana su ruske rakete pale na Babi Jar, sveto mesto gde su nacisti ubili na hiljade ljudi, a sada te ljude 80 godina kasnije i Rusi napadaju. Osmog dana su pogodili atomsku centralu i tada je svima postalo jasno da je ovo teror uperen protiv svih nas. Devetog dana smo saznali da nam NATO neće priteći u pomoć a desetog dana su Ukrajinci počeli da protestuju i da golim rukama zaustavljaju ruske tenkove. Onda su Rusi nastavili da gađaju gradove i bolnice. U prvih 12 dana rata Rusi su izgubili više od deset hiljada vojnika i jednog generala, mislili smo da će se opametiti. Trinaestog dana je u Mariuopolju stradalo dete. Zaustavili su protok hrane i vode, ljudi su počeli da paniče. Preko pedesetoro dece je ubijeno a mi se i dalje borimo protiv helikoptera i raketa“, tvrdio je Zelenski.

„Nama se sada nameće pitanje, biti ili ne biti (Šekspir). Borićemo se do kraja, na moru, u vazduhu, u šumama, po poljima, na obalama i na ulicama (parafraza Čerčila). Hvala vam na svoj pomoći i još vas molim da označite Rusiju kao terorističku državu. Slava Ukrajini i slava Velikoj Britaniji“, uzviknuo je na kraju ukrajinski predsednik Zelenski i bio ispraćen dugotrajnim aplauzom.

Britanski nezavisni komentatori ovaj događaj nazivaju nacionalnom sramotom, a uglavnom se svi slažu da su govor napisale možda i združenim snagama i s velikim nadahnućem kolege iz britanske tajne službe MI6 i američke CIA – primećuje bivši američki obaveštajac, a sada komentator Skot Riter.

Škotski političar i publicista Džordž Galovej je primetio da je poslednji put čitav parlament ustao i aplaudirao kada se Toni Bler opraštao. Samo je jedan čovek ostao da sedi, opisuje sebe i svoj disidentski status Galovej, pa dodaje da se sada posle krvave invazije na Irak i milion mrtvih ti isti više ne smeju i ne aplaudiraju ratnom zločincu Bleru.

Dodajmo da je Zelenski na ovoj svojoj mini-turneji 5. marta gostovao i na sceni američkog senata, gde je molio da Amerika ili zatvori vazdušni prostor Ukrajine, ili/i da im pošalje istočnoevropske borbene avione. No koliko vidimo ni ta misija nije bilo previše uspešna.

 

IRAČKI PRESEDAN Da je vrag odneo šalu pokazao je, međutim, jedan skoriji događaj. Rusi su naime na ukrajinskoj teritoriji našli i preuzeli nekoliko američkih laboratorija za biološka istraživanja. Sada saopštavaju da su u njima našli svašta, od kuge do kolere, pa ukrug. Sve zabranjeno međunarodnim sporazumima.

Britanci i Amerikanci kukaju na sav glas na ovu odvratnu rusku propagandu. Tipično, kažu, uvek druge optužuju za ono što oni sami rade. Naravno, primećujemo mi, evo i primera. Amerikanci i Britanci su pod lažnim i izgovorom napali Irak, ubili milion ljudi i uništili političku i svaku drugu strukturu zemlje. Najavljenog oružja za masovno uništenje nije bilo, posle su morali i sami to da priznaju. Samo prazni hangari. A milion ljudi stradalo. Sadam može za petnaest minuta da pogodi London hemijskim oružjem, uveravao nas je Bler.

Postavlja se sada pitanje, ako su zapadnjaci već napravili taj presedan gde se invazijom sprečavaju razvoj i upotreba oružja za masovno uništenje, onda i Rusi mogu da se pozovu na isti casus belli prilikom ulaska u Ukrajinu. Uh, problemima nikad kraja. Sad su se povodom tog slučaja i Kinezi javili, samo nam je to trebalo. Savet bezbednosti raspravlja.

I da stvar bude još gora, čuvena Viktorija Nuland („j***š EU“ kolačići na Majdanu 2014), pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu, na saslušanju u američkom senatu je priznala, pod zakletvom, da ima tamo nekih, „kako da kažem… možda ne baš pogona za razvoj oružja, ali bioistraživačkih centara, da“. Dakle, stvar semantike, nije šija nego vrat. Laboratorija ima i njih je finansirala Amerika. Na ruskoj granici. Mora da ima veze s turizmom u tom delu sveta.

Onda su svi u napadu panike počeli da prizivaju u pomoć armiju „nezavisnih“ „fektčekera“. Da li je osnovana ruska bojazan da su te laboratorije razvijale biološko oružje koje bi moglo da bude upotrebljeno protiv Rusije? Ma ne, odgovaraju oni uglas kako na Bi-Bi-Siju, tako i u „Gardijanu“, „Telegrafu“… Taman posla. Biološko oružje protiv specifičnih etničkih grupa, na primer protiv Rusa? „Ma ne! Odakle vam uopšte takva ideja?“, kažu ovi pouzdani pregaoci istine, poštenja i vrline.

Da zaključimo, Sadam Husein i Irak nisu imali oružje za masovno uništenje zbog kog su napadnuti i raščerečeni. Ovde u Ukrajini laboratorija izgleda da ima i neke su pale Rusima u šake sa sve propratnom dokumentacijom. A Rusi znaju da čitaju naučne radove i dnevnike eksperimenata. O, da, umeju.

Kako bismo upotpunili ovu sumornu sliku ostrvske stvarnosti, treba svakako da spomenemo i neviđeni stepen netrpeljivosti prema Rusima i svemu što je rusko. Od kompozitora Čajkovskog i dirigenta Gergijeva (u Nemačkoj, ali ista kuhinja), do balerina, umetnika, bogataša kojima se zabranjuje poslovanje, oduzima imovina (!!!) i profesora univerziteta kojima se zabranjuje saradnja s ruskim kolegama prema kojima se otvoreno vodi potpuno rasistička politika – kriv si što si Rus! Ko se seća kako je bilo biti Srbinom u zapadnom svetu 1990-ih zna o čemu pričamo. Samo sada puta sto. Trenirali su na Sadamu, Gadafiju, Asadu, Maduru, Putinu već neko vreme… uigran je to tim.

Kažu ruske kolege da im prijatelji i rođaci lete za Moskvu preko Beograda, Er Srbijom. Zahvaljuju. Vlada Britanije nudi 350 funti pomoći da privatni građani ugoste ukrajinskog izbeglicu. Za Ruse pogođene ratnim dejstvima nema nikakve pomoći. Njima se pomaže preko prijateljskih veza. I razgovorom. Vaš dopisnik je dosta tražen ovih dana, kako bi objasnio naše balkansko iskustvo u ovim situacijama.

No za razliku od našeg iskustva s totalnom demonizacijom svega srpskog nesrećnih 1990- -ih, mi sada imamo video-kanale, društvene mreže, mobilne telefone s kamerama kojima se dokumentuje stvarnost. Kada nam Halberstad kaže da u Ukrajini nema nacista, mi pogledamo fotografije i video-snimke naoružanih ljudi sa svastikama i SS simbolima. A ko su ovi? Pitamo. Izviđači?

I za kraj, ko je iz ove dve godine uspeo da izađe relativno normalan s etiketama poput, na primer, proruski antivakser njemu ni ovogodišnja pesma Evrovizije neće teško pasti. A možda i pobedimo? Nikad se ne zna.

 [/restrict]