UDAR PREKO MOSKVE

Da li će, u cilju „spasavanja od ruske opasnosti“, BiH preko noći dobiti status kandidata za prijem u Evropsku uniju i protivustavno biti usisana u NATO?

Iznuđena vojna operacija oružanih snaga Ruske Federacije protiv natovsko-nacističkog režima u Ukrajini ne samo da je izazvala histeričnu reakciju kolektivnog Zapada već je i produbila krizu u duboko podeljenoj Bosni i Hercegovini. Dok je bošnjačko Sarajevo (a u manjoj meri Hrvati) novi oštri kurs Vašingtona i Evropske unije prema „ruskim agresorima“ dočekalo kao priliku za potvrđivanje bezrezervne podrške zapadnim prijateljima, ali i dalje anatemisanje Kremlja i Republike Srpske, Banjaluka nastoji da smiri strasti. I tako zadrži dejtonsku tvorevinu što dalje od opredeljivanja za strane u sukobu u kome je Kijev samo pion u partiji koju vode Amerika i njeni saveznici.

 

DODIKOV ZAHTEV U tom kontekstu treba posmatrati insistiranje Milorada Dodika da Predsedništvo BiH – koje je, prema Ustavu, jedino nadležno da vodi spoljnu politiku zemlje – proglasi neutralnu poziciju BiH u ovom ratu i ne uvodi sankcije Rusiji.

Srpski član Predsedništva BiH zalaže se „za poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine“, što, naravno, ne znači da podržava antirusku politiku aktuelne vlasti ove nekadašnje sovjetske republike. Ne treba sumnjati na čijoj strani su simpatije državnika iz Laktaša, međutim, on kao realan političar pri zauzimanju zvaničnog stava mora prvenstveno da vodi računa o teškom međunarodnom položaju Srpske (ali i Srbije), kao i o dijametralno suprotstavljenim pozicijama (i interesima) dva entiteta BiH.

[restrict]

KRŠENJE USTAVA Nažalost, „branioci Bosne“ su, nakon saveta dobijenih od strane stranih nalogodavaca, krenuli u akciju svesnog kršenja ustava i dovođenja i Banjaluke i međunarodne javnosti pred svršen čin. Na osnovu direktiva Šefika Džaferovića i Željka Komšića, ministarka spoljnih poslova Bisera Turković izdala je instrukcije ambasadoru BiH u Ujedinjenim nacijama Svenu Alkalaju da na Ist Riveru podrži „osudu ruske agresije na Ukrajinu“, dok je šefica Misije BiH pri Evropskoj uniji Emina Merdan „ovlašćena“ da u ime zvaničnog Sarajeva u Briselu da saglasnost na uvođenje sankcija najvećoj državi naše planete. Njen glas je bio dovoljan Žozepu Borelju da sa zadovoljstvom „pozdravi odluku Bosne i Hercegovine o pridruživanju finansijskim sankcijama koje je Evropska unija uvela 23. februara“.

Izvesno je da je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost bio dobro informisan da je ovo „pridruživanje“ obavljeno suprotno ustavu BiH, međutim, ta činjenica ne brine previše Borelja i njegove istomišljenike. Njima je u ovom trenutku najvažnije da za borbu protiv Moskve angažuju što više voljnih ili nevoljnih vazala sa Starog kontinenta, kako bi svetu predstavili sliku „monolitnog fronta evropskih demokratskih zemalja suprotstavljenih agresivnoj politici Putina“. Jer u trećem po redu pohodu neke zapadne koalicije na najveću slovensku zemlju, Amerika i njeni evropski saveznici – baš kao nekada Napoleon i Adolf Hitler – žele da imaju čistu, odnosno pacifikovanu pozadinu, oslobođenu „malignog“ ruskog uticaja. A pošto je Republika Srpska (uz Srbiju) u NATO moru trenutno jedino ostrvo gde ne žele da uvedu sankcije Moskvi, a većina naroda podržava veliku bratsku zemlju, logično je što njeni neprijatelji planiraju da je eliminišu, ili bar dovedu pod svoje skute. Zapravo, u Sarajevu, ali i Vašingtonu, Briselu, Berlinu i Londonu, sadašnju neformalnu objavu rata Rusiji vide kao povoljnu priliku da na balkanskom frontu pooštrenim merama sprovedu projekat unitarizacije BiH.

Zato ne treba da iznenađuje ni to što su Željko Komšić i Šefik Džaferović odbili Dodikov zahtev da se na sednici Predsedništva BiH zauzme stav o situaciji u Ukrajini. Bosanski dvojac je to odbijanje obrazložio tvrdnjom da Predsedništvo već ima stavove o Ukrajini usvojene 2014. godine (nakon prvih sukoba na istoku ove zemlje), ali je u odbrani svojih pozicija koristio i argumentaciju kako se BiH „prihvatanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezala na sprovođenje spoljne politike EU“.

Dodik je nakon toga napustio sednicu Predsedništva, a zatim optužio Džaferovića i Komšića da krše ustav „pozivajući se na neka daleka saopštenja koja uopšte nemaju veze sa aktuelnom situacijom u Ukrajini“.

„Predsedništvo u ovom sastavu nikada nije stavilo na dnevni red situaciju u Ukrajini i nije moglo ni da zauzme stavove. Bitni elementi tog dešavanja u Ukrajini danas su sasvim drugačiji. Činjenica je da je Rusija priznala dve republike (Donjecku i Lugansku), kao i da se na prostoru Ukrajine dešava rat u kome su glavni faktori Rusija i Ukrajina. Dešavaju se stvari koje su sasvim nove i zato je to zahtevalo i novo odlučivanje ovog organa, a ne vrstu privatizacije“, naglasio je Dodik.

 

PODRŠKA RUSIJE Najuticajniji političar manjeg entiteta je poručio da „što se Republike Srpske tiče, BiH nije uvela sankcije Rusiji, niti će to učiniti u budućnosti“. Verovatno je da se većina kaznenih mera EU neće sprovoditi na teritoriji prve srpske države zapadno od Drine, ali je, bar za sada, neizvesno kakva će biti sudbina onih sankcija prema Moskvi čija realizacija će prvenstveno zavisiti od stava zajedničkih organa BiH. Poput zabrane avionima iz Rusije da lete u vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine za šta, dok pišemo ove redove – prema tvrdnjama Vojina Mitrovića, ministra komunikacija i prometa BiH – još nije stigao zahtev iz Evropske jedinice za koordinaciju kriznih situacija.

Dodik je saopštio da je prilikom telefonskog razgovora koji je vodio sa Sergejom Lavrovom obavestio ministra spoljnih poslova Ruske Federacije o odbijanju Džaferovića i Komšića da razmatraju situaciju u Ukrajini. Tokom razmene mišljenja sa prvim diplomatom Kremlja „o implementaciji dogovora nastalih nakon sastanka Putina i Dodika u Moskvi u decembru 2021. godine“, potvrđena je zajednička opredeljenost „za striktno poštovanje Dejtonskog sporazuma“. Ali je i – kako je saopštila Ambasada Rusije u Sarajevu – „označena opredeljenost za suzbijanje sve prisutnijih pokušaja da se principi sadržani u sporazumu i odobreni od strane Saveta bezbednosti UN preinače kako bi odgovarali EU i NATO-u na štetu naroda Republike Srpske“.

Ovime je potvrđeno da Moskva, bez obzira na teške sankcije i rat koji vodi ne samo s ukrajinskim režimom već praktično i sa kolektivnim Zapadom, ne odustaje od pružanja podrške Republici Srpskoj. Naravno da je ta činjenica, kao i sam razgovor državnika iz RS s ministrom spoljnih poslova Rusije, izazvala veliko nezadovoljstvo u Sarajevu. Strah od daljeg prodora uticaja sile s Istoka na prostor nekadašnje Jugoslavije koji Zapad smatra svojim kolonijalnim vlasništvom pokušao je da iskoristi Željko Komšić plasirajući nebuloznu tvrdnju kako je „u razgovoru Dodika i Lavrova pokrenuta realizacija već ranije dogovorenog plana čiji je cilj destabilizacija BiH“.

Nije, naravno, Komšić jedini koji nastoji da nanese štetu interesima Republike Srpske širenjem straha od navodne koordinisane akcije Moskve i Banjaluke. Tako smo od predsednika Severne Makedonije Steve Pandarovskog saznali i da je „u slučaju da Rusija osvoji Ukrajinu, Banjaluka najranjivija tačka na Zapadnom Balkanu“, dok je već spominjani Žozep Borelj zloslutno ocenio kako se „može očekivati da se kriza iz Ukrajine prelije na Zapadni Balkan“.

 

IZMIŠLJANJE AGRESIJE Oglasili su se i bivši visoki predstavnici u dejtonskoj tvorevini Kristijan Švarc-Šiling i Valentin Incko, koji su u pismu adresiranom na predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen zatražili da „Evropska unija sa BiH bez odlaganja otpočne pregovore o njenom učlanjenju u Uniju“. Pri tome su kao razlog za hitnost naveli opasnost od ratnih aktivnosti Banjaluke i Beograda koji, kako ističu, „nisu ostvarili svoje ciljeve 90-ih godina prošlog veka“. A pošto, naglašavaju, „Republika Srpska i Srbija neguju veoma bliske odnose sa Rusijom, Dodik i Vučić bi mogli da iskoriste agresiju na Ukrajinu i isprovociraju agresiju ili novi rat u BiH ili na Kosovu“.

Izmišljotine ove dvojice nekadašnjih protektora Bosne iz Nemačke i Austrije, izrečenih u cilju realizovanja zacrtanih antisrpskih ciljeva, podsećaju na neistine koje je firer Trećeg rajha koristio kao opravdanje za zločinačke agresije Vermahta u Drugom svetskom ratu (poput laži da su poljske trupe 1. septembra 1939. napale Nemačku).

 

USISAVANJE U NATO Ali diplomati iz Klagenfurta (koji je svojim oproštajnim dekretom produbio krizu u BiH) i njegovom nemačkom istomišljeniku nije bilo dovoljno što su se obratili predsednici EK već su ogromnu brigu za Bosnu ispoljili i apelom upućenim generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu. Od Norvežanina su zahtevali da „učini sve što može kako bi građani BiH dobili garancije Severnoatlantske alijanse za slučaj da se rat proširi na Zapadni Balkan“, pri čemu su sugerisali i preduzimanje „preventivnih mera“ – slanje NATO trupa u Brčko i na granicu sa Srbijom.

Za davanje statusa kandidata za Evropsku uniju „bosanskom bolesniku“ založio se i predsednik Hrvatske Zoran Milanović, koji je, uz to, zaključio kako je „srpskom narodu mesto na Zapadu, a ne u Rusiji“.

Od nastojanja da se Republika Srpska guranjem BiH u „evropsku porodicu“ odvoji od „malignog“ ruskog uticaja, još je, čini nam se, opasnija mogućnost da nekadašnja centralna jugoslovenska republika „ekspresno“ i mimo predviđene ustavne procedure (koja predviđa saglasnost RS) bude usisana u NATO.

A da bi stvari mogle da se kreću u tom pravcu, nagoveštava, makar na indirektan način, „zabrinutost“ Jensa Stoltenberga za budućnost BiH, koja je, kako ističe, „zajedno sa Gruzijom ugrožena željom Rusije da proširi sferu uticaja“. Prvi operativac zapadne alijanse je najavio kako će u ovim zemljama, „koje su izložene takvom riziku“, NATO pomoći tako što će „ojačati njihovu odbranu i bezbednosne institucije, ali i potencijalno proširiti aktivnosti u podršci tim državama“.

Da Bošnjaci ukrajinsku krizu vide kao priliku za konačno ostvarenje davno proklamovanog cilja ulaska BiH u vojni savez iz Brisela potvrdila je i nedavna izjava predsedavajućeg Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Denisa Zvizdića. Ovaj doskorašnji visoki funkcioner SDA (u julu 2021. napustio je stranku zbog neslaganja sa Bakirom Izetbegovićem) poručio je da je „pravo vreme da NATO u prvom koraku pošalje svoje vojnike u Bosnu i rasporedi ih na određeni broj vrlo bitnih tačaka, pogotovo u Brčkom“. Nakon čega će se, kako je objasnio, „početi razmišljati da se BiH, koja je to zaslužila i koja je za to spremna, primi u NATO kao njen punopravni član“.

S obzirom na to da su Vašington, ali i njegovi zapadni saveznici do sada mnogo puta pokazali da međunarodno pravo i ustave drugih zemalja poštuju samo kad im to odgovara, ne bi nas iznenadilo ako jednog ne tako dalekog dana u interesu „spasavanja BiH od ruske opasnosti“ u Briselu daju zeleno svetlo za zahtev upućen iz Sarajeva od strane „bosanskih patriota“ za prijem u Severnoatlantsku alijansu, koji bi im u ime Predsedništva BiH – baš kao i u slučaju odbijanja rasprave o situaciji u Ukrajini – pozivajući se na neki ranije usvojeni dokument o „NATO integracijama“, bez saglasnosti Milorada Dodika, uputili Željko Komšić i Šefik Džaferović. U vremenima intenziviranja rata Zapada protiv „velikih“ i „malih Rusa“, ovaj, za sada samo hipotetički scenario nažalost nije i nerealan.

[/restrict]