Да ли ће, у циљу „спасавања од руске опасности“, БиХ преко ноћи добити статус кандидата за пријем у Европску унију и противуставно бити усисана у НАТО?
Изнуђена војна операција оружаних снага Руске Федерације против натовско-нацистичког режима у Украјини не само да је изазвала хистеричну реакцију колективног Запада већ је и продубила кризу у дубоко подељеној Босни и Херцеговини. Док је бошњачко Сарајево (а у мањој мери Хрвати) нови оштри курс Вашингтона и Европске уније према „руским агресорима“ дочекало као прилику за потврђивање безрезервне подршке западним пријатељима, али и даље анатемисање Кремља и Републике Српске, Бањалука настоји да смири страсти. И тако задржи дејтонску творевину што даље од опредељивања за стране у сукобу у коме је Кијев само пион у партији коју воде Америка и њени савезници.
ДОДИКОВ ЗАХТЕВ У том контексту треба посматрати инсистирање Милорада Додика да Председништво БиХ – које је, према Уставу, једино надлежно да води спољну политику земље – прогласи неутралну позицију БиХ у овом рату и не уводи санкције Русији.
Српски члан Председништва БиХ залаже се „за поштовање територијалног интегритета Украјине“, што, наравно, не значи да подржава антируску политику актуелне власти ове некадашње совјетске републике. Не треба сумњати на чијој страни су симпатије државника из Лакташа, међутим, он као реалан политичар при заузимању званичног става мора првенствено да води рачуна о тешком међународном положају Српске (али и Србије), као и о дијаметрално супротстављеним позицијама (и интересима) два ентитета БиХ.
[restrict]КРШЕЊЕ УСТАВА Нажалост, „браниоци Босне“ су, након савета добијених од стране страних налогодаваца, кренули у акцију свесног кршења устава и довођења и Бањалуке и међународне јавности пред свршен чин. На основу директива Шефика Џаферовића и Жељка Комшића, министарка спољних послова Бисера Турковић издала је инструкције амбасадору БиХ у Уједињеним нацијама Свену Алкалају да на Ист Риверу подржи „осуду руске агресије на Украјину“, док је шефица Мисије БиХ при Европској унији Емина Мердан „овлашћена“ да у име званичног Сарајева у Бриселу да сагласност на увођење санкција највећој држави наше планете. Њен глас је био довољан Жозепу Борељу да са задовољством „поздрави одлуку Босне и Херцеговине о придруживању финансијским санкцијама које је Европска унија увела 23. фебруара“.
Извесно је да је високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност био добро информисан да је ово „придруживање“ обављено супротно уставу БиХ, међутим, та чињеница не брине превише Бореља и његове истомишљенике. Њима је у овом тренутку најважније да за борбу против Москве ангажују што више вољних или невољних вазала са Старог континента, како би свету представили слику „монолитног фронта европских демократских земаља супротстављених агресивној политици Путина“. Јер у трећем по реду походу неке западне коалиције на највећу словенску земљу, Америка и њени европски савезници – баш као некада Наполеон и Адолф Хитлер – желе да имају чисту, односно пацификовану позадину, ослобођену „малигног“ руског утицаја. А пошто је Република Српска (уз Србију) у НАТО мору тренутно једино острво где не желе да уведу санкције Москви, а већина народа подржава велику братску земљу, логично је што њени непријатељи планирају да је елиминишу, или бар доведу под своје скуте. Заправо, у Сарајеву, али и Вашингтону, Бриселу, Берлину и Лондону, садашњу неформалну објаву рата Русији виде као повољну прилику да на балканском фронту пооштреним мерама спроведу пројекат унитаризације БиХ.
Зато не треба да изненађује ни то што су Жељко Комшић и Шефик Џаферовић одбили Додиков захтев да се на седници Председништва БиХ заузме став о ситуацији у Украјини. Босански двојац је то одбијање образложио тврдњом да Председништво већ има ставове о Украјини усвојене 2014. године (након првих сукоба на истоку ове земље), али је у одбрани својих позиција користио и аргументацију како се БиХ „прихватањем Споразума о стабилизацији и придруживању обавезала на спровођење спољне политике ЕУ“.
Додик је након тога напустио седницу Председништва, а затим оптужио Џаферовића и Комшића да крше устав „позивајући се на нека далека саопштења која уопште немају везе са актуелном ситуацијом у Украјини“.
„Председништво у овом саставу никада није ставило на дневни ред ситуацију у Украјини и није могло ни да заузме ставове. Битни елементи тог дешавања у Украјини данас су сасвим другачији. Чињеница је да је Русија признала две републике (Доњецку и Луганску), као и да се на простору Украјине дешава рат у коме су главни фактори Русија и Украјина. Дешавају се ствари које су сасвим нове и зато је то захтевало и ново одлучивање овог органа, а не врсту приватизације“, нагласио је Додик.
ПОДРШКА РУСИЈЕ Најутицајнији политичар мањег ентитета је поручио да „што се Републике Српске тиче, БиХ није увела санкције Русији, нити ће то учинити у будућности“. Вероватно је да се већина казнених мера ЕУ неће спроводити на територији прве српске државе западно од Дрине, али је, бар за сада, неизвесно каква ће бити судбина оних санкција према Москви чија реализација ће првенствено зависити од става заједничких органа БиХ. Попут забране авионима из Русије да лете у ваздушном простору Босне и Херцеговине за шта, док пишемо ове редове – према тврдњама Војина Митровића, министра комуникација и промета БиХ – још није стигао захтев из Европске јединице за координацију кризних ситуација.
Додик је саопштио да је приликом телефонског разговора који је водио са Сергејом Лавровом обавестио министра спољних послова Руске Федерације о одбијању Џаферовића и Комшића да разматрају ситуацију у Украјини. Током размене мишљења са првим дипломатом Кремља „о имплементацији договора насталих након састанка Путина и Додика у Москви у децембру 2021. године“, потврђена је заједничка опредељеност „за стриктно поштовање Дејтонског споразума“. Али је и – како је саопштила Амбасада Русије у Сарајеву – „означена опредељеност за сузбијање све присутнијих покушаја да се принципи садржани у споразуму и одобрени од стране Савета безбедности УН преиначе како би одговарали ЕУ и НАТО-у на штету народа Републике Српске“.
Овиме је потврђено да Москва, без обзира на тешке санкције и рат који води не само с украјинским режимом већ практично и са колективним Западом, не одустаје од пружања подршке Републици Српској. Наравно да је та чињеница, као и сам разговор државника из РС с министром спољних послова Русије, изазвала велико незадовољство у Сарајеву. Страх од даљег продора утицаја силе с Истока на простор некадашње Југославије који Запад сматра својим колонијалним власништвом покушао је да искористи Жељко Комшић пласирајући небулозну тврдњу како је „у разговору Додика и Лаврова покренута реализација већ раније договореног плана чији је циљ дестабилизација БиХ“.
Није, наравно, Комшић једини који настоји да нанесе штету интересима Републике Српске ширењем страха од наводне координисане акције Москве и Бањалуке. Тако смо од председника Северне Македоније Стеве Пандаровског сазнали и да је „у случају да Русија освоји Украјину, Бањалука најрањивија тачка на Западном Балкану“, док је већ спомињани Жозеп Борељ злослутно оценио како се „може очекивати да се криза из Украјине прелије на Западни Балкан“.
ИЗМИШЉАЊЕ АГРЕСИЈЕ Огласили су се и бивши високи представници у дејтонској творевини Кристијан Шварц-Шилинг и Валентин Инцко, који су у писму адресираном на председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен затражили да „Европска унија са БиХ без одлагања отпочне преговоре о њеном учлањењу у Унију“. При томе су као разлог за хитност навели опасност од ратних активности Бањалуке и Београда који, како истичу, „нису остварили своје циљеве 90-их година прошлог века“. А пошто, наглашавају, „Република Српска и Србија негују веома блиске односе са Русијом, Додик и Вучић би могли да искористе агресију на Украјину и испровоцирају агресију или нови рат у БиХ или на Косову“.
Измишљотине ове двојице некадашњих протектора Босне из Немачке и Аустрије, изречених у циљу реализовања зацртаних антисрпских циљева, подсећају на неистине које је фирер Трећег рајха користио као оправдање за злочиначке агресије Вермахта у Другом светском рату (попут лажи да су пољске трупе 1. септембра 1939. напале Немачку).
УСИСАВАЊЕ У НАТО Али дипломати из Клагенфурта (који је својим опроштајним декретом продубио кризу у БиХ) и његовом немачком истомишљенику није било довољно што су се обратили председници ЕК већ су огромну бригу за Босну испољили и апелом упућеним генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу. Од Норвежанина су захтевали да „учини све што може како би грађани БиХ добили гаранције Северноатлантске алијансе за случај да се рат прошири на Западни Балкан“, при чему су сугерисали и предузимање „превентивних мера“ – слање НАТО трупа у Брчко и на границу са Србијом.
За давање статуса кандидата за Европску унију „босанском болеснику“ заложио се и председник Хрватске Зоран Милановић, који је, уз то, закључио како је „српском народу место на Западу, а не у Русији“.
Од настојања да се Република Српска гурањем БиХ у „европску породицу“ одвоји од „малигног“ руског утицаја, још је, чини нам се, опаснија могућност да некадашња централна југословенска република „експресно“ и мимо предвиђене уставне процедуре (која предвиђа сагласност РС) буде усисана у НАТО.
А да би ствари могле да се крећу у том правцу, наговештава, макар на индиректан начин, „забринутост“ Јенса Столтенберга за будућност БиХ, која је, како истиче, „заједно са Грузијом угрожена жељом Русије да прошири сферу утицаја“. Први оперативац западне алијансе је најавио како ће у овим земљама, „које су изложене таквом ризику“, НАТО помоћи тако што ће „ојачати њихову одбрану и безбедносне институције, али и потенцијално проширити активности у подршци тим државама“.
Да Бошњаци украјинску кризу виде као прилику за коначно остварење давно прокламованог циља уласка БиХ у војни савез из Брисела потврдила је и недавна изјава председавајућег Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Дениса Звиздића. Овај доскорашњи високи функционер СДА (у јулу 2021. напустио је странку због неслагања са Бакиром Изетбеговићем) поручио је да је „право време да НАТО у првом кораку пошаље своје војнике у Босну и распореди их на одређени број врло битних тачака, поготово у Брчком“. Након чега ће се, како је објаснио, „почети размишљати да се БиХ, која је то заслужила и која је за то спремна, прими у НАТО као њен пуноправни члан“.
С обзиром на то да су Вашингтон, али и његови западни савезници до сада много пута показали да међународно право и уставе других земаља поштују само кад им то одговара, не би нас изненадило ако једног не тако далеког дана у интересу „спасавања БиХ од руске опасности“ у Бриселу дају зелено светло за захтев упућен из Сарајева од стране „босанских патриота“ за пријем у Северноатлантску алијансу, који би им у име Председништва БиХ – баш као и у случају одбијања расправе о ситуацији у Украјини – позивајући се на неки раније усвојени документ о „НАТО интеграцијама“, без сагласности Милорада Додика, упутили Жељко Комшић и Шефик Џаферовић. У временима интензивирања рата Запада против „великих“ и „малих Руса“, овај, за сада само хипотетички сценарио нажалост није и нереалан.
[/restrict]