U OSMOM KRUGU PAKLA

ZEČEVIZIJA

Dosije Kosovo – devedeset osma, TV film, autor Slađana Zarić, RTS 1, 2022

Dokumentarno-igrana faktura ovog TV filma, koja se u svetskoj praksi naziva re-enactment, postala je još ranije specijalnost ove autorke u već antologijskim delima o Košarama, Paštriku i Koridoru. O njima smo pisali s velikim uvažavanjem jer su kroz autentičnost prizora i izrazitu savremenost probudili snopove emocija od nacionalnog, čak i planetarnog značaja. Tek posle Košara Zarićeve i promocije ovog projekta na nacionalnom nivou počeli smo da shvatamo ono što je daleko pre nas znao Aleksandar Dugin: „Košare su bile Termopili celog evroazijskog sveta. Srbija je tada primila prvi udarac Zapada. Srbi se još nisu oporavili od tog bola, ali nisu priznali poraz.“ Sada je, međutim, sve drugačije: sa Košarama počelo je rađanje novog horizonta od Pekinga do Kremlja i Sredozemlja i to će se kolosalno završiti. (I dalje: „Tada je Srbija postala jezgro zemlje. Negde u Srbiji je tajno središte planete, vi ga čuvate i shvatate koliko bi koštalo da ga izgubite.“) Pa neka je i samo ponešto od svega ovoga tačno, tragično osećanje jednog novog života pratio je film u onom ključu koji nije pronašla, ali ga je u stvarnost usidrila Zarićeva. Sada ona produbljuje svoj postupak, sve bolje slaže parametre strašne zbilje i još jezivije fikcije: ide dalje i dublje kroz slojeve pretposlednjeg, osmog kruga pakla. Košare su samo posledica nečeg što se Srbiji sakupljalo pod grlom dugo i postalo nesnosna morija već 1998. i zato je deo istog konteksta, koji ne da mira ni nama ni njoj, jer većina nas nije ni znala šta se tamo događalo uoči 1999, kada se provalio ovaj bolni čir. [restrict]

TO LJUDSKI UM NE MOŽE ZAMISLITI Tokom 1998. godine na teritoriji Kosova i Metohije ubijeno je oko 400 muškaraca, žena i dece i 146 pripadnika policije i vojske Srbije. Po selima, na putevima, na poslu oteto ih je 174. Sudbina 53 osobe i dalje je nepoznata. Sredinom leta takozvana Oslobodilačka vojska Kosova, naoružana, opremljena i obučena u inostranstvu, kontrolisala je gotovo 70% teritorije Kosova i Metohije. Otmice na putevima i ubistva Srba u metohijskim selima postali su svakodnevica. U jednom danu OVK je u Orahovcu otela 100 osoba srpske nacionalnosti. Gotovo polovina njih doživela je najstrašniju sudbinu, a njihova tela pronađena su tek 2005. godine u masovnim grobnicama u Mališevu i Volujku. Dokumentarno-igrani film Dosije Kosovo – devedeset osma donosi svedočenja žrtava i rekonstrukciju tih tragičnih događaja u Retimlju, Opteruši i Orahovcu, jula 1998. godine. OVK teroristi su otete Srbe i Albance koji im nisu bili lojalni odvodili u logore u Jablanici, Likovcu, Lapušniku i tamo podvrgavali mučenjima koja ljudski um ne može zamisliti, žene silovali, a zatim ubijali na razne načine, mnoge muškarce odvodili na teritoriju Albanije, u pakao „žutih kuća“ oko Kuksa i Tropoje i vadili im organe, o kom se jadu sada zabavio Međunarodni sud u Hagu. Treba odmah reći: ovo nije bila nikakva vojna operacija nego svetkovina divljačkog zla nad civilnim stanovništvom s jasnim elementima genocida nad srpskim narodom. Gde god su se zaista pojavile srpska vojska i policija, teroristi su bukvalno propadali u zemlju i nestajali kroz unapred pripremljene tranšeje prema destinaciji njihovog porekla, Republici Albaniji, gde su ih prihvatali njihovi zaštitnici i mentori iz Vašingtona i NATO-a. Kada je Beogradu prekipelo (a dugo mu je trebalo i činilo se da je o svemu ovome ćutao iz danas nerazumljivih razloga!), problem je efikasno rešen u trouglu Peć–Đakovica–Prizren i OVK je privremeno iščezla. Iako se poimenično znalo za (sa)učesnike ovog neviđenog zločina iz šiptarskih sredina, na KiM nije bilo nikakvih represalija, a Milošević se ponašao kao da se ništa nije dogodilo.

S HOLBRUKOM U ČARAPAMA A dogodile su se tri važne stvari. Prvo, Šiptari s obe strane granice pokazali su da ovde rade šta hoće i da raspolažu strukturom koja za dan-dva može da ovlada celom oblašću koju oni smatraju još neoslobođenom Albanijom, te da je vojno i politički pripoje teritoriji suseda, koji ove planove i ne krije od kad je 1913. Austrougarska stvorila tu državu. Ni danas nije drugačije. Spoljnopolitički, cela Evropa, čak i naši vrli saveznici, nisu imali ništa protiv ovog projekta, nego su mu otvoreno išli naruku, kao što je i sada slučaj s Evropskom unijom. Drugo, bila je to generalna proba pred Rambuje i NATO agresiju 1999, provera taktičko-operativnog pravca udara na ono što je ostalo od Titove Jugoslavije, demonstracija udarne moći terorističke armije uz gotovo stoprocentnu saradnju šiptarskog stanovništva, na šta su uzaludno ukazivali naš Generalštab i Ministarstvo policije, a Sloba ćutao zbog „međunarodne zajednice“, koja mu je iza leđa spremala sve najgore. Treće, pojavio se na kosovskoj sceni novi gazda: Sjedinjene Američke Države, faktički pokretač invazije na Srbiju i pokrovitelj „Velike Albanije“. „Holbrukovanje“, mešavina diplomatije, terorizma i drskih političkih ucena, nazvano prema vašingtonskom izaslaniku za Balkan, bilo je već uveliko na delu. SAD su tokom probne invazije na Kosovo 1998. legalizovale svoj politički U-turn čuvenom posetom Ričarda Holbruka bazi OVK u Juniku, na albanskoj granici.

Do tada klasifikovana kao teroristička organizacija, što je uistinu i bila, u jednakoj ravni kao Al Kaida, OVK je prekonoć postala „oslobodilačka armija“, a šiptarski teroristi od zlikovaca postali su dobri momci u novom-starom vesternu o Kosovu, o kome i danas prosečan Amerikanac i dalje pojma nema. U filmu Slađane Zarić vidi se Holbruk u čarapama (običaj da se cipele izuvaju i ostavljaju pred vratima albanskih kuća), kako utučen, ali zadovoljan, sedi na podu sa nekim OVK teroristom, koji više liči na harvardskog doktora. U Holbrukovoj pratnji, takođe u čarapama, sedeo je tada i Kristofer Hil, najnoviji američki ambasador, koga sada sa strepnjom očekujemo u Beogradu. Fotograf Simić priča kako mu je buduća ekselencija nudila svoje dobre usluge ako se te fotografije u čarapama baš ne budu mnogo trošile, već i zbog Holbrukovog zbunjenog lica. A utučen je bio veliki izaslanik kad je ustanovio da samo on i Hil stidljivo sede bosonogi, dok „borci za slobodu“ bahato gacaju po kući u zablaćenim čizmama američke proizvodnje. Ali fotograf ga nije poslušao i slike su sutradan obišle svet: zvanična Amerika je, faktički, priznala, albansko Kosovo. Velika operacija je mogla da počne.

GRANIČNI DOMET DIREKTNOG FILMA I počelo je „u dan svoje nužnosti“, kako bi rekao Branko Miljković. Pred našim očima svedoče tadašnji generali Delić, Stevanović i Radosavljević, i drugi visoki oficiri naše vojske i policije, ali i haški svedok Musliju, a mogao je i onaj Albanac Muharem Ibraj, koga su strpali u isti logor sa Srbima i pobili mu sve živo (tri brata, sina i dva bratanca) jer je radio kao policajac u Đakovici. Nekako je pretekao i sada živi u Nišu. Ali najbolji deo filma je re-enactment, koji ne zazire od igranih scena eksplicitnog nasilja, od kojih su neke tako šokantne da autorka s pravom upozorava publiku slabije psihičke konstitucije. Mučenje i sakaćenje zarobljenog policijskog komandira Srđana Perovića pre okrutnog smaknuća u Lapušniku i druge slične scene deluju tako ubedljivo da zaista izazivaju visceralnu reakciju, granični domet direktnog filma po Slavku Vorkapiću, nešto do sada neviđeno na našem ekranu. Za to je zaslužna krajnje požrtvovana ekipa manje poznatih glumaca i do sada najbolji reditelj Zarićeve Milan Jovanović, koji se izuzetno trudio da u ovim kriznim prizorima pronađe prihvatljivu filmsku meru. On je takođe zaslužan za ostvarenu verodostojnost i celovitost ovog filma, koji se može meriti s najboljim svetskim iskustvima u ovom teškom televizijskom žanru. Sve u njemu deluje zaista autentično i bez ostatka postiže svoju svrhu: demonsko zlo gledamo bez daha, otvorenih očiju.

Inače, potpuno se slažem s opštom ocenom da je jedina mana ovog projekta Slađane Zarić to što dolazi s barem dvadeset godina zakašnjenja, ali se ova zamerka ne mora uvažiti, jer bi se isto moglo reći za svaki film koji nastaje s istorijskom distancom. Nije mi, međutim, jasno još nekoliko stvari: je li ovo samostalni, celoviti igrano-dokumentarni film ili početak TV serije? I ako je serija, kako se zapravo zove? Ima li određeni termin u programskoj šemi RTS-a ili se kontinuum, koji je najavljen i kao Dosije Kosovo, povremeno prekida i nastavlja kad prilike dozvole ili zatraže? Dalje, nema podataka koliko je napravljeno epizoda, s kratkim uvodima u svaku od njih, ne najavljuju se termini, dakle sve što se u uobičajenoj praksi TV oglašavanja naziva portfolio. Ništa od toga ne prati javnu promociju ovog projekta. Zašto? Je li u pitanju nemar, nesporazum ili nešto treće u vezi s ovim vrednim i potresnim ostvarenjem?

[/restrict]