Досије Косово – деведесет осма, ТВ филм, аутор Слађана Зарић, РТС 1, 2022
Документарно-играна фактура овог ТВ филма, која се у светској пракси назива re-enactment, постала је још раније специјалност ове ауторке у већ антологијским делима о Кошарама, Паштрику и Коридору. О њима смо писали с великим уважавањем јер су кроз аутентичност призора и изразиту савременост пробудили снопове емоција од националног, чак и планетарног значаја. Тек после Кошара Зарићеве и промоције овог пројекта на националном нивоу почели смо да схватамо оно што је далеко пре нас знао Александар Дугин: „Кошаре су биле Термопили целог евроазијског света. Србија је тада примила први ударац Запада. Срби се још нису опоравили од тог бола, али нису признали пораз.“ Сада је, међутим, све другачије: са Кошарама почело је рађање новог хоризонта од Пекинга до Кремља и Средоземља и то ће се колосално завршити. (И даље: „Тада је Србија постала језгро земље. Негде у Србији је тајно средиште планете, ви га чувате и схватате колико би коштало да га изгубите.“) Па нека је и само понешто од свега овога тачно, трагично осећање једног новог живота пратио је филм у оном кључу који није пронашла, али га је у стварност усидрила Зарићева. Сада она продубљује свој поступак, све боље слаже параметре страшне збиље и још језивије фикције: иде даље и дубље кроз слојеве претпоследњег, осмог круга пакла. Кошаре су само последица нечег што се Србији сакупљало под грлом дуго и постало несноснa морија већ 1998. и зато је део истог контекста, који не да мира ни нама ни њој, јер већина нас није ни знала шта се тамо догађало уочи 1999, када се провалио овај болни чир. [restrict]ТО ЉУДСКИ УМ НЕ МОЖЕ ЗАМИСЛИТИ Током 1998. године на територији Косова и Метохије убијено је око 400 мушкараца, жена и деце и 146 припадника полиције и војске Србије. По селима, на путевима, на послу отето их је 174. Судбина 53 особе и даље је непозната. Средином лета такозвана Ослободилачка војска Косова, наоружана, опремљена и обучена у иностранству, контролисала је готово 70% територије Косова и Метохије. Отмице на путевима и убиства Срба у метохијским селима постали су свакодневица. У једном дану ОВК је у Ораховцу отела 100 особа српске националности. Готово половина њих доживела је најстрашнију судбину, а њихова тела пронађена су тек 2005. године у масовним гробницама у Малишеву и Волујку. Документарно-играни филм Досије Косово – деведесет осма доноси сведочења жртава и реконструкцију тих трагичних догађаја у Ретимљу, Оптеруши и Ораховцу, јула 1998. године. ОВК терористи су отете Србе и Албанце који им нису били лојални одводили у логоре у Јабланици, Ликовцу, Лапушнику и тамо подвргавали мучењима која људски ум не може замислити, жене силовали, а затим убијали на разне начине, многе мушкарце одводили на територију Албаније, у пакао „жутих кућа“ око Кукса и Тропоје и вадили им органе, о ком се јаду сада забавио Међународни суд у Хагу. Треба одмах рећи: ово није била никаква војна операција него светковина дивљачког зла над цивилним становништвом с јасним елементима геноцида над српским народом. Где год су се заиста појавиле српска војска и полиција, терористи су буквално пропадали у земљу и нестајали кроз унапред припремљене траншеје према дестинацији њиховог порекла, Републици Албанији, где су их прихватали њихови заштитници и ментори из Вашингтона и НАТО-а. Када је Београду прекипело (а дуго му је требало и чинило се да је о свему овоме ћутао из данас неразумљивих разлога!), проблем је ефикасно решен у троуглу Пећ–Ђаковица–Призрен и ОВК је привремено ишчезла. Иако се поименично знало за (са)учеснике овог невиђеног злочина из шиптарских средина, на КиМ није било никаквих репресалија, а Милошевић се понашао као да се ништа није догодило.
С ХОЛБРУКОМ У ЧАРАПАМА А догодиле су се три важне ствари. Прво, Шиптари с обе стране границе показали су да овде раде шта хоће и да располажу структуром која за дан-два може да овлада целом облашћу коју они сматрају још неослобођеном Албанијом, те да је војно и политички припоје територији суседа, који ове планове и не крије од кад је 1913. Аустроугарска створила ту државу. Ни данас није другачије. Спољнополитички, цела Европа, чак и наши врли савезници, нису имали ништа против овог пројекта, него су му отворено ишли наруку, као што је и сада случај с Европском унијом. Друго, била је то генерална проба пред Рамбује и НАТО агресију 1999, провера тактичко-оперативног правца удара на оно што је остало од Титове Југославије, демонстрација ударне моћи терористичке армије уз готово стопроцентну сарадњу шиптарског становништва, на шта су узалудно указивали наш Генералштаб и Министарство полиције, а Слоба ћутао због „међународне заједнице“, која му је иза леђа спремала све најгоре. Треће, појавио се на косовској сцени нови газда: Сједињене Америчке Државе, фактички покретач инвазије на Србију и покровитељ „Велике Албаније“. „Холбруковање“, мешавина дипломатије, тероризма и дрских политичких уцена, названо према вашингтонском изасланику за Балкан, било је већ увелико на делу. САД су током пробне инвазије на Косово 1998. легализовале свој политички U-turn чувеном посетом Ричарда Холбрука бази ОВК у Јунику, на албанској граници.
До тада класификована као терористичка организација, што је уистину и била, у једнакој равни као Ал Каида, ОВК је преконоћ постала „ослободилачка армија“, а шиптарски терористи од зликоваца постали су добри момци у новом-старом вестерну о Косову, о коме и данас просечан Американац и даље појма нема. У филму Слађане Зарић види се Холбрук у чарапама (обичај да се ципеле изувају и остављају пред вратима албанских кућа), како утучен, али задовољан, седи на поду са неким ОВК терористом, који више личи на харвардског доктора. У Холбруковој пратњи, такође у чарапама, седео је тада и Кристофер Хил, најновији амерички амбасадор, кога сада са стрепњом очекујемо у Београду. Фотограф Симић прича како му је будућа екселенција нудила своје добре услуге ако се те фотографије у чарапама баш не буду много трошиле, већ и због Холбруковог збуњеног лица. А утучен је био велики изасланик кад је установио да само он и Хил стидљиво седе босоноги, док „борци за слободу“ бахато гацају по кући у заблаћеним чизмама америчке производње. Али фотограф га није послушао и слике су сутрадан обишле свет: званична Америка је, фактички, признала, албанско Косово. Велика операција је могла да почне.
ГРАНИЧНИ ДОМЕТ ДИРЕКТНОГ ФИЛМА И почело је „у дан своје нужности“, како би рекао Бранко Миљковић. Пред нашим очима сведоче тадашњи генерали Делић, Стевановић и Радосављевић, и други високи официри наше војске и полиције, али и хашки сведок Муслију, а могао је и онај Албанац Мухарем Ибрај, кога су стрпали у исти логор са Србима и побили му све живо (три брата, сина и два братанца) јер је радио као полицајац у Ђаковици. Некако је претекао и сада живи у Нишу. Али најбољи део филма је re-enactment, који не зазире од играних сцена експлицитног насиља, од којих су неке тако шокантне да ауторка с правом упозорава публику слабије психичке конституције. Мучење и сакаћење заробљеног полицијског командира Срђана Перовића пре окрутног смакнућа у Лапушнику и друге сличне сцене делују тако убедљиво да заиста изазивају висцералну реакцију, гранични домет директног филма по Славку Воркапићу, нешто до сада невиђено на нашем екрану. За то је заслужна крајње пожртвована екипа мање познатих глумаца и до сада најбољи редитељ Зарићеве Милан Јовановић, који се изузетно трудио да у овим кризним призорима пронађе прихватљиву филмску меру. Он је такође заслужан за остварену веродостојност и целовитост овог филма, који се може мерити с најбољим светским искуствима у овом тешком телевизијском жанру. Све у њему делује заиста аутентично и без остатка постиже своју сврху: демонско зло гледамо без даха, отворених очију.
Иначе, потпуно се слажем с општом оценом да је једина мана овог пројекта Слађане Зарић то што долази с барем двадесет година закашњења, али се ова замерка не мора уважити, јер би се исто могло рећи за сваки филм који настаје с историјском дистанцом. Није ми, међутим, јасно још неколико ствари: је ли ово самостални, целовити играно-документарни филм или почетак ТВ серије? И ако је серија, како се заправо зове? Има ли одређени термин у програмској шеми РТС-а или се континуум, који је најављен и као Досије Косово, повремено прекида и наставља кад прилике дозволе или затраже? Даље, нема података колико је направљено епизода, с кратким уводима у сваку од њих, не најављују се термини, дакле све што се у уобичајеној пракси ТВ оглашавања назива portfolio. Ништа од тога не прати јавну промоцију овог пројекта. Зашто? Је ли у питању немар, неспоразум или нешто треће у вези с овим вредним и потресним остварењем?
[/restrict]