PROMETEJ NOVOG DOBA I KAZNA NOVIH BOGOVA

VRHOVNI SUD ODBIO ASANŽA

Vrhovni sud Velike Britanije je odbio da Džulijanu Asanžu omogući žalbu na odluku o ekstradiciji Sjedinjenim Državama. Prijava gospodina Asanža nije pravno zasnovana, objasnio je portparol suda. Šta dalje?

Australijski novinar Džulijan Asanž je već nekoliko godina u britanskom zatvoru Belmarš. SAD su ga optužile za špijunažu i zahtevaju da im bude izručen. Iako se nedvosmisleno radi o novinaru, Amerikanci ga smatraju za špijuna. Evo gde se naziru procep i provalija epskih razmera. Novinar ili špijun, koje li je?

Asanž je vodio „Vikiliks“, otvorenu informativnu platformu gde je objavio materijale koji dokazuju direktnu umešanost Sjedinjenih Država u ratne zločine. Amerikancima se to nije svidelo pa su rešili da ga ućutkaju. Pa da, neko će reći, ali ipak je on baratao tajnim materijalima… No suština tog špijunskog pitanja je sledeća. Špijuni rade za strane sile, zar ne? Za koju to stranu silu radi, ili je radio Asanž? To ni Amerikanci ni bilo ko drugi nisu uspeli ni da spomenu na nekom od mnogih suđenja. Asanž nije radio ni za Ruse, ni za Kineze, ni za Papua Novu Gvineju, ni za Koza nostru. Da jeste, čulo bi se. Asanž je, dakle, špijunirao, odnosno bavio se istraživačkim, novinarskim poslom u ime javnosti, u korist svih nas.

[restrict]

HRONOLOGIJA JEDNOG PROCESA Da vidimo kako to sve trenutno izgleda.

Sudija lokalnog suda (magistrate court) u Londonu Vanesa Baraicer je odbila američki zahtev za ekstradiciju Asanža. Bilo je to januara 2021, a na osnovu zdravstvenog stanja optuženog i dosta strogih uslova života u američkim zatvorima. Postojala je i osnovana sumnja da će Asanž tamo pokušati samoubistvo. Ta je odluka u javnosti burno pozdravljena mada je promućurni bivši britanski diplomata, škotski publicista i Asanžov prijatelj Kreg Mari već tada pozivao na uzbunu. Njegova je logika bila sledeća: sudija Baraicer je očigledno zadovoljna dokaznim postupkom i logikom, a ekstradiciju je odbila na osnovu tehničkog detalja – zdravlja i bezbednosti. Postavlja se, međutim, pitanje da takva presuda uspostavlja pravni presedan kojim se rad nezavisnih novinara praktično stavlja van zakona. Jer ako danas možemo da Australijanca iz Britanije isporučimo Americi, to onda važi za bilo kog novinara bilo gde na svetu bilo kada.

Kako bilo, američki advokati su uložili žalbu Vrhovnom sudu. Tom prilikom su izneli i nova uveravanja koja nisu postojala u prvostepenom postupku. Na iznenađenje mnogih, Vrhovni sud je ta nova uveravanja prihvatio i žalbu je usvojio. Bilo je to decembra 2021. godine.

Na tu i takvu odluku Vrhovnog suda Asanžov pravni tim je najavio žalbu. Ta žalba je pravno zasnovana na tome što dotične američke, dodatne garancije nisu bile date u prvostepenom suđenju. Viši sud je uzeo žalbu u obzir i prosledio je Vrhovnom sudu s preporukom da se radi o važnom pravnom pitanju koje treba razmotriti.

Vrhovni sud je, međutim, izrazio mišljenje da se ovde čak ne radi o pravno zasnovanom pitanju, da nema o čemu da se raspravlja i odbio je da Asanžu omogući pravo na žalbu.

Predmet sada ide ministru pravde Priti Patel, a odbrana ima četiri nedelje da izloži svoj slučaj protiv ekstradicije. Oni će zasnovati slučaj na principijelnim stavovima o slobodi govora koje zastupa i liberalni deo Konzervativne partije. Priti Patel pak nije poznata kao veliki poštovalac liberalnih vrednosti i slobode govora, tako da je teško pretpostaviti da će ona to uzeti u obzir. Verovatnije je da će to potpisati i vratiti sudiji Baraicer i prvostepenom sudu na izvršenje.

Podsetimo da je žalba kojom se Vrhovni sud do sada bavio bila američka žalba na originalnu presudu o neizručenju. Sada će i sam Asanž imati pravo na žalbu koja će najverovatnije biti zasnovana na sledećim tačkama, objašnjava nam Kreg Mari: „Zloupotreba zakona o ekstradiciji koji specifično zabranjuje ekstradiciju iz političkih razloga; Kršenje povelje Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, član 10 koji se odnosi na slobodu govora; Zloupotreba akta o špijunaži Sjedinjenih Država; Upotreba lažnog, plaćenog svedočenja jednog osvedočenog prevaranta koji je od tada (vreme svedočenja u ovom slučaju) priznao da je lagao; Nedostatak dokaza za optužbu o hakovanju kompjutera.“ Vrhovni sud, dodajmo, nije razmatrao nijednu od ovih tačaka.

Predmet se, dakle, verovatno vraća na prvostepeni sud kod sudije Baraicer, čiji je posao da optuženog isporuči Americi. Da podsetimo, sudija je odbila mogućnost izručenja iz zdravstvenih i bezbednosnih razloga koji su sada namireni. Mimo toga, ona je presudila u korist optužbe.

Asanž je sada u prilici da uloži sopstvenu žalbu na originalnu presudu prvostepenog suda. Za optuženog to znači još godinu dana u zatvoru Belmarš, ali, smatra Kreg Mari, zato će neki viši sud u ovoj zemlji, ne samo prvostepeni, moći da čuje ovaj predmet i da odluči da li zaista ova zemlja želi da izvrši ekstradiciju novinara zbog toga što je objavio dokaze o sistematičnom činjenju ratnih zločina države koja zahteva izručenje.

 

PREDNOSTI AMERIČKOG SUDA Londonski komentator Aleksandar Merkuris, inače pravnik, navodi, međutim, da je britanski pravni sistem zalupio vrata u lice Asanžu i da je njegova žalba koja će biti zasnovana na političkoj prirodi optužbi protiv njega osuđena na neuspeh. Merkuris dalje ocenjuje da Asanž ima veće šanse pred američkim sudom s porotom, što je najvažnije. Ta porota će biti selektivno birana, ali je ipak porota. Merkuris veruje da će Asanž u Americi moći da se osloni na ustav i jako pravno okruženje koje radi isključivo na slučajevima pojedinca protiv državnog aparata. Šanse u Americi su vrlo male, ali ih u Britaniji skoro nema, komentariše britanski pravni stručnjak, na šta mi sa čuđenjem možemo da konstatujemo da izgleda da je čitav britanski pravni sistem pod pritiskom spoljne sile (SAD) i u okolnostima koje ne mogu da garantuju nepristrasno suđenje.

Komentarišući odluku Vrhovnog suda, Mari primećuje da je ovakva pravna procedura vrlo zgodna za britanski Forin ofis, jer olakšava ekstradiciju u zemlje sa sumnjivom reputacijom očuvanja ljudskih prava. Naime, Amerikancima je omogućeno da diplomatske garancije uvedu u pravni postupak tek na nivou žalbe Vrhovnom sudu, u trenutku kada nije potreban dokazni materijal. Radi se na reč i poverenje. Elem, kada, na primer, Saudijska Arabija, koja je koliko juče pogubila 81 osobu, zatraži nečiju ekstradiciju, samo treba da pred Vrhovnim sudom iznese diplomatska uveravanja da će se lepo ponašati prema dotičnom. Tu je onda britanski pravni sistem završio posao, i mogli bi svi zajedno s Pontijem Pilatom da operu ruke i mirno spavaju. Da li će Saudijci obezglaviti 81 ili 82 osobe, ko će sad to da broji? Nama treba njihova nafta, a njima naše oružje da bombarduju Jemen. Zašto ovakve pravne trice i kučine da sprečavaju sjajne poslovne poduhvate? Možda će i Asanž završiti u Gvantanamu, no šta da radimo, život je to.

To bi zaista bio vrhunac, da Australijanac koji je utamničen u Britaniji bude isporučen Americi zbog međunarodnog delovanja i da bude utamničen u Gvantanamu koji je na Kubi. Šta će dalje biti ostaje da se vidi. Smisao i implikacije slučaja daleko prevazilaze sudbinu jednog čoveka i jednog pravnog slučaja.

 

KORPORATIVNI MEDIJI I SLOBODA GOVORA Jedna od prostih činjenica koju su mnogi komentatori primetili je zavisnost sudskog procesa i pravnog sistema od stranih i političkih interesa. Onoj gospođi Justiciji što drži kantar u ruci i predstavlja pravdu oči su povezane kako bi sudila ni po babu, ni po stričevima. Da li je to tako i u Asanžovom slučaju? Nije – slažu se nezavisni komentatori. Pa dobro, nije baš tako – primećuju ovi što rade za platu pri korporativnim medijima – samo ćuti i radi šta ti se kaže, biće sve u redu.

I tu se pojavljuje još jedan procep, još jedna provalija koja će se u budućnosti samo više širiti u pravcu dva nepomirljiva pola. Društvene mreže protiv korporativnih medija. Građanin-novinar s kamerom i mikrofonom u ruci (mobilni telefon) protiv profesionalca koji na lice mesta dolazi kombijem, s nalogom, toncem i kamermanom.

Pored ove mikropodele u okviru jedne društvene zajednice postaju sve jasnije i makropodele na globalne polove. Zapad je izbacio ruske televizije i programe sa svojih talasa a Rusi su im uzvratili istom ili sličnom merom. Imaju Rusi svoj Fejsbuk (VK) pa sad i svoj Mekdonalds koji se zove Ujka Vanja. Nikakva šteta ni za jedno ni za drugo.

No da se vratimo na implikacije slučaja Asanž za slobodu govora u Britaniji. Sloboda je ili apsolutna, ili je nema. Sloboda koju vam daje ministar (za slobodu?) i nije neka sloboda.

Eto tako je prošle nedelje, britanski ministar za obrazovanje, Nadim Zahavi izjavio u parlamentu da je neprihvatljivo da profesori univerziteta javno izražavaju mišljenje u vezi s ukrajinskom krizom koje nije kompatibilno sa stavom vlade. Obećao je (preti) da će se tome stati na kraj. Potpuno je isto govorio dok je pre nekoliko meseci bio ministar za injekcije. Stil, to je sam čovek!

Ministru se, dakle, ne sviđa da se naučnoistraživački radnici slobodno bave svojim poslom i da posle još javno izražavaju svoje mišljenje. Divota. Treba svi zajedno da izražavaju njegovo, ministrovo mišljenje, zar ne? I još, univerzitete treba kazniti za takvo ponašanje.

Univerzitete treba kazniti? Ne znamo da li je neko možda primetio, ali Britanija čak i nije ni u kakvom ratu, naročito ne protiv Rusije. Istovremeno, količina besmislene propagande koja se dnevno pumpa u populaciju je zastrašujućih razmera, tako da su šanse da misliš ili kažeš nešto mimo zvanične verzije dosta velike ukoliko si ikada u životu pročitao barem jednu knjigu ili putovao do Kalea u Francuskoj (najbliža tačka Britaniji s one strane Lamanša).

U takvoj atmosferi javnog linča i paranoje zamislite šta dotični Zahavi misli o Džulijanu Asanžu. No to ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa sudskim procesom jer, kao što svi znamo, pravosudni sistem je potpuno nezavisan. Da, nezavisan, videli smo ovde gore šta o tome misle lokalni pravni stručnjaci.

Ministar obrazovanja poziva na kažnjavanje univerziteta. Na šta li samo pozivaju ministar vojni i ministar policije? Sve fin neki svet.

Istovremeno, ne možemo da ne primetimo, da s druge strane kontinenta Rusi kao da imaju nešto drugačiju politiku. Ruska novinarka Marina Ovsjanikova se, naime, pojavila s plakatom na kojem je pisalo „zaustavite rat“ na engleskom i još ponešto na ruskom. Emisija je zaustavljena i dotična gospođa je predata pravosudnim organima. Zemlja je u ratu, dobro. Čitamo posle da je izvedena pred sudiju (prekršajnog?) koji ju je kaznio sa 280 dolara. Pretpostavljamo da je to četvrtina ili petina njene plate. Recimo. Posle toga je gospođa izašla iz sudnice i vidimo da je na stepenicama davala intervjue kolegama novinarima. Toliko smo videli iz ovdašnje perspektive. Da li će Ovsjanikova i dalje odgovarati pred ruskim zakonom – videćemo. Zatvor? Sa zanimanjem pratimo.

Šta bi Nadim Zahavi na to rekao? Da profesor univerziteta, na primer, dođe na televiziju i kaže da su NATO ekspanzija na istok i mešetarenje krivi za ovaj rat. Čini nam se da u kulturi poništavanja nema novčanih kazni. Odmah se gube posao i pravo na glas. Sloboda govora? Da pitamo Džulijana Asanža.

I za kraj, radosna vest. Džulijan Asanž se ženi! Svadba Džulijana i Stele Moris, majke dvoje njegove dece, zakazana je za nekoliko nedelja. Biće to u zatvorskom okruženju kako sad stvari stoje.

Prometej je ukrao vatru bogovima i podario je ljudima. Osvetlio pećine i mozgove. Kažnjen je tako što mu orlovi i dan-danas kljucaju jetru koja se neprestano obnavlja kako bi muke bile što veće. Nezahvalna je stvar pomagati ljudima. Prkositi bogovima. Pa opet, nema ni većeg izazova.

[/restrict]