PRESUDNI ZNAČAJ MASONERIJE U JUGOSLOVENSKOJ POLITICI

RAZGOVARAO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE MILAN TIMOTIĆ

S Mišom Đurkovićem razgovarali smo o uticaju tajnih društava na svet politike u inostranstvu, ali i kod nas, posebno se osvrćući na veze masonerije i dešavanja u Kraljevini Jugoslaviji, te povezanost s Katoličkom crkvom

Miša Đurković, doktor filozofije, direktor Instituta za evropske studije, mislilac je i javni delatnik koga ne treba naročito predstavljati. Povod za ovaj razgovor je dvotomnik „Tamni koridori moći“ i „Mračni koridori moći“, koji se, u izdanju „Katene mundi“, bavi onim što se, popularno, mada pomalo neprecizno, zove konspirologijom.

Prvo i suštinski važno pitanje: da li ste se ikad plašili da, baveći se konspirologijom, ne budete optuženi da se okrećete nenaučnim temama, onim što ne postoji i nema saznajnu vrednost?

Počnimo od početaka savremene društvene nauke. Na početku stvaranja moderne političke teorije stoji ime Žana Bodena koji je sa „Šest knjiga o republici“ postavio osnove savremene percepcije države s pojmom suvereniteta. Isti autor je, između ostalog, napisao i tada veoma zapaženo delo „De la démonomanie des sorciers“ (1580) – „O demonomaniji čarobnjaka“. Ovo delo, koje je imalo deset izdanja u sledećih dvadesetak godina, bavi se istorijom čarobnjaštva i veštičarenja, opisuje savremene slučajeve i zalaže se za radikalno kažnjavanje veštica koje bi zaobišlo zakonsku proceduru kao previše neefikasnu u tim slučajevima. Ovaj slučaj pominjemo jer je Boden – pokušavajući da u svom sistemu političke teorije obuhvati prikaz i normativno zahvatanje stvarnosti – osećao potrebu da osim o političkim institucijama, ekonomiji, istoriji i prirodnoj teologiji, piše i o svetu demona, veštica i paranormalnih fenomena.

[restrict]

Dobro, to je bilo nekad… Kakve to veze ima s današnjom politikom?

Krajem avgusta 2013. u intervjuu za jedne nedeljne novine direktor RTS-a i večiti službenik svih režima Aleksandar Tijanić otkrio je da je doskorašnji predsednik Srbije Boris Tadić takođe koristio usluge osobe koja je bila astrolog i vračara. Novinari su se podsetili da je i Mira Marković bila sklona astrologiji, a najpoznatiji je slučaj nekadašnjeg predsednika Skupštine Srbije i ministra kulture Predraga Markovića, inače slobodnog zidara, koji je 23. jula 2006. ušao u zgradu parlamenta noću u 2.55 da bi po savetu astrologa „osigurao da se obnovljena Srbija rodi u znaku lava“. U Srbiji je poznat i slučaj bivšeg ministra trgovine Bojana Dimitrijevića, koji se i sam dugo i ozbiljno bavi astrologijom. Dosta je pisano i o Džoan Kvigli, ličnom astrologu Reganovih. U britanskoj kraljevskoj porodici to je tradicija koja ide najmanje još od kraljice Elizabete Prve, čiji je jedan od najbližih savetnika i prijatelja bio astrolog Džon Di.

Kod nas se najviše čuje za totalitarne i destruktivne verske sekte, i to je „opšte obrazovanje“ većine Srba. Da li se toliko treba baviti sektama ili ipak malo preterujemo?

Neki slučajevi delovanja sekti rezultovali su masovnim ubistvima ili samoubistvima članova – slučaj 918 ubijenih u Džonstaunu u Gvajani 1978, zatim preko 70 samoubistava pod okriljem Reda solarnog hrama u Kanadi između 1994. i 1997, ili slučaj napada na tokijsku podzemnu železnicu 1995, kada su pripadnici kulta Aum Šinrikjo nervnim gasom usmrtili trinaestoro i ozbiljno ugrozili zdravlje hiljada ljudi. Među ostale posledice njihovog delovanja treba navesti i prinošenje žrtava, razna psihička oboljenja ljudi i nestanke posebno mlađeg sveta. No, osim toga, oni su s aspekta bezbednosti i praktikovanja moći veoma zanimljivi iz više razloga. Sekte su zbog sistema organizacije i unutrašnje kontrole idealne za špijunažu i konspirološka dejstva. CIA se strahovito služi njima. Mormoni su npr. veoma značajni u procesu regrutacije službenika CIA (gde su natproporcionalno prisutni) jer su posvećeni, ne piju i ne izdaju. Sinkretističke sekte su idealne za promovisanje takozvanog Novog svetskog poretka. Polaze od gnostike, zagovaraju jednu zajedničku svetsku religiju itd. To su finansijski moćne i marketinški vrhunski organizovane korporacije. Kad sve to povežemo s okultizmom, dobija se opasan „koktel“.

Zar okultizam nije samo intelektualna zabava, ili, kako bi rekao Herman Hese, „Igra staklenih perli“? Kakav on može imati uticaj na šire društvene procese?

Mnoge od njih su povezane s okultnim osnovama: Rozenkrojceri, Zlatna zora, teozofi (Helena Blavacka i Olkot), antropozofi (Štajner), Ordo templi orijentis (Alister Krouli i njegova „Knjiga zakona“ iz 1904), Nju ejdž (1945, Alisa Bejli). Ključ sistema i vezivni cement je kao i kod svih tajnih društava (navodna) ezoteričnost nekog znanja gde se najviše tajne čuvaju samo za najviši nivo. Ostali moraju da slušaju i služe i na taj način bivaju prinuđeni da obavljaju poslove i činove čiji im smisao nije poznat i čiji kontekst ne razumeju. Od njih se u ime ezoteričnog znanja traži slepa poslušnost i obavljanje činova koji su u suprotnosti sa zakonom i običnim moralom.

U međuvremenu je u SAD došlo do masovnog širenja satanizma, koji se sve više u javnom prostoru tretira kao „religija“ ili filozofsko učenje jednako s hrišćanstvom i drugim tradicionalnim verama. Podignuti su spomenici bafometu u Arkanzasu i Detroitu, a preko filmova (dokumentarac Živeo Satana), kampanja velikih korporacija (Najk patike 666), muzike ili televizijskih serija, satanizam se propagira i predstavlja kao legitimna kultura i deo javnog prostora. U izuzetno popularnoj seriji „Silicijumska dolina“ HBO-a jedan od glavnih likova, programer Gilfoj je deklarisani satanista i u jednoj epizodi imamo priliku da vidimo kako njegova devojka i on prisustvuju „ritualu“ svoje „verske zajednice“.

Bavili ste se i mafijom, kao tajnom strukturom moći. Pokazali ste i dokazali da je državni vrh SAD imao neposredne veze s američkim mafijašima italijanskog porekla, koji su pomagali prilikom savezničke invazije Sicilije 1943. Zbog čega?

Mafija u svakom slučaju ima izvanrednu podzemnu logistiku, široku mrežu i mnoštvo mehanizama za distribuciju problematične robe, pranje para, kao što ima profesionalne ubice i razne druge mehanizme. Mafija je u demokratskim zemljama često neophodan sastojak za osvajanje glasova. Poznata je istorija odnosa Kenedijevih i bosa Sema Đankane (pri čemu je posrednik bio Frenk Sinatra). Đankana je 1960. obezbedio veliki broj glasova za Džona Kenedija u Ilinoisu, a ispostavilo se da je upravo to bila ključna država za njegovu pobedu na predsedničkim izborima. Međutim, Kenedijevi su pokušali da se otresu lestvica koje su ih dovele do uspeha. Robert je postavljen za tužioca i pokrenuo je oštru borbu protiv mafije. Đankana je zajedno s Trafikanteom bio angažovan i u poznatoj operaciji Mungos, za pokušaje atentata na Fidela Kastra, o čemu je trebalo da svedoči tokom čuvene istrage pred Čerčovim komitetom o nedozvoljenim radnjama CIA, ali je ubijen neposredno pre toga baš kao i mafijin ubica Roseli i kontroverzni sindikalni lider Džimi Hofa. Postoje brojna svedočenja i o saradnji Majera Lenskog, jednog od najvećih i najuticajnijih vođa američke mafije u 20. veku s Mosadom. Lenski je aktivno pomagao državu Izrael od osnivanja, a Mosadu koristio u vezi s informacijama i organizovanjem likvidacija. Lenski je inače imao direktne dogovore s Batistinim režimom o držanju monopola nad kockanjem na Kubi, što je još jedan zanimljiv primer „javno-privatnog partnerstva“, odnosno direktne saradnje državne vlasti i mafije.

U decembru 2011. otkrilo se da su britanske obaveštajne strukture (MI6) posle rata tražile da se omogući i čak podstakne osnivanje neonacističke partije NDP u Nemačkoj kako bi se navodno skriveni nacisti držali pod kontrolom. Vaše bavljenje istorijom obaveštajnih službi dovelo vas je baš do Britanaca, koji, kažu, imaju najmoćniju službu tog tipa na svetu. Pomenuli ste, u svojim knjigama, i čuveni Tavistok. Kako funkcionišu paukove mreže Gordog Albiona?

Britanski MI6 je intelektualno jedna od najjačih svetskih obaveštajno-bezbednosnih službi, koja formalno i ne postoji. Jezgro ove službe nalazi se u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova, a ključni kadrovi dolaze iz britanskog naslednog plemstva.

Zaposleni službenici rade za platu, dok sve ostale služba nagrađuje tako što im pomaže u karijeri, u sklapanju dobrog posla, te im pri tome pomaže u ličnom bogaćenju. Što postanu bogatiji, to lakše dolaze do podataka, pa su samim tim i korisniji.

Tavistok institut je, inače, najvažniji institut iz mreže MI6. Služba pod svojom kontrolom ima desetak najvažnijih naučnoistraživačkih instituta, nekoliko najvažnijih medija, mnoga humanitarna ili ekološka udruženja građana, te kontrolne pakete deonica u najmanje dve kompanije u svim delatnostima. Najvažnije delatnosti koje kontrolišu su bankarstvo, osiguranje, investicioni fondovi, vojna proizvodnja, visoke tehnologije, fizičko obezbeđenje, nafta, automobilska industrija, hemijsko-farmaceutska industrija… Preko međunarodnih stručnih udruženja mogu doći do podataka o svim relevantnim stručnjacima svih struka, preko udruženja MENSA, koje ima sedište u Londonu, mogu doći do podataka o svim natprosečno inteligentnim ljudima sveta, a preko sekjuriti kompanija mogu doći do podataka o svim službenicima i menadžerima u institucijama i kompanijama koje štite. Svi podaci šalju se u Institut za strateško planiranje Tavistok, gde se drže dosijei više miliona najvažnijih ljudi sveta, s precizno izraženim psihološkim profilima. No s druge strane, službe su (za svoje ili državne potrebe) sklone i da koriste mnoge pojedince koji deluju i u ovim neprozirnim svetovima. Pre nekoliko godina pojavila se izvanredno zanimljiva i dokumentovana biografija Alistera Kroulija „Tajni agent 666“, u kojoj je autor Ričard Spens insistirao na trajnim veoma jakim vezama Kroulija sa britanskom obaveštajnom službom. Kad se govori o tajnim društvima, postoji tradicionalna dilema o odnosu masonerije i britanske tajne službe, na primer, o tome da li služba i država koriste masoneriju za obaveštajne prodore i kreiranje agenata od uticaja u drugim zemljama, ili masonerija s druge strane upravlja radom službi i državne birokratije.

A šta ćemo s masonerijom, naročito na našem prostoru? Masonstvo u Srba i Hrvata bilo je česta tema analize, a Hrvati su optuživali Srbe da su oruđe slobodnog zidarstva.

Ova tradicija je posebno bila istaknuta u drugoj polovini 19. veka, kao i u periodu do izbijanja Drugog svetskog rata. Ujedinjena omladina srpska imala je direktne veze s italijanskim karbonarima, a na čuvenom osnivačkom skupu 1866. godine u Novom Sadu bilo je mladića obučenih u crvene karbonarske košulje. Jedan od vođa UOS Vladimir Jovanović bio je u prepisci sa Macinijem, i očigledno bio infiltriran u mrežu revolucionarnih organizacija po Evropi koja se po pravilu naslanjala na masonski paralelni svet. Dosta je solidno istražen rad prvih loža u Srbiji, a važno je uočiti činjenicu da je krajem 19. veka zbog sve više srpskih studenata u Francuskoj rastao i uticaj francuskog Velikog orijenta na ovim prostorima.

S druge strane, kod Hrvata je katolicizam bio izuzetno snažan i militantan. Iako je i tamo masonska tradicija bila nimalo zanemarljiva, katolicizam je, posebno nakon formiranja Jugoslavije, postao osnovni simbol identiteta, a kler je imao sve veću društvenu i političku ulogu i moć. Kod većine pripadnika katoličkog sveštenstva vladala je percepcija prema kojoj su oni branili hrišćanski narod u pretežno masonskoj državnoj tvorevini Kraljevini Jugoslaviji, kojom su vladali beogradski slobodni zidari u saradnji sa slobodnim zidarima iz Dalmacije i Hrvatske. I Mužić priznaje da antikatolicizam jugoslovenskih masona nije antihrvatski jer su i hrvatski masoni bili veoma organizovani protiv delovanja Katoličke crkve. Katolička crkva, uglavnom vezana za Hrvate, vodila je na dva nivoa borbu protiv te tvorevine: i zbog masonskog uticaja i zbog položaja Hrvata kao glavnog nosioca katolicizma u Jugoslaviji.

Šta je, po vašem mišljenju, istina o masoneriji u predratnoj Jugoslaviji? Kakav je bio njihov pravi uticaj? Koliki je taj upliv danas?

Postoje veoma korisna i verodostojna svedočanstva o ulozi masonerije (pre svega francuskog Velikog orijenta) u kreiranju ukupne jugoslovenske politike za vreme kralja Aleksandra, zatim generalne uloge slobodnog zidarstva u periodu pred izbijanje Drugog svetskog rata, u pravljenju Sporazuma iz 1939, u izvođenju puča od 27. marta, o delovanju tokom Drugog svetskog rata, o pravljenju vlade Tito–Šubašić, o vezi s obaveštajnim strukturama određenih zemalja, a najpre sa zemljom izvorne spekulativne masonerije Britanijom itd. Na osnovu poznatog materijala vidi se da je npr. Sporazum od 26. 8. 1939. zaista suštinski masonska tvorevina koju su sprovodili domaći slobodni zidari po nalogu britanske bratije. Iako Maček npr. nije bio član masonerije, skoro celokupno njegovo okruženje jeste, kao što je i sa srpske strane najveći deo nove vlade, uključujući i arhitektu sporazuma Mihaila Konstantinovića, bio u slobodnim zidarima. Slično kao što je kasnije i čitavo intelektualno okruženje vođe JVuO Dragoljuba Mihailovića bilo izrazito masonsko, a znamo da su i za Tita masonske veze odigrale važnu ulogu.

Ako imamo dobar uvid u gotovo presudan značaj masonerije za razvoj i definisanje jugoslovenske politike pre 70 godina, u najmanju ruku je koristan misaoni eksperiment spekulacija o tome da i danas masonski krugovi igraju sličnu ulogu u vođenju i usmeravanju srpske elite i srpske politike, a u vezi sa svetonazorima, potrebama, možda i nalozima svoje zapadne bratije, a pre svega britanske. Kad pređemo na teren činjenica, uviđamo da je vojvoda od Kenta, kao tradicionalni formalni šef globalne masonerije, nedavno primio delegaciju Regularne velike lože Srbije pomažući snažne i koordinirane napore da se pocepani i posvađani masonski redovi u Srbiji izmire i podvedu pod kapu Regularne velike lože koju Britanci priznaju. Zatim vredi videti spisak članova RVLS-e koji je 2010. objavio Zoran Nenezić, obnovitelj masonske lože u Jugoslaviji, a koji obuhvata bivše i sadašnje ministre, naučnike, novinare, uticajne javne ličnosti koje presudno deluju na javno mnjenje, ljude iz bezbednosnog aparata itd. Tako dolazimo do verovatne pretpostavke o ogromnom uticaju masonerije i na današnja zbivanja u Srbiji, bez obzira na to što ona nije jedinstvena, što postoji mnogo skandala u vezi s njenim delovanjem itd.

Jedno poglavlje svoje knjige „Mračni koridori moći“ posvetili ste uzajamnim sukobima, ali i savremenoj saradnji rimokatolika i masona. Kako izgleda ta istorija?

Rimokatolička crkva je stalno ukazivala na problematičnu tajnovitost i konspirativnost slobodnozidarskih i sličnih organizacija, koje deluju van očiju javnosti i bez mogućnosti državnih organa da kontrolišu njihove akcije. S obzirom na to da su u javnosti videli posledice takvog konspirativnog delovanja kao direktno suprotstavljenog svojim načelima i svom uticaju, katolici su analogno zaključivali da se u masonskim organizacijama kuju planovi za delovanje protiv crkve i hrišćanstva, tragajući za dokazom, dokumentima, svedočenjima. Važan korak predstavlja zabrana Iluminata 1785. godine i zaplena njihovih dokumenata u kojima su nađeni kontroverzni planovi. Četiri godine kasnije desila se Francuska revolucija, a već 1797. i 1798. izlaze dve klasične knjige opata Baruela i Džona Robinsona koje postavljaju standardnu konspirološku naraciju o infiltraciji Iluminata u masonske krugove i rušenje francuske kraljevine preko njih.

Vrhunac ovog trenda potrage za dokumentima i dokazima o masonskim planovima protiv crkve i država jeste „Alta vendita“, dokument prvi put objavljen 1859. uz podršku pape Pija IX. I papa Lav XIII je odobrio i podržao njegovo štampanje. Radi se o navodnom dokumentovanom planu za suzbijanje crkve i hrišćanstva, koji je nastao dvadesetih godina tog veka, a čije praktične posledice su bile stvaranje Italije kao izrazito masonske države, koja je papama otela Rim i suzbila ih u Vatikan. Ovaj dokument, što je zanimljivo, preporučuje i infiltraciju u crkvu i promovisanje liberalnih ideja kroz samu crkvu – jedna od dvadesetovekovnih formi istog metoda je trockistička teorija entrizma.

Infiltracija kao da je uspela, zar ne?

Rimokatolička crkva se u poslednja dva veka uglavnom adaptirala (aggiornamento) na svet koji su, čini se, prvenstveno vrednosno i ideološki oblikovali slobodni zidari, pa se tako i približavala uzusima koje su oni postavljali. Procenjeno je da radikalno oponiranje nije dalo rezultate i ušlo se u prilagođavanje sa ciljem očuvanja osnove.

Često je to, kao što smo videli, bila i strateška saradnja protiv zajedničkih neprijatelja na određenim interesima. Izuzetno je zanimljiva i važna epizoda s kreiranjem Evropske zajednice, koja je nastala kao deo Spajkmanove geopolitičke arhitekture u cilju zaokruživanja i zaprečavanja komunističkog bloka. Važnu posredničku ulogu imao je Poljak Jozef Retinger, mason, osnivač Evropskog pokreta i Bilderberga, koji je opet s druge strane imao veoma jake i bliske veze sa Kurijom i papom.

Mora se pomenuti poznata lista novinara Mina Pekorelija, objavljena 1978. godine u njegovom nedeljniku „Oservatore politiko“. Objavio je listu 120 visokorangiranih osoba u strukturi Rimokatoličke crkve za koje je tvrdio da su članovi slobodnih zidara. Na listi je nekoliko kardinala, državnih sekretara, biskupa, sveštenika itd. Pekoreli je bio izuzetno obavešten čovek, koji se nalazio na spisku članova lože P2, a ubijen je tek nekoliko meseci nakon objavljivanja ove liste. Za ubistvo je suđeno bivšem premijeru Đuliju Andreotiju i vođama mafije. Pekoreli je npr. još tada pisao da je ubistvo premijera Alda Mora deo operacije Gladio. Tek 1990. Andreoti će javno obznaniti postojanje sistema Gladio, a danas je zaista razjašnjeno da je Moro stradao na taj način.  

Kraj u narednom broju

[/restrict]