MORALNI SUNOVRAT MODERNE PORODICE

FILM „TRI SPRATA“

Kroz sudbine tri porodice u jednoj rimskoj trospratnici slavni italijanski režiser Nani Moreti je u svom novom filmu „Tri sprata“ predstavio lice naše civilizacije; lice kojeg bi trebalo da se stidimo ili koje bi moralo da nas bar zabrine, možda čak i pokrene da budemo bolji. Što se, naravno, neće desiti

Nani Moreti, slavni i iskusni italijanski sineasta i glumac, po običaju je testirao strpljenje svojih poklonika nateravši ih da na njegov novi film čekaju šest godina. I konačno ga je predstavio publici. Moreti se odlučio na ekranizaciju romana izraelskog pisca Eškola Nevoa „Tri sprata“. Vrlo je zaintrigirao i poklonike i one koji mu nisu naklonjeni jer je ovim filmom na prvi pogled značajno odstupio od svog stila, svojih tema i možda čak životnih fokusa koje je prenosio na ekran. [restrict]

Manje lična, ova je priča (zapravo tri u jednoj) daleko više indirektni i možda čak i kolateralni portret sveta našeg, naših savremenih vrednosti, novih i doskorašnjih normalnosti, naših nesreća, frustracija, grehova i posledica njihovih. Moretijevo odstupanje od lakonskih, uvrnuto duhovitih i značajno sentimentalnih pogleda na život na koje nas je navikao predstavljajući ih iz lične perspektive, čak i samo onog dela sveta koji se samo njega tiče, a zbog čega su ga prozvali italijanskim Vudijem Alenom, počelo je još s njegova dva prethodna ostvarenja, „Sinovljeva soba“ i „Moja majka“. Već tim delima uneo je u svoje stvaralaštvo obrise duboke ljudske tragedije, razarajuće tuge i egzistencijalnih duševnih preispitivanja. Sušta suprotnost u poređenju s početkom karijere koju je započeo još sedamdesetih. Njegov pečat, pa i Moretijevo malo remek-delo, koje nažalost nikad nije nadmašio, ostaje predivni poluautobiografski film „Dragi dnevniče“, koji je snimio pre bezmalo tri decenije. Sve što je smestio u taj film o njemu u njegovom Rimu koji je jednog leta obilazio na vespi, mada i ne samo Rimu, duhovito, šašavo, opušteno, tipično italijanski bleskasto, nežno i sentimentalno, bilo je duh vremena ondašnjeg, kada je Italija još uvek bila više Italija nego što je danas, a život u njoj jednostavniji, opušteniji, svakako bolji. Bilo je nemoguće odoleti šarmu tog filma. I Moretijevom specifičnom smislu za humor. Kako je sve to, pa i on sam, daleko od svega ovoga danas. I od njega. Od mladog italijanskog komuniste do ogorčenog autora u godinama kojeg prigodno vremenu današnjem, nagomilanim razočaranjima što se neminovno talože s godinama, zanimaju teške teme, Moreti je, nažalost, postao sasvim drugačiji od onog frivolnog i lakonskog četrdesetogodišnjaka na vespi koji se tako zabavno na veliki i važni način bavio malim i trivijalnim temama rimske i uopšte italijanske tadašnje svakodnevice dok je ispisivao svoj celuloidni dnevnik. I mi smo svi u međuvremenu postali neko drugi. Kao i on, ogorčeniji drugi. Razočarani.

 

Radi samo kada ima nešto da kaže  Aktuelnim filmom „Tri sprata“ Moreti je pokušao da se predstavi u miljeu melanholije i tragedije, kao i da nam pokaže naše sopstveno svakodnevno lice grešnika i generalno ljudi s manama, sve naše laži, licemerja i nemoralnosti s kojima se tako lako nosimo kada nam koriste i još lakše ih navodimo kao principe kada nas to ništa ne košta. Moreti je odavno izjavio da nije pravi sineasta jer radi samo kada ima nešto da kaže. Pa je zato čekanje od šest godina na ovaj film dobilo na posebnom značaju. Mnogi su jedva dočekali njegov novi film i mnogi se razočarali. Posebno među kritičarima. Od premijere na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu „Tri sprata“ su uglavnom negativno komentarisana u svetskoj kritici. U najboljem slučaju dobijala su prosečne ocene. Ali publika je daleko bolje reagovala – i to ne na račun njegovog minulog rada već je baš bila zadovoljna ovim ostvarenjem iako su neki žalili što je Moreti stao iza ovakve priče. Zapravo tri priče u jednoj. Mada i više od tri. U ovom je filmu, naime, na tri sprata jedne rimske zgrade iz naslova smešteno tri porodice različitih uzrasta, porodičnog i imovnog stanja. Svakako sa svojim posebnim sudbinama koje, međutim, uopšte nisu posebne i predstavljaju materijal za savršeni presek stanja i u italijanskom društvu, i svuda na planeti. Ili skoro svuda. U pitanju je, u krajnjoj liniji, preispitivanje morala savremenog čoveka. Ili, preciznije, izostanka morala. Mada, zar to nije isto? Da li može postojati čovek bez morala? Ili se umesto njega u ovaj naš svet u rasulu uselio njegov surogat, neka besna zver bez saosećanja, moralnih kočnica, beskrajno samoživa i surova?

U centru pažnje ovih priča iz rimske trospratnice je porodica vremešnog sudije (igra ga Moreti) čiji mladi sin u pijanom stanju izaziva automobilsku nesreću u kojoj ubija ženu na ulici. Bilo je ovakvih priča i u televizijskoj i filmskoj ponudi. Šta će roditelji uraditi za svog grešnog sina. I kako će on reagovati povodom onoga što je učinio. Pre dve godine (serija ulazi u nenadanu drugu sezonu) istom ovom pričom i moralnom dilemom u njoj bavila se serija „Časni sudijo“ sa superzvezdom Brajanom Kranstonom u naslovnoj ulozi. Ali Moretijev otac je sudija koji, za razliku od američkog, uopšte nije imao dilemu šta da uradi. Odnosno, ne uradi. Nije želeo da „potegne veze“ i zaštiti sina od zaslužene kazne. U ovoj priči je daleko značajniji sinovljev lik. Kao predstavnik mlade generacije, kao, dakle, budućnost ovog sveta, on je razočaravajuća i istinski zabrinjavajuća pojava. Ne da mu nije palo na pamet da prizna svoje nedelo nego uopšte nije osećao krivicu zbog izazvane tragedije, nimalo žalosti, pa otud nije imao potrebu za pokajanjem. To je slomilo njegovog oca. Sudija je odbio da zataška sinovljev greh i njih dvojica su se zauvek razišli. O, da, usledila je ONA scena. Čak i u najbrutalnijim američkim hororima nije viđena scena u kojoj pobesneli sin obara oca na pod i šutira ga jer ovaj odbija da mu pomogne da izbegne kaznu! Kakav strašan poraz ove civilizacije!

 

Stereotipi moralne posrnulosti Moralna preispitivanja su u centru pažnje i ostalih sudbina stanara ove rimske trospratnice. Posebno se ističe licemerje mladog oca, spremnog da do smrti maltretira starca koji je čuvao njegovu malu ćerku, jer je posumnjao da je ovaj pedofil, a istovremeno nije odoleo zavođenju tinejdžerke koja je odlučila da uđe u svet seksa s njim. Potom će ga zbog toga godinama vući po sudovima. Ove priče su stereotipi moralne posrnulosti modernog sveta. Osim oca mladića koji je izazvao smrtonosnu saobraćajnu nesreću, u filmu nema nijednog moralno ispravnog lika. Svi su korumpirani sopstvenim interesima i osećanjima. Supruga sudije takođe. Ona je na sve načine pokušavala da ubedi muža da pomogne sinu da izbegne kaznu. S njom i u tom momentu s odraslim sinom (priča se odvija u rasponu od desetak godina) Moreti završava film. Osmehom trijumfa i nade majčine da će je posle godina ignorisanja sin konačno prihvatiti i vratiti u svoj život. Čak je u međuvremenu uspeo i da se pokaje i izvini mužu žene koju je usmrtio. Učinio je to, naravno, zbog sebe, a ne zbog žrtve i njenog muža. Tako da u finalu likovi Moretijevog filma ipak prolaze kroz nekakvu katarzu. Ali je ona motivisana sebičlukom. Jer katarza je trebalo da nastane iz potrebe za iskupljenjem, iz saznanja da je učinjen greh i da će on teško morati da se plati. Da je kazna zaslužena i neophodna. Svega toga ovde nema. Ima kazne, ali nije prihvaćena kao neophodna i zaslužena. Izostala je empatija i s njom iskreno kajanje. Mladić ne žali svoju žrtvu. Ne oseća krivicu. Do te mere mu je teško palo to što ga otac nije spasio da ga zauvek izbacuje iz svog života. Ne odlazi mu ni na sahranu. Porodice su omanule i ovde. Zbog svoje krhkosti propustile su da izgrade snažne ličnosti i da ih spreme za najteža suočavanja sa životom. Dolazak bilo kakve nesreće ih lako uništava. I TO je duh vremena današnjeg. Izostanak snage u porodici i samim tim njena nemoć da se na pravi način suoči s iskušenjima greha. Deluje da danas čovek više nije sposoban ni voljan da odoli grehu i da se odupre zlu. Tako je u samoj svojoj srži društvo neizlečivo bolesno. To, međutim, nije Moretijeva poruka, a ni cilj ovog filma. Više je to onaj majčin osmeh zadovoljstva u poslednjem kadru. Ni ona ne oseća krivicu ni žalost zbog tragedije koju je izazvao njen sin i u porodici koju je unesrećio i u sopstvenoj. Važno joj je samo da joj se on konačno vrati. Sve porodice su u ovom filmu u nekoj meri ostale oštećene i unesrećene. To je slika ovog sveta nad kojom bi trebalo da se zabrinemo. Ali naravno da nećemo.

[/restrict]