МОРАЛНИ СУНОВРАТ МОДЕРНЕ ПОРОДИЦЕ

ФИЛМ „ТРИ СПРАТА“

Кроз судбине три породице у једној римској троспратници славни италијански режисер Нани Морети је у свом новом филму „Три спрата“ представио лице наше цивилизације; лице којег би требало да се стидимо или које би морало да нас бар забрине, можда чак и покрене да будемо бољи. Што се, наравно, неће десити

Нани Морети, славни и искусни италијански синеаста и глумац, по обичају је тестирао стрпљење својих поклоника натеравши их да на његов нови филм чекају шест година. И коначно га је представио публици. Морети се одлучио на екранизацију романа израелског писца Ешкола Невоа „Три спрата“. Врло је заинтригирао и поклонике и оне који му нису наклоњени јер је овим филмом на први поглед значајно одступио од свог стила, својих тема и можда чак животних фокуса које је преносио на екран.

[restrict]

Мање лична, ова је прича (заправо три у једној) далеко више индиректни и можда чак и колатерални портрет света нашег, наших савремених вредности, нових и доскорашњих нормалности, наших несрећа, фрустрација, грехова и последица њихових. Моретијево одступање од лаконских, уврнуто духовитих и значајно сентименталних погледа на живот на које нас је навикао представљајући их из личне перспективе, чак и само оног дела света који се само њега тиче, а због чега су га прозвали италијанским Вудијем Аленом, почело је још с његова два претходна остварења, „Синовљева соба“ и „Моја мајка“. Већ тим делима унео је у своје стваралаштво обрисе дубоке људске трагедије, разарајуће туге и егзистенцијалних душевних преиспитивања. Сушта супротност у поређењу с почетком каријере коју је започео још седамдесетих. Његов печат, па и Моретијево мало ремек-дело, које нажалост никад није надмашио, остаје предивни полуаутобиографски филм „Драги дневниче“, који је снимио пре безмало три деценије. Све што је сместио у тај филм о њему у његовом Риму који је једног лета обилазио на веспи, мада и не само Риму, духовито, шашаво, опуштено, типично италијански блескасто, нежно и сентиментално, било је дух времена ондашњег, када је Италија још увек била више Италија него што је данас, а живот у њој једноставнији, опуштенији, свакако бољи. Било је немогуће одолети шарму тог филма. И Моретијевом специфичном смислу за хумор. Како је све то, па и он сам, далеко од свега овога данас. И од њега. Од младог италијанског комунисте до огорченог аутора у годинама којег пригодно времену данашњем, нагомиланим разочарањима што се неминовно таложе с годинама, занимају тешке теме, Морети је, нажалост, постао сасвим другачији од оног фриволног и лаконског четрдесетогодишњака на веспи који се тако забавно на велики и важни начин бавио малим и тривијалним темама римске и уопште италијанске тадашње свакодневице док је исписивао свој целулоидни дневник. И ми смо сви у међувремену постали неко други. Као и он, огорченији други. Разочарани.

 

Ради само када има нешто да каже  Актуелним филмом „Три спрата“ Морети је покушао да се представи у миљеу меланхолије и трагедије, као и да нам покаже наше сопствено свакодневно лице грешника и генерално људи с манама, све наше лажи, лицемерја и неморалности с којима се тако лако носимо када нам користе и још лакше их наводимо као принципе када нас то ништа не кошта. Морети је одавно изјавио да није прави синеаста јер ради само када има нешто да каже. Па је зато чекање од шест година на овај филм добило на посебном значају. Многи су једва дочекали његов нови филм и многи се разочарали. Посебно међу критичарима. Од премијере на прошлогодишњем Венецијанском фестивалу „Три спрата“ су углавном негативно коментарисана у светској критици. У најбољем случају добијала су просечне оцене. Али публика је далеко боље реаговала – и то не на рачун његовог минулог рада већ је баш била задовољна овим остварењем иако су неки жалили што је Морети стао иза овакве приче. Заправо три приче у једној. Мада и више од три. У овом је филму, наиме, на три спрата једне римске зграде из наслова смештено три породице различитих узраста, породичног и имовног стања. Свакако са својим посебним судбинама које, међутим, уопште нису посебне и представљају материјал за савршени пресек стања и у италијанском друштву, и свуда на планети. Или скоро свуда. У питању је, у крајњој линији, преиспитивање морала савременог човека. Или, прецизније, изостанка морала. Мада, зар то није исто? Да ли може постојати човек без морала? Или се уместо њега у овај наш свет у расулу уселио његов сурогат, нека бесна звер без саосећања, моралних кочница, бескрајно саможива и сурова?

У центру пажње ових прича из римске троспратнице је породица времешног судије (игра га Морети) чији млади син у пијаном стању изазива аутомобилску несрећу у којој убија жену на улици. Било је оваквих прича и у телевизијској и филмској понуди. Шта ће родитељи урадити за свог грешног сина. И како ће он реаговати поводом онога што је учинио. Пре две године (серија улази у ненадану другу сезону) истом овом причом и моралном дилемом у њој бавила се серија „Часни судијо“ са суперзвездом Брајаном Кранстоном у насловној улози. Али Моретијев отац је судија који, за разлику од америчког, уопште није имао дилему шта да уради. Односно, не уради. Није желео да „потегне везе“ и заштити сина од заслужене казне. У овој причи је далеко значајнији синовљев лик. Као представник младе генерације, као, дакле, будућност овог света, он је разочаравајућа и истински забрињавајућа појава. Не да му није пало на памет да призна своје недело него уопште није осећао кривицу због изазване трагедије, нимало жалости, па отуд није имао потребу за покајањем. То је сломило његовог оца. Судија је одбио да заташка синовљев грех и њих двојица су се заувек разишли. О, да, уследила је ОНА сцена. Чак и у најбруталнијим америчким хорорима није виђена сцена у којој побеснели син обара оца на под и шутира га јер овај одбија да му помогне да избегне казну! Какав страшан пораз ове цивилизације!

 

Италијански режисер
Нани Морети

Стереотипи моралне посрнулости Морална преиспитивања су у центру пажње и осталих судбина станара ове римске троспратнице. Посебно се истиче лицемерје младог оца, спремног да до смрти малтретира старца који је чувао његову малу ћерку, јер је посумњао да је овај педофил, а истовремено није одолео завођењу тинејџерке која је одлучила да уђе у свет секса с њим. Потом ће га због тога годинама вући по судовима. Ове приче су стереотипи моралне посрнулости модерног света. Осим оца младића који је изазвао смртоносну саобраћајну несрећу, у филму нема ниједног морално исправног лика. Сви су корумпирани сопственим интересима и осећањима. Супруга судије такође. Она је на све начине покушавала да убеди мужа да помогне сину да избегне казну. С њом и у том моменту с одраслим сином (прича се одвија у распону од десетак година) Морети завршава филм. Осмехом тријумфа и наде мајчине да ће је после година игнорисања син коначно прихватити и вратити у свој живот. Чак је у међувремену успео и да се покаје и извини мужу жене коју је усмртио. Учинио је то, наравно, због себе, а не због жртве и њеног мужа. Тако да у финалу ликови Моретијевог филма ипак пролазе кроз некакву катарзу. Али је она мотивисана себичлуком. Јер катарза је требало да настане из потребе за искупљењем, из сазнања да је учињен грех и да ће он тешко морати да се плати. Да је казна заслужена и неопходна. Свега тога овде нема. Има казне, али није прихваћена као неопходна и заслужена. Изостала је емпатија и с њом искрено кајање. Младић не жали своју жртву. Не осећа кривицу. До те мере му је тешко пало то што га отац није спасио да га заувек избацује из свог живота. Не одлази му ни на сахрану. Породице су омануле и овде. Због своје крхкости пропустиле су да изграде снажне личности и да их спреме за најтежа суочавања са животом. Долазак било какве несреће их лако уништава. И ТО је дух времена данашњег. Изостанак снаге у породици и самим тим њена немоћ да се на прави начин суочи с искушењима греха. Делује да данас човек више није способан ни вољан да одоли греху и да се одупре злу. Тако је у самој својој сржи друштво неизлечиво болесно. То, међутим, није Моретијева порука, а ни циљ овог филма. Више је то онај мајчин осмех задовољства у последњем кадру. Ни она не осећа кривицу ни жалост због трагедије коју је изазвао њен син и у породици коју је унесрећио и у сопственој. Важно јој је само да јој се он коначно врати. Све породице су у овом филму у некој мери остале оштећене и унесрећене. То је слика овог света над којом би требало да се забринемо. Али наравно да нећемо.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *