KO NIJE SLUŠAO LAVROVA, SADA ČUJE ŠOJGUA

Koliki je stvarni domet NATO propagande protiv Rusije, vidi se po tome što većina sveta ne žuri s uvođenjem sankcija Moskvi, jer se na ovom pitanju prelamaju realna politika i interesi država

Prema jednom nedavnom zapadnom istraživanju, 47 odsto ispitanika u SAD veruje da je njihova zemlja odigrala odlučujuću ulogu u pobedi nad Nemačkom u Drugom svetskom ratu, dok je svega 12 procenata reklo da su to ipak bili Rusi. Među Britancima je slična slika: polovina ih veruje da su baš oni dali najveći doprinos, a tek 13 odsto je pomenulo ruski. Dosta realniji, ali očito i sami pod dejstvom propagande kojom se besomučno revidira istorija poslednjih decenija, bili su sami Nemci. Nešto više od trećine njih reklo je da su ih pobedili Amerikanci, 22 odsto da su to bili Rusi, dok je sedam procenata navelo Britance.

Istorijski podaci pak ukazuju na sledeće: Crvena armija je u Drugom svetskom ratu dala više od osam i po miliona života i eliminisala gotovo šest miliona nemačkih vojnika, dok su Amerikanci izgubili u Evropi najviše 180.000 vojnika, a u ratu s Japanom nešto manje od 300 hiljada. Britanci i Francuzi i manje od toga – na nivou vojnih gubitaka Jugoslavije. Svi zapadni saveznici zajedno kad se sakupe, na svim frontovima Drugog svetskog rata, dali su između osam i deset puta manje života od SSSR-a i Rusije, a toliko su manje i neprijatelja izbacili iz stroja. Sovjetsko-nemački front bio je četiri puta duži od svih ostalih frontova u Evropi i Africi zajedno. Hitler je na ruski front poslao više od 600 svojih najboljih divizija, dok ih je na zapadu držao svega 176, uglavnom vojnika starijeg uzrasta i mladih regruta. Zapadno javno mnjenje, međutim, o tome ne zna ništa jer su propaganda i obrazovni sistem učinili svoje. Istorijske i objektivne činjenice morale su da ustuknu pred naletima medija i lažnih istoričara.

[restrict]

SUKOB IDENTIČAN ONOM OD 1941. DO 1944. GODINE Ovih dana na primeru ukrajinskog rata vidimo zašto je bilo toliko važno prekrajati istoriju svih proteklih godina i zašto se Moskva borila protiv toga. Ne zato što želi da idealizuje i heroizuje sopstvenu istoriju na način kako to drugi rade već prvenstveno zbog toga što se ove devijacije koriste u današnjem (geo)političkom obračunu protiv Rusije s veoma realnim i opipljivim implikacijama u aktuelnim dešavanjima. Jer ako znamo da su Rusi bili naši saveznici koji su nas svojom žrtvom spasli u Drugom svetskom ratu, imaćemo drugačiji odnos prema njima nego ako verujemo da smo to učinili sami, spasivši pritom i Moskvu. A oni, nezahvalni i bezvredni Rusi, okupiraju redom susede u okruženju i krše međunarodno pravo kao Hitler. I zato ih treba uništiti bez imalo milosti i ubediti svoju javnost da je to ispravno.

Zaboravili su da je SSSR s nešto manje od 200 miliona stanovnika ratovao četiri godine protiv „ujedinjene Evrope“ predvođene Nemačkom, sa oko 400 miliona stanovnika (bez Britanije), jer su na ruski front slati vojnici s teritorija najmanje 14 današnjih evropskih zemalja, plus brojne kolaboracionističke formacije iz današnje Ukrajine, Belorusije, Letonije, Estonije, Gruzije, Jermenije, Azerbejdžana, kao i same Rusije. U periodu rata između napada na Poljsku 1939. i iskrcavanja u Normandiji 1944 (Nemačka je udarila na SSSR 22. juna 1941), vojske zapadnih saveznika nisu vodile operacije u Evropi, izuzev laganog iskrcavanja na Siciliji u septembru 1943, kada je Moskva već slomila kičmu Vermahtu.

Vojni i civilni gubici SSSR-a u Velikom otadžbinskom ratu procenjuju se na skoro 30 miliona ljudi, što je oko 40 odsto ukupnih ratnih gubitaka, podnevši i trećinu finansijskih i materijalnih gubitaka čitavog sveta u tom sukobu. Sovjeti su tokom rata dobijali vojnu i materijalnu pomoć Amerike, čija je privreda nesmetano radila i profitirala, a ove ratne kredite je Moskva otplatila Vašingtonu tek 2006. godine, kada je to učinio predsednik Vladimir Putin.

I ponovo se postavlja pitanje: zašto je sve to sada bitno, dok u Ukrajini plamti ratni požar 21. veka? Između ostalog i zato jer se na neki način u Ukrajini ponavlja identičan sukob kakav je trajao od 1941. do 1944. godine, kada je Crvena armija oslobodila ovaj deo svoje zemlje od hitlerovske koalicije i domaćih ukrajinskih satrapa. Upravo ideološki naslednici ovih snaga, uz finansijsku, vojnu i medijsku podršku Zapada, ponovo su stali u stroj protiv Rusije, boreći se u poslednjih osam godina protiv svega što je rusko na istoku Ukrajine. A u nepokor(e)nom Donbasu, počev od prevrata u Kijevu februara 2014. pa do ruske intervencije u februaru 2022, ubijeno je preko 14.000 ljudi (od toga oko hiljadu dece), mahom u granatiranju Donjecka, Luganska i okolnih mesta. A prva žrtva u ovom sukobu bio je upravo ruski jezik čija je upotreba zabranjena odmah posle antiustavnog državnog prevrata u februaru 2014, kada je umalo ubijen demokratski izabrani predsednik Viktor Janukovič. Odmah zatim zabranjeni su i svi ruski mediji, filmovi, knjige…

Ali ni ove, najšturije podatke, zapadna javnost uglavnom nije bila u prilici da vidi, osim ako nije pratila ruske medije, poput RT i „Sputnjika“. Sada više ni oni to ne mogu, imajući u vidu da je ovim medijskim kompanijama zabranjen rad i emitovanje u svim zemljama NATO-a i Zapada. Samoodbrambeni rat Rusije – koja godinama upozorava da neće tolerisati genocidne napade na Ruse – za zaštitu života svojih građana i sunarodnika, kao i opstanka ruskog jezika, crkve i kulture na prostoru gde postoji više od hiljadu godina, sada može slobodno u zapadnim medijima da se predstavlja kao agresorski, jer nema više nikog ko bi mogao medijski da se tome usprotivi. I sada u svojim medijima mogu rusku specijalnu vojnu operaciju, u državi skoro dvostruko većoj od Nemačke, da predstavljaju kao mnogo goru od njihovog napada – 19 NATO država na malenu Jugoslaviju, gde nijedna članica alijanse, niti bilo koji njen građanin ili interes, nisu bili ugroženi nijednog trenutka.

 

MOSKVA U MEDIJSKOM RATU – USPEŠNA Zato je, tokom dve decenije, bilo neophodno Rusiju najpre uniziti i predstaviti je kao drugorazrednu, nebitnu silu u Drugom svetskom ratu, zatim izjednačiti nacizam i komunizam kao „dva oblika iste, totalitarne ideologije“, i na kraju je planski ocrniti kao savremenu diktaturu i autokratiju, članicu neke nove „osovine zla“. Moskva se od svega toga branila kako je mogla i umela i činjenica da su njeni mediji na kraju silom zatvoreni u Evropi potvrđuje da je u tom medijskom ratu bila prilično uspešna. Jer sila i sloboda medija nikada ne idu zajedno, bez obzira pod kojim „blagorodnim izgovorom“ se mediji guše. Treba imati u vidu da se zatvaranje ruskih medija ne može ni formalno opravdati, jer Rusija i NATO nisu u vojnom sukobu i diplomatski odnosi sa zapadnim zemljama (još uvek) nisu prekinuti. Posebno se ne može opravdati ulaganje desetina milijardi u preobraćanje Ukrajine u udarnu antirusku pesnicu koja ugrožava bezbednost i opstanak Rusije.

Uprkos tome što je 141 zemlja u Generalnoj skupštini glasala za osudu ruske agresije u Ukrajini, ne može da promakne činjenica da su se 53 države, na ovaj ili onaj način, od toga jasno ogradile. I to uprkos tome što je upad tenkovima na teritoriju suverene države zaista teško u formalnom smislu opravdati – brojne i velike svetske države uzele su u obzir čitav kontekst u kome se sve to desilo. Ali pre svega sopstvene interese. I njima je jasno da koliko sutra neki sused može početi da se obračunava s njihovom nacionalnom manjinom, pa bi i njih onda proglasili za agresore ako bi posle osam godina pregovora i apela pokušali da se umešaju i to zaustave. Ali za razliku od Rusije, većina njih ne bi imala snage da se odupre ujedinjenoj koaliciji Zapada. Zato su nade mnogih u svetu, uključujući i dobar deo onih koji su „osudili rusku agresiju“ u GS UN, ipak usmerene ka Rusiji i njenoj borbi. Kako je jednom prilikom rekao češki predsednik Miloš Zeman, „agresor je ona država koja napadne neku drugu državu pre nego što su to uradile SAD“.

 

JASNA PODRŠKA MOSKVI ŠIROM PLANETE Koliki je u ovom trenutku realni domet propagande protiv Rusije (ima li ičeg grotesknijeg nego kada SAD i NATO nekog nazivaju agresorom), ipak se najbolje vidi po jednom drugom „glasanju“ – uvođenju ekonomskih sankcija Moskvi. Jer na ovom pitanju se prelamaju realni interesi država, a ne iznose samo formalni stavovi „podrške Ukrajini“. Kada uvedete sankcije jednoj supersili, pogotovo ako ona u svojim rukama drži lavovski deo svetskih sirovina, energenata i žitarica, onda treba da budete spremni da ćete morati mnogo više da platite da bi vaši građani imali grejanje, osvetljenje, gorivo i hleb.

Čak i samo površnim pogledom na spisak zemalja koje uvode sankcije Moskvi, vidi se da nema govora o tome da je „ceo svet protiv Rusije“. Naprotiv, države koje su to učinile su ubedljiva manjina i taj spisak se svodi na EU i NATO članice i nekoliko država koje stoje uz njih. To je, zapravo, isti onaj spisak zemalja koje su i do sada vodile ekonomski rat protiv Moskve i kojima je Kremlj odavno uveo kontrasankcije, pre svega na uvoz hrane – čime su one izgubile ogromno tržište, a Rusija vratila „prehrambeni suverenitet“ izgubljen u doba Borisa Jeljcina. Danas Rusija ne zavisi od bilo kakvog uvoza u bilo kojoj sferi, a posebno hrane, ali zato svetsko tržište dosta zavisi od ruske poljoprivrede.

Nijedna zemlja BRIKS-a (Brazil, Indija, Kina i Južnoafrička Republika) nije se pridružila sankcijama. Osim Brazila, nijedna nije ni „osudila agresiju“. Kina razume rusku zabrinutost za sopstvenu bezbednost, što je jasna podrška Moskvi u ovoj situaciji. Ova pozicija Pekinga se neće menjati i to najviše brine Zapad, razumevajući da je „savez medveda i zmaja“ danas jači i vitalniji od NATO-a. Proces vraćanja izgubljene globalne ravnoteže je započet i Zapad to ne može da zaustavi. Takođe, čitav ODKB savez stao je na stranu Rusije, a sankcije ne uvode ni pomenuti Brazil, Argentina, Meksiko i Turska, kao ni bivše sovjetske republike Azerbejdžan i Moldavija. Posebno je važan stav navodnog američkog saveznika Gruzije o neuvođenju sankcija, imajući u vidu nedavnu prošlost i probleme s Rusima, ali će to Moskva visoko ceniti kada sve prođe – pod uslovom da Tbilisi ostane dosledan.

Sankcije neće uvoditi ni druge zemlje Latinske Amerike, uz možda poneki izuzetak, a na ovim pozicijama su i Srbija i Republika Srpska, dok vlasti u Sarajevu, Podgorici i Prištini jedva čekaju da zapevaju u NATO horu. Mađarska, kao članica EU i NATO-a, mora da uvede sankcije, ali neće dopustiti da se preko njene teritorije Ukrajina snabdeva oružjem. Podrška Rusiji stiže iz Venecuele, Kube, Nikaragve, Sirije, a sankcije neće uvoditi ni Ujedinjeni Arapski Emirati i Egipat. Drugim rečima, ubedljiva većina sveta nije previše fascinirana antiruskom propagandom i to bi trebalo da bude signal za Brisel i Vašington da je jedino rešenje da se pronađe kompromis i uvaže legitimni zahtevi Rusije. U suprotnom, ova kriza će se produbljivati i najveća žrtva biće kao i obično Evropa, ali ni Amerika ovog puta neće biti pošteđena. O tome je Putin u više navrata govorio. Prošle nedelje naložio je Ministarstvu inostranih poslova da mu se dostavi spisak zemalja koje su tokom ukrajinske krize izrazile bilo kakav neprijateljski stav prema Moskvi. To je još jedan razlog zašto niko ne žuri s uvođenjem sankcija Rusiji – da se ne bi našli na Putinovom spisku.

[/restrict]