КО НИЈЕ СЛУШАО ЛАВРОВА, САДА ЧУЈЕ ШОЈГУА

Колики је стварни домет НАТО пропаганде против Русије, види се по томе што већина света не жури с увођењем санкција Москви, јер се на овом питању преламају реална политика и интереси држава

Према једном недавном западном истраживању, 47 одсто испитаника у САД верује да је њихова земља одиграла одлучујућу улогу у победи над Немачком у Другом светском рату, док је свега 12 процената рекло да су то ипак били Руси. Међу Британцима је слична слика: половина их верује да су баш они дали највећи допринос, а тек 13 одсто је поменуло руски. Доста реалнији, али очито и сами под дејством пропаганде којом се бесомучно ревидира историја последњих деценија, били су сами Немци. Нешто више од трећине њих рекло је да су их победили Американци, 22 одсто да су то били Руси, док је седам процената навело Британце.

Историјски подаци пак указују на следеће: Црвена армија је у Другом светском рату дала више од осам и по милиона живота и елиминисала готово шест милиона немачких војника, док су Американци изгубили у Европи највише 180.000 војника, а у рату с Јапаном нешто мање од 300 хиљада. Британци и Французи и мање од тога – на нивоу војних губитака Југославије. Сви западни савезници заједно кад се сакупе, на свим фронтовима Другог светског рата, дали су између осам и десет пута мање живота од СССР-а и Русије, а толико су мање и непријатеља избацили из строја. Совјетско-немачки фронт био је четири пута дужи од свих осталих фронтова у Европи и Африци заједно. Хитлер је на руски фронт послао више од 600 својих најбољих дивизија, док их је на западу држао свега 176, углавном војника старијег узраста и младих регрута. Западно јавно мњење, међутим, о томе не зна ништа јер су пропаганда и образовни систем учинили своје. Историјске и објективне чињенице морале су да устукну пред налетима медија и лажних историчара.

[restrict]

СУКОБ ИДЕНТИЧАН ОНОМ ОД 1941. ДО 1944. ГОДИНЕ Ових дана на примеру украјинског рата видимо зашто је било толико важно прекрајати историју свих протеклих година и зашто се Москва борила против тога. Не зато што жели да идеализује и хероизује сопствену историју на начин како то други раде већ првенствено због тога што се ове девијације користе у данашњем (гео)политичком обрачуну против Русије с веома реалним и опипљивим импликацијама у актуелним дешавањима. Јер ако знамо да су Руси били наши савезници који су нас својом жртвом спасли у Другом светском рату, имаћемо другачији однос према њима него ако верујемо да смо то учинили сами, спасивши притом и Москву. А они, незахвални и безвредни Руси, окупирају редом суседе у окружењу и крше међународно право као Хитлер. И зато их треба уништити без имало милости и убедити своју јавност да је то исправно.

Заборавили су да је СССР с нешто мање од 200 милиона становника ратовао четири године против „уједињене Европе“ предвођене Немачком, са око 400 милиона становника (без Британије), јер су на руски фронт слати војници с територија најмање 14 данашњих европских земаља, плус бројне колаборационистичке формације из данашње Украјине, Белорусије, Летоније, Естоније, Грузије, Јерменије, Азербејџана, као и саме Русије. У периоду рата између напада на Пољску 1939. и искрцавања у Нормандији 1944 (Немачка је ударила на СССР 22. јуна 1941), војске западних савезника нису водиле операције у Европи, изузев лаганог искрцавања на Сицилији у септембру 1943, када је Москва већ сломила кичму Вермахту.

Војни и цивилни губици СССР-а у Великом отаџбинском рату процењују се на скоро 30 милиона људи, што је око 40 одсто укупних ратних губитака, подневши и трећину финансијских и материјалних губитака читавог света у том сукобу. Совјети су током рата добијали војну и материјалну помоћ Америке, чија је привреда несметано радила и профитирала, а ове ратне кредите је Москва отплатила Вашингтону тек 2006. године, када је то учинио председник Владимир Путин.

И поново се поставља питање: зашто је све то сада битно, док у Украјини пламти ратни пожар 21. века? Између осталог и зато јер се на неки начин у Украјини понавља идентичан сукоб какав је трајао од 1941. до 1944. године, када је Црвена армија ослободила овај део своје земље од хитлеровске коалиције и домаћих украјинских сатрапа. Управо идеолошки наследници ових снага, уз финансијску, војну и медијску подршку Запада, поново су стали у строј против Русије, борећи се у последњих осам година против свега што је руско на истоку Украјине. А у непокор(е)ном Донбасу, почев од преврата у Кијеву фебруара 2014. па до руске интервенције у фебруару 2022, убијено је преко 14.000 људи (од тога око хиљаду деце), махом у гранатирању Доњецка, Луганска и околних места. А прва жртва у овом сукобу био је управо руски језик чија је употреба забрањена одмах после антиуставног државног преврата у фебруару 2014, када је умало убијен демократски изабрани председник Виктор Јанукович. Одмах затим забрањени су и сви руски медији, филмови, књиге…

Али ни ове, најштурије податке, западна јавност углавном није била у прилици да види, осим ако није пратила руске медије, попут РТ и „Спутњика“. Сада више ни они то не могу, имајући у виду да је овим медијским компанијама забрањен рад и емитовање у свим земљама НАТО-а и Запада. Самоодбрамбени рат Русије – која годинама упозорава да неће толерисати геноцидне нападе на Русе – за заштиту живота својих грађана и сународника, као и опстанка руског језика, цркве и културе на простору где постоји више од хиљаду година, сада може слободно у западним медијима да се представља као агресорски, јер нема више никог ко би могао медијски да се томе успротиви. И сада у својим медијима могу руску специјалну војну операцију, у држави скоро двоструко већој од Немачке, да представљају као много гору од њиховог напада – 19 НАТО држава на малену Југославију, где ниједна чланица алијансе, нити било који њен грађанин или интерес, нису били угрожени ниједног тренутка.

 

МОСКВА У МЕДИЈСКОМ РАТУ – УСПЕШНА Зато је, током две деценије, било неопходно Русију најпре унизити и представити је као другоразредну, небитну силу у Другом светском рату, затим изједначити нацизам и комунизам као „два облика исте, тоталитарне идеологије“, и на крају је плански оцрнити као савремену диктатуру и аутократију, чланицу неке нове „осовине зла“. Москва се од свега тога бранила како је могла и умела и чињеница да су њени медији на крају силом затворени у Европи потврђује да је у том медијском рату била прилично успешна. Јер сила и слобода медија никада не иду заједно, без обзира под којим „благородним изговором“ се медији гуше. Треба имати у виду да се затварање руских медија не може ни формално оправдати, јер Русија и НАТО нису у војном сукобу и дипломатски односи са западним земљама (још увек) нису прекинути. Посебно се не може оправдати улагање десетина милијарди у преобраћање Украјине у ударну антируску песницу која угрожава безбедност и опстанак Русије.

Упркос томе што је 141 земља у Генералној скупштини гласала за осуду руске агресије у Украјини, не може да промакне чињеница да су се 53 државе, на овај или онај начин, од тога јасно оградиле. И то упркос томе што је упад тенковима на територију суверене државе заиста тешко у формалном смислу оправдати – бројне и велике светске државе узеле су у обзир читав контекст у коме се све то десило. Али пре свега сопствене интересе. И њима је јасно да колико сутра неки сусед може почети да се обрачунава с њиховом националном мањином, па би и њих онда прогласили за агресоре ако би после осам година преговора и апела покушали да се умешају и то зауставе. Али за разлику од Русије, већина њих не би имала снаге да се одупре уједињеној коалицији Запада. Зато су наде многих у свету, укључујући и добар део оних који су „осудили руску агресију“ у ГС УН, ипак усмерене ка Русији и њеној борби. Како је једном приликом рекао чешки председник Милош Земан, „агресор је она држава која нападне неку другу државу пре него што су то урадиле САД“.

 

ЈАСНА ПОДРШКА МОСКВИ ШИРОМ ПЛАНЕТЕ Колики је у овом тренутку реални домет пропаганде против Русије (има ли ичег гротескнијег него када САД и НАТО неког називају агресором), ипак се најбоље види по једном другом „гласању“ – увођењу економских санкција Москви. Јер на овом питању се преламају реални интереси држава, а не износе само формални ставови „подршке Украјини“. Када уведете санкције једној суперсили, поготово ако она у својим рукама држи лавовски део светских сировина, енергената и житарица, онда треба да будете спремни да ћете морати много више да платите да би ваши грађани имали грејање, осветљење, гориво и хлеб.

Чак и само површним погледом на списак земаља које уводе санкције Москви, види се да нема говора о томе да је „цео свет против Русије“. Напротив, државе које су то учиниле су убедљива мањина и тај списак се своди на ЕУ и НАТО чланице и неколико држава које стоје уз њих. То је, заправо, исти онај списак земаља које су и до сада водиле економски рат против Москве и којима је Кремљ одавно увео контрасанкције, пре свега на увоз хране – чиме су оне изгубиле огромно тржиште, а Русија вратила „прехрамбени суверенитет“ изгубљен у доба Бориса Јељцина. Данас Русија не зависи од било каквог увоза у било којој сфери, а посебно хране, али зато светско тржиште доста зависи од руске пољопривреде.

Ниједна земља БРИКС-а (Бразил, Индија, Кина и Јужноафричка Република) није се придружила санкцијама. Осим Бразила, ниједна није ни „осудила агресију“. Кина разуме руску забринутост за сопствену безбедност, што је јасна подршка Москви у овој ситуацији. Ова позиција Пекинга се неће мењати и то највише брине Запад, разумевајући да је „савез медведа и змаја“ данас јачи и виталнији од НАТО-а. Процес враћања изгубљене глобалне равнотеже је започет и Запад то не може да заустави. Такође, читав ОДКБ савез стао је на страну Русије, а санкције не уводе ни поменути Бразил, Аргентина, Мексико и Турска, као ни бивше совјетске републике Азербејџан и Молдавија. Посебно је важан став наводног америчког савезника Грузије о неувођењу санкција, имајући у виду недавну прошлост и проблеме с Русима, али ће то Москва високо ценити када све прође – под условом да Тбилиси остане доследан.

Санкције неће уводити ни друге земље Латинске Америке, уз можда понеки изузетак, а на овим позицијама су и Србија и Република Српска, док власти у Сарајеву, Подгорици и Приштини једва чекају да запевају у НАТО хору. Мађарска, као чланица ЕУ и НАТО-а, мора да уведе санкције, али неће допустити да се преко њене територије Украјина снабдева оружјем. Подршка Русији стиже из Венецуеле, Кубе, Никарагве, Сирије, а санкције неће уводити ни Уједињени Арапски Емирати и Египат. Другим речима, убедљива већина света није превише фасцинирана антируском пропагандом и то би требало да буде сигнал за Брисел и Вашингтон да је једино решење да се пронађе компромис и уваже легитимни захтеви Русије. У супротном, ова криза ће се продубљивати и највећа жртва биће као и обично Европа, али ни Америка овог пута неће бити поштеђена. О томе је Путин у више наврата говорио. Прошле недеље наложио је Министарству иностраних послова да му се достави списак земаља које су током украјинске кризе изразиле било какав непријатељски став према Москви. То је још један разлог зашто нико не жури с увођењем санкција Русији – да се не би нашли на Путиновом списку.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *