„IZVIISKRA NJEGOŠEVA“ MILOSAVU TEŠIĆU – LIRSKA UTVRDA MILOSAVA TEŠIĆA

Osmi dobitnik književnog priznanja koje dodeljuje Eparhija budimljansko-nikšićka počev od 2008. godine obnarodovan je na svečanosti u kripti Hrama Svetog Save, u prisustvu patrijarha Porfirija, mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija i njegovog naslednika na mestu episkopa budimljansko-nikšićkog Metodija. Priznanje će Milosavu Tešiću biti uručeno u Nikšiću o prazniku Sv. Vasilija Ostroškog. Ovom prilikom, žiri kojem je predsedavao prof. dr Jovan Delić, odlučio je da se „Izuzetna Izviiskra Njegoševa“ dodeli pesniku Matiji Bećkoviću o Lučindanu tekuće godine u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici. Bećković je, inače, poslednji dobitnik negdašnje Njegoševe nagrade, koja je, u času osnivanja „Izviiskre Njegoševe“, bila ugašena. Pokrovitelj nagrade je kompanija „Mona“

Milosav Tešić je pesnik odveć tihe slave – spram raskošnih tekovina njegove lirske borbe neprestane. Njegova pesnička vatra s merom se pali i s merom gasi, plamsa iz sedimenata jezika koji mu je i životni poziv. „Neka se Rečnik sažme, skameni / u Reč urotnu, kojom plameni / zvone oblici, gde se treznije / napast Jezika bokom prelama / u sunovrate, gde opreznije / rade slikovi“ – čitamo u završnici poeme „Blago Božije“. Reč urotna, plameni i zvonki oblici – ove sintagme mogu biti sažet samoopis poezije Milosava Tešića. U mnogim nevoljama koje nas prate i umnožavaju se, među utešnim činjenicama jeste da smo savremenici niza pesnika čija se plamena energija postojano održava, obnavlja i razgoreva, da nas zgreje u surovom vremenu. [restrict]

Tešić je primer samodiscipline koja nama uglavnom nedostaje u poslovima duha, primer zemljodelačke trpeljivosti, bez samozavaravanja. Uostalom, u srpsku književnu javnost on i dospeva u času kada je većina njegovih ispisnika pokazala šta ume i dokle sme i hoće. Sredinom osamdesetih godina minulog veka, Tešić – urednički podržan od Rajka Petrova Noga – odmah zapažen ulazi na pozorje ophrvano epohalnim kolebanjima i besporecima. Začuo je i oglasio neke potisnute reči, slike i ritmove, iz nesećanja krenuo u hodočasničko prisećanje putevima naše jezičke topografije. Šifra Kupinovo pokazala se kao prvi ključ za asocijativno dozivanje u svim smerovima, najpre u znaku razlučenja na neodređeno ono i ovo, na prisutno i odsutno. „To je ono nije ovo / daleko je Kupinovo.“ Krenuo je u susret tom čarovitom Kupinovu i drugim rečima i sazvučjima što svašta pamte, sa korenskim asocijacijama na skupljača i na kupinu što ne sagoreva. Potom, u pesmama što će uslediti, zaokreće i priziva sadržaje iz povesno-legendarne skrivnice. Jedno od značenja naslovnog simbola lirskog prvenca Kupinovo, prisutno u nerečenom ali tada neprizvanom, jeste poslednja odbrambena tačka srpske despotovine, poslednji bedem Brankovića i njihovog otpora azijatskoj tmuši što je zobala zemlje i narode. Evo, pre tačno pola milenija, 1521. godine, sravnjen je grad Kupinik.

Ostalo je Kupinovo, na zemlji i u tlu jezičke memorije, i Tešić je srećno posegao za njim. Potom će i evokacije slika i likova iz predanjskog nezaborava odneti prevagu u Tešićevim pesmama sa zvučnim toponimima u naslovima. Tako će u pesmi „Tršić“ doneti ovakvu snohvaticu: „U taljige milogledne / Vuk s Filipom u snu sedne. // Oko klena i jasena / lete gusle i pismena. // Iz Tršića istreperi / u oblake jat pa jeri.“ U takvom je snu pesnik imaginativno preleteo putanju od Sentandreje do Peći i Prizrena, od Čokešine do Žitomislića i Crmnice.

Prebrano gradivo leksikografa Tešić ulaže u narastajuću pesničku građevinu. Pesnik okuplja i stavlja u dejstvo sve slojeve jezičkomemorijskog i aktivnog fundusa. Sažimanju svi teže, ali sintezu treba podneti, opravdati, zamahom i vizijom, ali i dobrom merom. Kada pomislimo na velike naše, tektonske sinteze, među prvima nam se ukazuje Njegoš. Merodavni su primetili – a to je učinio istoričar jezika Aleksandar Milanović – da se Tešić, koegzistencijom stilskih crta bivšeg i sadašnjeg narodnog i književnog jezika, uveliko približio njegoševskoj koncepciji. Kako može drukče onaj čiji je maturski rad bio na temu Gorskog vijenca a potom se obreo među autorima Rečnika Njegoševa jezika. Tešić pripada naraštaju što je pouzdane oslonce nalazilo u vlastitom jezičkom nasleđu, znajući da ono uvezeno i nakalemljeno može biti jedino podsticajni dodatak. Današnje se, pokondireno, pesničko pokolenje ponaša kao da srpski jezik njime počinje i završava, te da ima više veze sa svima drugima, sa svih meridijana, nego sa Vukom i Njegošem – da staru sakralnu baštinu i ne pominjemo.

Potirućem samozaboravu na putu moćno se isprečuju neki od najboljih lirskih prinosa današnjice, među kojima se, kad govorimo o Tešićevom prinosu, najpre ukazala razuđena mitopeja u Ključu od kuće, gde stari srpski dom i dvorište narastaju kao vasionsko stecište. Takvo je Mlinsko kolo kao životodavni mehanizam kruženja. U tom otpornom smeru deluju i seobni krstonosni pokret u dvodelnom ciklizovanom spevu Prelest severa, Krug račanski, Dunavom, ili Sedmica, spev o stvaranju sveta – zapravo mikrosvetova tvoritelne poezije. Ili Kalopera Pera, omamljujući pev dostrujao iz rodnih dubina ženskog impulsa naše povesnice.

Nema pesnika danas koji više od Tešića baštini ritmičke i metričke obrasce iz naše lirske tradicije, pa ih i obnavlja, inovira, u tom prilično napuštenom bojnom polju umetnosti stiha. Nema osvedočenije težnje za hijerarijskim porecima u bezakonju kojim živimo, skladova u doba opšteg rasklada, na svim nivoima pesničkog izraza i smisla. Arhitektoniku stiha, pesme, poeme, ciklusa, Tešić pomno sprovodi, strasno odmeren koliko u tančinama toliko i u velikim formatima svoje poezije.

Pored svega rečenog, Milosav Tešić nije zatočenik hladnih apstrakcija reči oživljenih i oporavljenih u pesmama. Osluškuje ljude i životne zvuke, motri predele i prirodne oblike, tvoreći od njih pesničke simbole: od šipurka do šljive srpske, „suze srpskih terena“, jagorčevine, crnog i belog gloga, drena i modrog trna, do leskovog čestara i uzoranih njiva. Priroda se svakolika udeva u pokrete ljudske zajednice, kao u pesmi o zajedničkom ustanku Srba i živog sveta u proletnjem zamahu nakon Sretenja: „Tek, če­lom svo­da sevaju ma­slač­ci, / a sev se kru­ni, ras­pa­da se žar­ko; / u po­noć pru­ćem šu­ško­re vrbljaci: / protut­nja Mu­tap, ode Ka­tić Jan­ko… / Kroz pa­uk-vre­me da li na­zreh sli­ku, / gde dva su bre­sta oba pa­tri­jar­si, / gde Rud­nik lju­bi ru­ku Me­dved­ni­ku, / gde glog se klanja Ča­ra­pi­ću Va­si…“ Srbija nije samo „divno pozorje oku“, nego Tešićeve pesme oživljuju sudbonosna povesna zbitija, od velikih seoba i poloma, do ustanaka i Velikog rata. Treća, Tešićeva, „Plava grobnica“ srpske poezije opravdava svoj nastanak kao iscrpni imenik mučenika sa Vida, koji, makar i delimično, ostaju živi u spominjanju i molitvama: „Nad mramorom mora cvet tuge je zemske: / …iz Takova Stanko… i Jevrem iz Tmave… / iz Draginja Jakov… i Momir iz Temske… / Kukuruzi jedre – a šljive se plave […] Razgranaj se, pesmo, lekovita biljko, / jer pamćenje biva sve tanje i tanje: / … iz Bariča Bogdan… iz Taora Miljko… / Ajduković Vlajko iz Ribarske Banje…“

Između prolaznosti i postojanosti, ništenja i prepodizanja, sva je ideja poezije i jezika, i u pesmi „Žički natpis“. Žiča sabira u sebi i ono što je davno bila i što jeste danas, kada sve više „ruše se zdanja s idejama Žiče / u neizraz leden – celovit što niče.“ Žiča je reč ovaploćena u telu hrama, koji peva i slavi, pod stalnom senkom propasti, ali nepropadljiva. Reči sa svojim kulturnim nosivom, reči milozvučne i robusne, onomatopejske i one skovane za lirske potrebe, s raznih mesta iz doba prošlog, sadašnjeg i neprolaznog, ugrađene u ritmove Tešićevih pesama, vidimo kao zalog jedinstva, Logosa što raskriva smisao na srpskom jeziku.

Ima u sinergiji slikovne i zvukovne strane Tešićeve poezije nečeg što je jedan značajni tumač simbolizma nazvao naporom za postizanjem totalne umetnosti. A totalna umetnost ovde znači i poslednja odbrana. Proziremo u početnoj simbol-reči poezije Milosava Tešića, Kupinovo, još jednu analogiju sa Kupinikom poslednjih srpskih despota i vitezova. Poezija Tešićeva, kako je sazdana i utvrđena, liči na taj davni sremski grad u kome se stekoše sve preostale, zmajevite otporne sile srpskog jezika i kulture pred zinulom entropijom što iznova zoblje zemlje i narode. Tešić je zatočnik one iste borbe neprestane, za duhovnim razrešenjem, borbe koju je, gorko i muški, pronosio cetinjski arhipesnik, u tesnom sklopu metrike i bola. Jer, tesno je odasvud. I tada i sada.

[/restrict]