„ИЗВИИСКРА ЊЕГОШЕВА“ МИЛОСАВУ ТЕШИЋУ – ЛИРСКА УТВРДА MИЛОСАВА TЕШИЋА

Осми добитник књижевног признања које додељује Епархија будимљанско-никшићка почев од 2008. године обнародован је на свечаности у крипти Храма Светог Саве, у присуству патријарха Порфирија, митрополита црногорско-приморског Јоаникија и његовог наследника на месту епископа будимљанско-никшићког Методија. Признање ће Милосаву Тешићу бити уручено у Никшићу о празнику Св. Василија Острошког. Овом приликом, жири којем је председавао проф. др Јован Делић, одлучио је да се „Изузетна Извиискра Његошева“ додели песнику Матији Бећковићу о Лучиндану текуће године у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Бећковић је, иначе, последњи добитник негдашње Његошеве награде, која је, у часу оснивања „Извиискре Његошеве“, била угашена. Покровитељ награде је компанија „Мона“

Милосав Тешић је песник одвећ тихе славе – спрам раскошних тековина његове лирске борбе непрестане. Његова песничка ватра с мером се пали и с мером гаси, пламса из седимената језика који му је и животни позив. „Нека се Речник сажме, скамени / у Реч уротну, којом пламени / звоне облици, где се трезније / напаст Језика боком прелама / у суноврате, где опрезније / раде сликови“ – читамо у завршници поеме „Благо Божије“. Реч уротна, пламени и звонки облици – ове синтагме могу бити сажет самоопис поезије Милосава Тешића. У многим невољама које нас прате и умножавају се, међу утешним чињеницама јесте да смо савременици низа песника чија се пламена енергија постојано одржава, обнавља и разгорева, да нас згреје у суровом времену.

[restrict]

Тешић је пример самодисциплине која нама углавном недостаје у пословима духа, пример земљоделачке трпељивости, без самозаваравања. Уосталом, у српску књижевну јавност он и доспева у часу када је већина његових исписника показала шта уме и докле сме и хоће. Средином осамдесетих година минулог века, Тешић – уреднички подржан од Рајка Петрова Нога – одмах запажен улази на позорје опхрвано епохалним колебањима и беспорецима. Зачуо је и огласио неке потиснуте речи, слике и ритмове, из несећања кренуо у ходочасничко присећање путевима наше језичке топографије. Шифра Купиново показала се као први кључ за асоцијативно дозивање у свим смеровима, најпре у знаку разлучења на неодређено оно и ово, на присутно и одсутно. „То је оно није ово / далеко је Купиново.“ Кренуо је у сусрет том чаровитом Купинову и другим речима и сазвучјима што свашта памте, са коренским асоцијацијама на скупљача и на купину што не сагорева. Потом, у песмама што ће уследити, заокреће и призива садржаје из повесно-легендарне скривнице. Једно од значења насловног симбола лирског првенца Купиново, присутно у нереченом али тада непризваном, јесте последња одбрамбена тачка српске деспотовине, последњи бедем Бранковића и њиховог отпора азијатској тмуши што је зобала земље и народе. Ево, пре тачно пола миленија, 1521. године, сравњен је град Купиник.

Остало је Купиново, на земљи и у тлу језичке меморије, и Тешић је срећно посегао за њим. Потом ће и евокације слика и ликова из предањског незаборава однети превагу у Тешићевим песмама са звучним топонимима у насловима. Тако ће у песми „Тршић“ донети овакву снохватицу: „У таљиге милогледне / Вук с Филипом у сну седне. // Око клена и јасена / лете гусле и писмена. // Из Тршића истрепери / у облаке јат па јери.“ У таквом је сну песник имагинативно прелетео путању од Сентандреје до Пећи и Призрена, од Чокешине до Житомислића и Црмнице.

Пребрано градиво лексикографа Тешић улаже у нарастајућу песничку грађевину. Песник окупља и ставља у дејство све слојеве језичкомеморијског и активног фундуса. Сажимању сви теже, али синтезу треба поднети, оправдати, замахом и визијом, али и добром мером. Када помислимо на велике наше, тектонске синтезе, међу првима нам се указује Његош. Меродавни су приметили – а то је учинио историчар језика Александар Милановић – да се Тешић, коегзистенцијом стилских црта бившег и садашњег народног и књижевног језика, увелико приближио његошевској концепцији. Како може друкче онај чији је матурски рад био на тему Горског вијенца а потом се обрео међу ауторима Речника Његошева језика. Тешић припада нараштају што је поуздане ослонце налазило у властитом језичком наслеђу, знајући да оно увезено и накалемљено може бити једино подстицајни додатак. Данашње се, покондирено, песничко поколење понаша као да српски језик њиме почиње и завршава, те да има више везе са свима другима, са свих меридијана, него са Вуком и Његошем – да стару сакралну баштину и не помињемо.

Потирућем самозабораву на путу моћно се испречују неки од најбољих лирских приноса данашњице, међу којима се, кад говоримо о Тешићевом приносу, најпре указала разуђена митопеја у Кључу од куће, где стари српски дом и двориште нарастају као васионско стециште. Такво је Млинско коло као животодавни механизам кружења. У том отпорном смеру делују и сеобни крстоносни покрет у дводелном циклизованом спеву Прелест севера, Круг рачански, Дунавом, или Седмица, спев о стварању света – заправо микросветова творителне поезије. Или Калопера Пера, омамљујући пев дострујао из родних дубина женског импулса наше повеснице.

Нема песника данас који више од Тешића баштини ритмичке и метричке обрасце из наше лирске традиције, па их и обнавља, иновира, у том прилично напуштеном бојном пољу уметности стиха. Нема осведоченије тежње за хијераријским порецима у безакоњу којим живимо, складова у доба општег расклада, на свим нивоима песничког израза и смисла. Архитектонику стиха, песме, поеме, циклуса, Тешић помно спроводи, страсно одмерен колико у танчинама толико и у великим форматима своје поезије.

Поред свега реченог, Милосав Тешић није заточеник хладних апстракција речи оживљених и опорављених у песмама. Ослушкује људе и животне звуке, мотри пределе и природне облике, творећи од њих песничке симболе: од шипурка до шљиве српске, „сузе српских терена“, јагорчевине, црног и белог глога, дрена и модрог трна, до лесковог честара и узораних њива. Природа се сваколика удева у покрете људске заједнице, као у песми о заједничком устанку Срба и живог света у пролетњем замаху након Сретења: „Тек, че­лом сво­да севају ма­слач­ци, / а сев се кру­ни, рас­па­да се жар­ко; / у по­ноћ пру­ћем шу­шко­ре врбљаци: / протут­ња Му­тап, оде Ка­тић Јан­ко… / Кроз па­ук-вре­ме да ли на­зрех сли­ку, / где два су бре­ста оба па­три­јар­си, / где Руд­ник љу­би ру­ку Ме­двед­ни­ку, / где глог се клања Ча­ра­пи­ћу Ва­си…“ Србија није само „дивно позорје оку“, него Тешићеве песме оживљују судбоносна повесна збитија, од великих сеоба и полома, до устанака и Великог рата. Трећа, Тешићева, „Плава гробница“ српске поезије оправдава свој настанак као исцрпни именик мученика са Вида, који, макар и делимично, остају живи у спомињању и молитвама: „Над мрамором мора цвет туге је земске: / …из Такова Станко… и Јеврем из Тмаве… / из Драгиња Јаков… и Момир из Темске… / Кукурузи једре – а шљиве се плаве […] Разгранај се, песмо, лековита биљко, / јер памћење бива све тање и тање: / … из Барича Богдан… из Таора Миљко… / Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање…“

Између пролазности и постојаности, ништења и преподизања, сва је идеја поезије и језика, и у песми „Жички натпис“. Жича сабира у себи и оно што је давно била и што јесте данас, када све више „руше се здања с идејама Жиче / у неизраз леден – целовит што ниче.“ Жича је реч оваплоћена у телу храма, који пева и слави, под сталном сенком пропасти, али непропадљива. Речи са својим културним носивом, речи милозвучне и робусне, ономатопејске и оне сковане за лирске потребе, с разних места из доба прошлог, садашњег и непролазног, уграђене у ритмове Тешићевих песама, видимо као залог јединства, Логоса што раскрива смисао на српском језику.

Има у синергији сликовне и звуковне стране Тешићеве поезије нечег што је један значајни тумач симболизма назвао напором за постизањем тоталне уметности. А тотална уметност овде значи и последња одбрана. Прозиремо у почетној симбол-речи поезије Милосава Тешића, Купиново, још једну аналогију са Купиником последњих српских деспота и витезова. Поезија Тешићева, како је саздана и утврђена, личи на тај давни сремски град у коме се стекоше све преостале, змајевите отпорне силе српског језика и културе пред зинулом ентропијом што изнова зобље земље и народе. Тешић је заточник оне исте борбе непрестане, за духовним разрешењем, борбе коју је, горко и мушки, проносио цетињски архипесник, у тесном склопу метрике и бола. Јер, тесно је одасвуд. И тада и сада.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *