IZ DNEVNIKA BITKE ZA ISTINU

Objavljujemo odlomke iz rediteljskih beleški Cisane Murusidze tokom rada na predstavi Kosovska hronika Rajka Đurđevića 1987. u Narodnom pozorištu u Beogradu

Kosovska hronika Rajka Đurđevića prošla je mukotrpni put dok je dospela do repertoara Drame Narodnog pozorišta. Naime, autor Rajko Đurđević je taj tekst ponudio u obliku scenarija od 650 strana i kao takav skoro godinu i po dana je ležao u fioci direktora Drame. Ponuđeno je Vidi Ognjenović, reditelju Drame, da adaptira tekst i režira. Ona je to odbila. Žarko Komanin je taj obimni scenario pretočio u dramu od tridesetak slika i u tom obliku ta drama dospeva do mene. Odluku da režiram Kosovsku hroniku, pored pisca Rajka Đurđevića, zdušno su podržali: upravnik Velimir Lukić, Milenko Misailović, Aleksandar Radovanović i Žarko Komanin. Oni su smatrali da posle velikog uspeha predstave Solunci govore Antonija Đurića (350 izvođenja zvanično, a nezvanično skoro 500) donekle imam neku obavezu, jer prisno osećam srpske teme... Prvo: usledio je moj rad zajedno sa autorom na proširenju nekih i skraćivanju pojedinih scena u cilju većeg poboljšanja postojećeg teksta. A drugo, odmah zatim su počele peripetije oko početka rada i oko sastava glumačke ekipe.

STAMBOLIĆ ZADRŽAVA TEKST Stigla je informacija da su iz gradskog Komiteta zatražili tekst Kosovske hronike na čitanje, konkretno neka službenica Snežana Aleksić. Čuli smo i to da su se interesovali iz najviših instanci SKJ, konkretno lično Ivan Stambolić. Međutim, ne dobijamo povratnu informaciju da li su odobrili tekst ili je cenzura još neodlučna. Shodno tome i Uprava pozorišta je neodlučna: da li da krene u rad ili da čeka da se oglasi neka od nadležnih visokih struktura. Vreme je diktiralo da se nešto preduzme, jer početkom sezone 1986/87. trebalo je početi sa probama (…)

I nova sezona je počela, ali je i dalje trajala neizvesnost oko Kosovske hronike. Napokon, na jednoj od sednica Radničkog saveta, koji je bio najveći organ odlučivanja, Žarko Komanin je opet pokrenuo pitanje tog teksta, rekavši da je nacionalno pozorište dužno da igra tu dramu Rajka Đurđevića o progonu Srba sa Kosova i Metohije, postavivši provokativno pitanje članovima Saveta da nije valjda došlo vreme kukavičluka kada se Srbi plaše da ukažu na istinu. Izgleda da je reč „kukavičluk“ najviše pogodila upravnika V. Lukića, koji je skratio raspravu o toj drami, rekavši da od tog trenutka on preuzima odgovornost za komad Rajka Đurđevića Kosovska hronika i stavlja ga na repertoar.

[restrict]

Krajem oktobra 1986. godine napravila sam podelu… Međutim, vrlo čudno i brzo raspala se podela uloga: glumci su počeli da vraćaju uloge iz raznoraznih razloga. Neki od njih su se odlučili na ovaj nepopularan glumački gest zbog toga što je oko Kosovske hronike stvorena atmosfera neke nesigurnosti, kao da se ne isplati raditi, jer će predstavu skinuti sa repertoara zbog toga što su Šiptari prikazani u negativnom svetlu. Drugi su proračunato rezonovali: da vlast uvek (zlo) pamti i ne voli one koji učestvuju u takvim predstavama. Treći su opet hteli dokazati svoju partijsku budnost (…) Kako bilo, skoro pola godine sam uporno pokušavala da sastavim podelu. O tom mukotrpnom traganju napravila sam neke zabeleške. To sam uradila tek posle premijere (22. maja 1987). Ali o tome kasnije…

PRISUSTVO CENZORA UŽIVO Na prvim čitaćim probama, pored mog pismenog saopštenja, glumce sam upoznala sa početnim viđenjima prvih petnaest slika, naglašavajući da je to moj predlog koji je otvoren za aktivnu saradnju sa njima, iz čega mogu da uzmu ono što ih inspiriše i da se ne opterećuju onim što će oni, kasnije, sami raščivijati u svojim ulogama (…). Kao potvrdu svoje otvorenosti prema njima, ja sam naglasila da se moj predlog upravo završava sa tih petnaest slika, a dalje sam drugi deo predstave (do tridesete slike) ostavila potpuno otvorenim, ne želeći da ih ičim opterećujem… U taj drugi deo predstave (iako sam predstavu zamislila bez pauze) ići ćemo zajedno bez mog prethodnog okvirnog viđenja i „zatrpavanja“ njihovih imaginacija. Istinski sam želela da glumci maksimalno pokažu inicijativu, makar i da po svaku cenu demonstriraju svoj glumački dar.

Ne znam kako bi se dalje odvijale te čitaće probe u normalnim prilikama, ali se desilo zaista nešto neuobičajeno, što je potpuno promenilo tok tog pripremnog perioda. Naime, posle treće probe pojavio se neobičan gost: predsednik Programskog saveta Narodnog pozorišta (u dilemi sam da li da navedem njegovo ime i prezime ili da ga u daljem tekstu prosto krstim skraćenicom PPS). Dakle, taj PPS je izneo želju da prati naše probe, jer ima određene primedbe na tekst, sa kojima hoće da nas upozna (…) To je bilo neočekivano i potpuno mimo svake pozorišne prakse. Obično na prvoj probi su uvek prisutni upravnik, direktor Drame, autorska ekipa (scenograf, kostimograf) i pisac (ako je živ). Posle sledi period rada za stolom, kada se, uz čitanje teksta po ulogama, analiziraju likovi, njihovi odnosi, pa se tekst ponovo i ponovo iščitava sa tim indikacijama, sve dok ne osetimo da smo uhvatili zrno lika, scene, uzajamnih odnosa… Tu je reditelj sam sa svojim glumcima i niko drugi ne narušava taj njihov zaverenički rad.

TO SE NIJE DEŠAVALO NI U SSSR-u To pojavljivanje PPS-a i njegova želja da prati naš rad, predlaže, raspravlja sa nama, za sve nas je bilo toliko šokantno da nismo mogli ni da reagujemo i od toga ga kulturno odvratimo, nego smo to prećutno primili k znanju. Upravo to strano telo, odnosno prisustvo cenzora uživo, stvorilo je u glumačkom ansamblu snažnu koheziju i jedinstvo. Osetivši da ih neko nadgleda, da želi da arbitrira, kao da oni nisu dorasli zadatku, glumci su se prećutno pretvorili u borbenu četu koja neće dozvoliti da bilo ko ugrozi njihov profesionalni i ljudski kredibilitet. To je meni dalo dodatnu sigurnost i veru da ćemo tako jedinstveni protiv predstavnika vlasti napraviti predstavu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim… Ova situacija je bila krajnje neobična, jer cenzura ili cenzor uvek deluje na kraju, kada je delo (predstava, roman, slika) završeno. U našem slučaju predstava je bila tek u embrionu. Međutim, partijska budnost PPS-a nalagala mu je da budno motri na ceo proces stvaranja predstave, kako ne bi došlo do narušavanja partijskih direktiva. Ovakav grubi ideološki nasrtaj partijskog činovnika na slobodu stvaranja nije zabeležen čak ni u analima Sovjetskog Saveza, gde je vladala rigorozna cenzura, ali cenzor je procenjivao završeno delo ili je sprečavao određeni umetnički projekat pre same realizacije.

Dobro mućnuvši glavom, shvatila sam da ne mogu sprečiti PPS-a da dolazeći na probe ne učestvuje svojim primedbama. Rešila sam da suzbijem svoju impulsivnost zbog tog nadgledanja i nađem način da ga žednog prevedem preko vode. Zato sam se zaodenula plaštom diplomatije i glumila zadovoljstvo zbog njegove želje da nam pomogne. Isticala sam da je dragoceno njegovo prisustvo na probama, iako je on iritirao ne samo mene nego ceo glumački ansambl. Čitaće probe sa cenzorom uživo dobile su na intenzitetu, što je mobilisalo svu našu kreativnost. Moj diplomatski stil je delovao dosta ubedljivo, jer sam zapisivala njegove primedbe i opaske na račun pojedinih fraza, uz neposredne komentare: zanimljivo, interesantno, razmisliću…

Moj plan je funkcionisao: on je poverovao da će sve njegove primedbe biti usvojene. Glumačka ekipa intuitivno je osetila moju igru, jer su videli da ništa od primedbi PPS-a nisam sprovela u delo. Tako je proteklo skoro sedamnaest proba. Kada je došlo vreme za mizanscenske probe, ja sam uvaženom cenzoru predložila da on napravi pauzu, da ne prati taj naš dosadan period rada kada se glumci pogube u prostoru i zajedno sa rediteljem muku muče da celu stvar bukvalno postave na noge. Ovaj moj predlog bio je u formi molbe da pomogne predstavi tako što će sačekati do prvih progona kada ćemo ga pozvati na probu i upravo njegovi sveži utisci biće korisni u finalizaciji predstave. Veliki cenzor je moj predlog prihvatio, rekavši da neće dolaziti na naše probe dok ga ja ne pozovem. Svi smo odahnuli i rasterećeni krenuli dalje sa velikim elanom.  

Kraj u narednom broju

[/restrict]