ИЗ ДНЕВНИКА БИТКЕ ЗА ИСТИНУ

Објављујемо одломке из редитељских белешки Цисане Мурусидзе током рада на представи Косовска хроника Рајка Ђурђевића 1987. у Народном позоришту у Београду

Косовска хроника Рајка Ђурђевића прошла је мукотрпни пут док је доспела до репертоара Драме Народног позоришта. Наиме, аутор Рајко Ђурђевић је тај текст понудио у облику сценарија од 650 страна и као такав скоро годину и по дана је лежао у фиоци директора Драме. Понуђено је Види Огњеновић, редитељу Драме, да адаптира текст и режира. Она је то одбила. Жарко Команин је тај обимни сценарио преточио у драму од тридесетак слика и у том облику та драма доспева до мене. Одлуку да режирам Косовску хронику, поред писца Рајка Ђурђевића, здушно су подржали: управник Велимир Лукић, Миленко Мисаиловић, Александар Радовановић и Жарко Команин. Они су сматрали да после великог успеха представе Солунци говоре Антонија Ђурића (350 извођења званично, а незванично скоро 500) донекле имам неку обавезу, јер присно осећам српске теме... Прво: уследио је мој рад заједно са аутором на проширењу неких и скраћивању појединих сцена у циљу већег побољшања постојећег текста. А друго, одмах затим су почеле перипетије око почетка рада и око састава глумачке екипе.

СТАМБОЛИЋ ЗАДРЖАВА ТЕКСТ Стигла је информација да су из градског Комитета затражили текст Косовске хронике на читање, конкретно нека службеница Снежана Алексић. Чули смо и то да су се интересовали из највиших инстанци СКЈ, конкретно лично Иван Стамболић. Међутим, не добијамо повратну информацију да ли су одобрили текст или је цензура још неодлучна. Сходно томе и Управа позоришта је неодлучна: да ли да крене у рад или да чека да се огласи нека од надлежних високих структура. Време је диктирало да се нешто предузме, јер почетком сезоне 1986/87. требало је почети са пробама (…)

И нова сезона је почела, али је и даље трајала неизвесност око Косовске хронике. Напокон, на једној од седница Радничког савета, који је био највећи орган одлучивања, Жарко Команин је опет покренуо питање тог текста, рекавши да је национално позориште дужно да игра ту драму Рајка Ђурђевића о прогону Срба са Косова и Метохије, поставивши провокативно питање члановима Савета да није ваљда дошло време кукавичлука када се Срби плаше да укажу на истину. Изгледа да је реч „кукавичлук“ највише погодила управника В. Лукића, који је скратио расправу о тој драми, рекавши да од тог тренутка он преузима одговорност за комад Рајка Ђурђевића Косовска хроника и ставља га на репертоар.

[restrict]

Крајем октобра 1986. године направила сам поделу… Међутим, врло чудно и брзо распала се подела улога: глумци су почели да враћају улоге из разноразних разлога. Неки од њих су се одлучили на овај непопуларан глумачки гест због тога што је око Косовске хронике створена атмосфера неке несигурности, као да се не исплати радити, јер ће представу скинути са репертоара због тога што су Шиптари приказани у негативном светлу. Други су прорачунато резоновали: да власт увек (зло) памти и не воли оне који учествују у таквим представама. Трећи су опет хтели доказати своју партијску будност (…) Како било, скоро пола године сам упорно покушавала да саставим поделу. О том мукотрпном трагању направила сам неке забелешке. То сам урадила тек после премијере (22. маја 1987). Али о томе касније…

ПРИСУСТВО ЦЕНЗОРА УЖИВО На првим читаћим пробама, поред мог писменог саопштења, глумце сам упознала са почетним виђењима првих петнаест слика, наглашавајући да је то мој предлог који је отворен за активну сарадњу са њима, из чега могу да узму оно што их инспирише и да се не оптерећују оним што ће они, касније, сами рашчивијати у својим улогама (…). Као потврду своје отворености према њима, ја сам нагласила да се мој предлог управо завршава са тих петнаест слика, а даље сам други део представе (до тридесете слике) оставила потпуно отвореним, не желећи да их ичим оптерећујем… У тај други део представе (иако сам представу замислила без паузе) ићи ћемо заједно без мог претходног оквирног виђења и „затрпавања“ њихових имагинација. Истински сам желела да глумци максимално покажу иницијативу, макар и да по сваку цену демонстрирају свој глумачки дар.

Не знам како би се даље одвијале те читаће пробе у нормалним приликама, али се десило заиста нешто неуобичајено, што је потпуно променило ток тог припремног периода. Наиме, после треће пробе појавио се необичан гост: председник Програмског савета Народног позоришта (у дилеми сам да ли да наведем његово име и презиме или да га у даљем тексту просто крстим скраћеницом ППС). Дакле, тај ППС је изнео жељу да прати наше пробе, јер има одређене примедбе на текст, са којима хоће да нас упозна (…) То је било неочекивано и потпуно мимо сваке позоришне праксе. Обично на првој проби су увек присутни управник, директор Драме, ауторска екипа (сценограф, костимограф) и писац (ако је жив). После следи период рада за столом, када се, уз читање текста по улогама, анализирају ликови, њихови односи, па се текст поново и поново ишчитава са тим индикацијама, све док не осетимо да смо ухватили зрно лика, сцене, узајамних односа… Ту је редитељ сам са својим глумцима и нико други не нарушава тај њихов заверенички рад.

ТО СЕ НИЈЕ ДЕШАВАЛО НИ У СССР-у То појављивање ППС-а и његова жеља да прати наш рад, предлаже, расправља са нама, за све нас је било толико шокантно да нисмо могли ни да реагујемо и од тога га културно одвратимо, него смо то прећутно примили к знању. Управо то страно тело, односно присуство цензора уживо, створило је у глумачком ансамблу снажну кохезију и јединство. Осетивши да их неко надгледа, да жели да арбитрира, као да они нису дорасли задатку, глумци су се прећутно претворили у борбену чету која неће дозволити да било ко угрози њихов професионални и људски кредибилитет. То је мени дало додатну сигурност и веру да ћемо тако јединствени против представника власти направити представу која никога неће оставити равнодушним… Ова ситуација је била крајње необична, јер цензура или цензор увек делује на крају, када је дело (представа, роман, слика) завршено. У нашем случају представа је била тек у ембриону. Међутим, партијска будност ППС-а налагала му је да будно мотри на цео процес стварања представе, како не би дошло до нарушавања партијских директива. Овакав груби идеолошки насртај партијског чиновника на слободу стварања није забележен чак ни у аналима Совјетског Савеза, где је владала ригорозна цензура, али цензор је процењивао завршено дело или је спречавао одређени уметнички пројекат пре саме реализације.

Добро мућнувши главом, схватила сам да не могу спречити ППС-а да долазећи на пробе не учествује својим примедбама. Решила сам да сузбијем своју импулсивност због тог надгледања и нађем начин да га жедног преведем преко воде. Зато сам се заоденула плаштом дипломатије и глумила задовољство због његове жеље да нам помогне. Истицала сам да је драгоцено његово присуство на пробама, иако је он иритирао не само мене него цео глумачки ансамбл. Читаће пробе са цензором уживо добиле су на интензитету, што је мобилисало сву нашу креативност. Мој дипломатски стил је деловао доста убедљиво, јер сам записивала његове примедбе и опаске на рачун појединих фраза, уз непосредне коментаре: занимљиво, интересантно, размислићу…

Мој план је функционисао: он је поверовао да ће све његове примедбе бити усвојене. Глумачка екипа интуитивно је осетила моју игру, јер су видели да ништа од примедби ППС-а нисам спровела у дело. Тако је протекло скоро седамнаест проба. Када је дошло време за мизансценске пробе, ја сам уваженом цензору предложила да он направи паузу, да не прати тај наш досадан период рада када се глумци погубе у простору и заједно са редитељем муку муче да целу ствар буквално поставе на ноге. Овај мој предлог био је у форми молбе да помогне представи тако што ће сачекати до првих прогона када ћемо га позвати на пробу и управо његови свежи утисци биће корисни у финализацији представе. Велики цензор је мој предлог прихватио, рекавши да неће долазити на наше пробе док га ја не позовем. Сви смо одахнули и растерећени кренули даље са великим еланом.  

Крај у наредном броју

[/restrict]