ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК – ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОДИЛАЖЕЊА НАЦИСТИМА: Ко су садашњи украјински бандеровци и неонацисти који су раширили вирус мржње

УОЧИ почетка руске специјалне операције у Украјини председник Владимир Путин је као један од главних циљева навео чишћење те земље од неонациста и бандероваца који су и 2014. били главни учесници у немирима на Мајдану у центру Кијева, што се касније претворило у државни удар и насилну смену легално изабраног председника Виктора Јануковича.

И сада су бандеровци најрадикалнији и најокрутнији у добровољачким батаљонима који су се налазили у првим рововима на линији разграничења са Доњецком и Луганском народном републиком. Баш они су маштали да блицкригом уђу у оне градове и села у којима су се преостали Руси грчевито борили пуних осам година. Ужасавајућу крволочност и мржњу према Русима они су показали и 2014. године.

ЗАПРАТИТЕ ТЕЛЕГРАМ КАНАЛ ПЕЧАТА

Због тога се многи питају ко су заправо бандеровци, ти млади људи са нацистичком симболиком који носе црно-црвене заставе и слике Степана Бандере, главног идеолога украјинског национализма који је сарађивао са немачким нацистима.

Споменик Степану Бандери

Наравно да нису сви Украјинци бандеровци, али је чињеница да су они успели да се наметну не само властима на челу са бившим председником Петром Порошенком, који је на сваки начин подилазио националистима јер је и сам русофоб. Још увек актуелни председник Украјине Владимир Зеленски је добио председничке изборе обећавајући да ће сви грађани Украјине имати подједнака права и да ће се руски језик слободно користити јер и он говори руски. Али, нажалост, Владимир Зеленски је све то брзо заборавио. Чим је почео да му пада рејтинг почео је да кокетира и подилази украјинским националистима и заборавио је да је говорио како му је деда ратовао против нациста.

ПРИСЕТИМО се да се руски председник Путин обратио припадницима оружаних снага Украјине да не дозволе неонацистима и бандеровцима да користе жене, децу и старце као живи штит. Путин је 25. фебруара 2022. отворено казао украјинским оружаним снагама – узмите власт у своје руке, са вама ћемо се лакше договорити него са бандом наркомана и неонациста која је засела у Кијеву у узела за таоце цели народ.

Захваљујући председнику Петру Порошенку, који је поверовао да ће уз помоћ најокрутнијих националиста са запада Украјине успети да што дуже влада Украјином, он се лично заложио да се после 2014. године ангажују у војсци и полицији они који су ратовали као добровољци против Руса у Донбасу. Тако су бандеровци и људи из “Десног сектора” упућивани у војна училишта да би добили чинове и остали у украјинској армији. И зато је сада, како каже московски војни аналитичар Владислав Шуригин, велики део млађег и средњег официрског састава из редова украјинских националиста.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Масакр у Одеси 2. маја 2014.

НАРАВНО да је Петар Порошенко знао шта су националисти направили у Одеси 2014. Ужасно злодело украјинских националиста у коме су свој крвави допиринос дали бандеровци памтиће се као “црни петак другог маја 2014. у Одеси”. Тада су банде националиста и бандероваца запалиле Дом синдиката где су, према службеним подацима, погинуле 42 особе. Међу убијенима је био и познати песник из Одесе Вадим Негатуров, а најмлађем, Вадиму Папури, било је свега 17 година.

Сви су они били грађани Одесе и Одеске области. Они су се окупили да мирно демонстрирају против националистичког дивљања. Власти Украјине су упркос доказима тврдиле како је већина погинулих дошла из Русије и Придњестровља.

Они који су организовали пуч и смену председника Виктора Јануковича настојали су уз помоћ најокрутнијих националиста да престраше све оне који се нису слагали са нелегитимним освајањем власти.

Штаб неонациста у Кијеву

НОВИМ властима у Кијеву, које су биле у националистичкој еуфорији, сметали су протести због укидања права Русима да користе свој језик као службени у срединама где су они већинско становништво. Да би утерали страх у кости онима који су се противили бандеровским неонацистима, вође националиста су и организовале погром у Одеси. Намерно су на Куликово поље доведене банде националиста из “Десног сектора” и фудбалских навијача да униште шаторско насеље мирних демонстраната, а кад су се грађани повукли у Дом синдиката, зграду су запалили. У том крвавом обрачуну учествовао је и батаљон добровољаца “Дњепар” који је финансирао и послао олигарх и губернатор Игор Коломојски.

Да парадокс буде већи, те украјинске националистичке бандите је финансирао Коломојски који је по националности Јеврејин. Из Харкова је другог маја ујутро стигао цели воз тобожњих навијача Металиста. То су били заправо бандити које је послао Игор Коломојски да се жестоко обрачунају са демонстрантима на Куликовом пољу испред Дома синдиката.

За тај стравичан масакар нико у Украјини није одговарао. Наравно да западни спонзори пуча у Украјини, пре свега Американци, нису били узбуђени што је погинуло више од четрдесет невиних људи.

Садашњи председник Владимир Зеленски није ни покушао да утврди ко су злочинци у Одеси и да им се суди. Очигледно је оценио да би му то било опасно, па је почео да им подилази и прави се да не види да екстремни националисти све више дивљају.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Насилно отимање храмова

БАНДЕРОВЦИ су се и пре Мајдана одмах после распада СССР истакли ратоборношћу око одузимања храмова у западној Украјини. Кад се зна Бандерино порекло и да му је отац био гркокатолички свештеник, онда је јасно што су многи од вођа немира у Кијеву 2014. године били управо гркокатолици.

Неоспорно је да је гркокатолицима због колаборације са Немцима у току Другог светског рата Стаљин затворио подоста цркава а неке од њих је дао Руској православној цркви. То је било оправдање бандеровцима да они заправо враћају оно што им је Стаљин одузео. Међутим, отимање храмова је настављено и тамо где уопште није било гркокатолика јер је у време владавине Петра Порошенка реализован план расколника који су хтели да створе самосталну Украјинску православну цркву која неће имати никакве везе са Московском патријаршијом. У томе је централна личност био самопроглашени украјински патријарх Филарет, који је у време СССР био кандидат за патријарха Руске православне цркве.

Бандерин плакат на згради администрације у Трнопољу у децембру 2021.

КАД ЈЕ ИПАК руски патријарх постао Алексиј, митрополит Филарет, који је до тада водио спољне односе у патријаршији, сачекао је распад СССР и прогласио се у Кијеву украјинским патријархом без обзира на то што је имао минималну подршку верника и свештенства. Већина украјинских свештеника остала је верна Московској патријаршији. Наравно да се тај план никако не би могао остварити без васељенског патријарха Вартоломеја, који је у своје одаје у Инстанбулу примао не само украјинске политичаре на челу са председником Порошенком већ и свештенике које су хтели да поставе на чело нове украјинске православне цркве која ће у потпуности бити зависна од Цариградске патријаршије. Истине ради, мора се рећи да је притисак на патријарха Вартоломеја прављен из Вашингтона.

У тој еуфорији добијања “крњег томоса” Порошенко и новоизабрани црквени врх у Кијеву имао је “навијаче” у западној Украјини који су отворено говорили да је нова црква први, али велики корак припајања унијатској, дакле Гркокатоличкој цркви, која је задржала православни обред али је потчињена Ватикану и римском папи.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Тровање младих Украјинаца

У САДАШЊОЈ Русији све украјинске националисте често називају “бандеровцима”. У том контексту је председник Владимир Путин у говору поводом припајања Крима Русији казао да власт у садашњој Украјини припада “савременим присталицама Бандере”.

– Крим ће бити, као и вековима, родним домом за све народе који живе на њему али он никада неће бити бандеровски – рекао је Путин. Да је Степан Бандера био непријатељ СССР и да се борио против Црвене армије а да су његови сарадници убијали хиљаде совјетских грађана наравно да су учили некада у школама у Украјини. Али, времена се мењају, па су новим властима у Украјини постали милији бандеровци него они који су створили садашњу Украјину. Наравно, у Русији нису заборавили злодела Степана Бандере, па је Врховни суд Руске Федерације 17. новембра 2014. оценио да је Украјинска устаничка армија била и јесте екстремистичка организација и њена делатност је забрањена на територији Русије.

Тровање младих Украјинаца Бандерином идеологијом почело је интензивно после распада СССР. Кренуло је оно са запада Украјине, али никада се не би тако раширило да није подржавано са државног врха у Кијеву. Пре него што је напустио председничку фотељу, председник Украјине Виктор Јушченко је 20. јануара 2010. посмртно прогласио Степана Бандеру за хероја Украјине. Јушченко је рекао да је Бандера добио тај највећи орден “за неуништив дух и одбрану национналне идеје, показани хероизам и пожртвованост у борби за независну државу Украјину”.

Неонацисти са бакљама шетају Кијевом у част Бандере

И ДЕВЕТОГ априла 2015. Врховна рада признала је чланове Украјинске устаничке партије као борце за независност. Њени чланови су добили право на социјалне гаранције и повластице. У децембру 2018. члановима те организације дат је статус учесника ратних дејстава, па су добили допунске повластице.

Лидер украјинске националистичке партије Слобода Олег Тјагнибок је казао да се поноси тиме што их називају бандеровцима.

После свега тога није чудно што међу грађанима Украјине постоје различите оцене о Степану Бандери. Националисти се одушевљавају и инспиришу тиме што је радио Бандера и сматрају га борцем за слободу, док га други осуђују за колаборацију са Немцима. Националисти га оправдавају говорећи да он није крив за злочине које је направила Украјинска устаничка армија, јер он њом није није командовао. Неспорно је да је Степан Бандера многима постао симбол и њих не занимају сви факти из његове биографије.

БАНДЕРА СРАВНИО СА ЗЕМЉОМ ПОЉСКА СЕЛА

НА ПИТАЊЕ које се само по себи намеће – знају ли младе генерације ко је Степан Бандера, одговор је једноставан. Ко хоће да зна о злоделима Бандере и његових сарадника лако може да сазна све најбитније. Не мора да чита дебеле књиге у којима су опширно описане све његове прљаве работе и сарадња са Хитлеровом војском и полицијом, већ је довољно да уђе на интернет и прочита основну биографију тог идола садашњих неонациста у Украјини.

ЗАПРАТИТЕ ПЕЧАТ НА ФЕЈСБУКУ 

То што код нас млађи људи не знају ништа о Степану Бандери, Роману Шукевичу није никакво чудо јер су нам школски програми такви какви јесу. Степан Андрејевич Бандера је рођен првог јануара 1909. у породици гркокатоличког свештеника у селу Стари Угринов, које је било тада у саставу Аустроугарске. Данас је то Ивано-франковска област Украјине. Од 1920. родни крај Степана Бандере био је у саставу Пољске. У то време Степан Бандера је био међу онима који су хтели да живе у својој држави, а не под окупацијом Пољске, зато се и учланио у Савез украјинске националистичке омладине, а 1929. у Организацију украјинских националиста познатију као ОУН.

Украјински националисти – све више младих људи

После више терористичких акција, Бандера је због убистава био осуђен у Пољској на доживотну робију. Украјински националисти су убили 1934. министра унутрашњих послова Бронисалава Перацког и директора гимназије Ивана Бабија.Украјински националисти су направили диверзију у редакцији пољског листа “Працја”. Због тога су у лето 1934. пољске власти ухапсиле Бандеру, а 13. јануара 1936. је заједно са саучесницима био осуђен на доживотну робију. Тек кад су Немци окупирали Пољску пустили су Бандеру на слободу. За време немачке окупације Бандера и његови истомишљењици су сарађивали са нацистима и тада је у Лавову убијено много Пољака и Јевреја. Пољаци су постали главни непријатељи бандероваца, али су они били немилосрдни и према Русијама и према Јеврејима. Један од највећих злочина био је познат као Волинско крвопролиће када су бандеровци сравнили са земљом велики број пољских села. После Другог светског рата остао је да живи у Немачкој.Заједно са женом и децом живео је од 1950. у Минхену. Совјети су знали да Бандера сарађује са британском и америчком обавештајном службом. Врховни суд СССР га је у одсуству осудио на смрт 1949. године. Совјетски обавештајци су прикупљали податке о кретању Степана Бандере и 1959. совјетски обавештајац Богдан Сташински га је ликвидирао смртоносном дозом цијанида. Сташински је сачекао Бандеру испред улаза у зграду. Из замотаних новина извадио је шприц у којем је био цијанкалиј и нашприцао по лицу Бандеру који је завршио у болници не долазећи свести.

ИДЕОЛОГ МРЖЊЕ И ЗЛОЧИНА

О ЗЛОДЕЛИМА над Пољацима Степана Бандере у Варшави одлично знају. Уосталом и Бандера је због убистава био осуђен у Пољској на доживотну робију. Зато се и намеће питање како то да пољским политичарима није сметало што су бандеровци направили пуч 2014. у Кијеву. Пољски политичари и новинари су у еуфорији што се Кијев удаљио од Москве привремено заборавили да су бандеровци почели са терористичким акцијама у Пољској.

Један од Бандериних следбеника био је Роман Шухевич. Њега су по злу запамтили многи Пољаци. Наравно да пољски историчари одлично знају ко је био Бандера. Пољски сенат је 2018. донео закон о националном сећању у којем је предвиђена казна за оне који подржавају или пропагирају злочине националиста у Другом светском рату. Уосталом, и после марша украјинских националиста 2021. у Кијеву амбасадор пољске Бартош Цихоцки назвао је Бандеру идеологом мржње и злочина. На то су украјински националисти тражили да он напусти Украјину. После свега тога заиста је неразумно кад се у Варшави праве слепи и глуви да не виде шта се све догађало после 2014. у Украјини и ко је све дошао тамо на власт.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Пузајућа фашизација на делу

УЗ ИДЕОЛОШКУ подршку са Запада, украјински националисти су почели да се обрачунавају са социјалистичком прошлошћу, музичка група “Сокира Перуна” прву неонацистичку песму снимила је 1998. године, а касније им се ширио репертоар песама у којима су се величали генерали украјинских нациста. Те њихове песме су прихватили наследници украјинских националиста, који су касније јавно говорили да се спремају за рат у Донбасу.

Власти су све то толерисале, а старији људи који су некада ратовали против фашиста нису имали снаге да се обрачунавају са много млађим нацистима. У Украјини је почело уништавањем споменика из совјетске епохе. Националисти су сматрали да ће се тако ослободити свега што је СССР учинио за процват те некадашње совјетске републике. Деведесетих година прошлог века почела је кампања украјинских националиста са рушењем споменика Лењину, који је, како је ових дана казао Путин, био “архитекта и стваралац садашње Украјине”. Није спорно да је Лењинових споменика у Украјини, као и у другим крајевима бившег СССР, било превише, али требало је свакако оставити оне уметнички највредније. Указ о демонтажи споменика совјетске епохе потписао је 2009. године тадашњи председник Виктор Јушченко. Тамо где је на југоистоку власт била опозициона, споменике нико није дирао. Истине ради, треба се рећи да се тој кампањи против Лењина брзо придружила Јулија Тимошенко, која је у то време била премијер. Она је 2009. окривила Лењина да је са совјетским руководством кривац за политичке репресије и умирање од глади познатије као “голодомор”. Али, она се није усудила да демонтира главни Лењинов споменик у Украјини, па су то 8. децембра 2013. учини украјински националисти.

Неофашисти слободно шетају по украјинским градовима

ОДГОВОРНОСТ за тај вандализам преузели су на себе руководиоци ултрадесничарске партије “Слобода”, која себе сматра наследницом идеологије Степана Бандере. Али масовно уклањање споменика Лењину наступило је после државног пуча 2014. године. Те акције су координисали присталице немира на Мајдану, које су организовали “десни сектор” и други разни украјински националисти. После годину дана од пуча у Украјини, донесен је закон којим се забрањује употреба совјетске симболике. Првог марта 2015. украјинска влада је предложлаа пакет закона о забрани комунистичке идеологије и совјетске симболике. Све те законе потписао је 15. маја 2015. председник Порошенко, као и оне који дефакто рехабилитују Бандерине присталице и наследнике. На основу тога срушено је око 2.500 споменика совјетске епохе. Узалуд су трезвени људи упозоравали да је у Украјини у току “пузајућа фашизација”. Националисти су срушили споменик Лењину у време “евромајдана”. То масовно рушење Лењинових споменика у Украјини су назвали “Лењинопад”. Тај споменик Лењину у Кијеву био је постављен 1946, а дело је познатог совјетског скулптора Сергеја Меркурова. Интересантно је да је та скулптура направљена до рата и била је изложена 1939. године у Њујорку, у совјетском павиљону на Светској изложби.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Скрнављење споменика херојима

ПОСЛЕ Лењина, на ред су дошли за рушење споменици херојима борбе против нациста. Масовно су почели да се скрнаве споменици совјетским херојима који су се борили за ослобађање Украјине у Другом светском рату. И у току 2021. вандали су ломили плоче на којима су на споменицима била написана имена хероја. Власти Кијева на то нису обраћале пажњу.

Кад је прошле године оскрнављен Споменик бојеве славе у Лавову, реаговали су у Москви, али то није нимало узбудило власти тог града у западној Украјини. Иначе, тај споменик је у главном парку Лавова постављен 1970. Ради се о ансамблу у којем је више скулптура, а њега је радила група уметника. У ослобађању западне Украјине погинуло је 65.000 совјетских војника. Демонтажа елемената ансамбла у част Црвене армије почела је у Лавову 2019. године, а оправдање је било да је он у “стању распадања”. Властима у Кијеву је добро дошло било какво оправдање да се демонтирају и руше споменици совјетским херојима. То им је било важно да се лакше фалсификује историја. У Лавову су власти без имало увијања рекле да је то последњи споменик “тоталитарне епохе” у њиховом крају и да га треба срушити. Тако је и донета одлука у фебруару 2018. да се уклони споменик совјетским војницима. И у априлу 2021. је дефинитно кренула демонтажа Монумента бојеве славе у Лавову.

Рушење споменика маршалу Жукову у Харкову

КАД СУ УСПЕЛИ да уклоне споменик ослободиоцима, националисти су лакше могли да шире пропаганду како су њихови хероји Бандера и Шукевич били прави, једини борци за ослобођење Украјине.

Све више се величала “Организација украјинских националиста – Украјинска устаничка армија”. Осим тога, од маја 2018. нове украјинске власти промениле су имена 987 насеља, као и 52.000 топонима. Украјинским националистима је све то било мало, па су кренули да се обрачунавају са руском културом и језиком. Украјинским националистима је сметао чак и споменик Александру Суворову у Кијеву, који никакве везе није имао са совјетском симболиком. Да би то имало правно оправдање, Министарство одбране Украјине предложило је да се забрани било какво величање руске империје и личности које су биле из тог периода.

Кад је на председничким изборима у Украјини победио Владимир Зеленски, многи су поверовали да ће се он супроставити тој бандеровској идеологији. Управо је Зеленски говорио о равноправности свих који живе на територији Украјине, без обзира на националност. Причао је како се његов деда борио као црвеноармејац против Хитлерове армије. Али, како му је рејтинг падао, да би сачувао власт, Зеленски се приклонио националистима и задртим русофобима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Нациста замењује Лењина

Први су се споменици појавили у западној Украјини.Колико их сада укупно има, тешко је рећи јер се спомињу различите бројке, од 40 до 200. Први споменик Бандери постављен је у селу Стари Угринов 1992. Тамо је Бандера живео од 1906. до 1933. и у тој кући је сада музеј.

Велики споменици су направљени у Лавовској, Трнопољској,Ивано-франковској и Ровенској области. У Бориславу у Лавовској области споменик Бандери поставили су још 1998, затим у Дрогобичу 2001. Велики споменик Бандери је постављен пред Пољопривредним факултетом у Лавову 2002. Националисти су хтели да поставе споменик Бандери и у Одеси, али нису имали већину у градским властима. Поводом стоте годишњице рођења Бандере, 2008. је подигнут споменик у Трнопољу.

У националистичкој еуфорији у Кијеву велику Московску улицу назвали су именом Степана Бандере. Та одлука је била добила чак и судски епилог.

Степан Бандера у младости и његов споменик

ОСИМ биста и споменика, у част Бандере отварани су и музеји у западној Украјини. Први је био у селу Воља-Задеревацка у Лавовској области. Кућа породице Бандера претворена је у музеј. То је постало култно место украјинских националиста. А у северном делу Лавова отворен је музеј Бандере 1999. Пољопривредни факултет у Лавову периодично издаје и лист “Известија музеја Степана Бандере”. И у граду Стриј је 2010. отворен музеј посвећен Степану Бандери. У свим тим музејима се велича његова борба против совјетске власти, а не говори се о његовој колаборацији са нацистима.

Кад су се осоколили и после пуча добили подршку не само локалних већ и власти у Кијеву, бандеровци су своје активности раширили и по другим градовима Украјине.

Почели су да се организују маршеви са бакљама. У Кијеву су украјински националисти 28. априла 2021. обележили 77-годишњицу оснивања СС дивизије “Галичина”. На тај дан 1943, у Лавову је свечано формирана та злогласна дивизија. Марш је организован, не случајно, у Кијеву, јер су неофашисти хтели да демонстрирају да су они фактор коме власти ништа не могу. Власти у Кијеву су покушале да се ограде од свега тога, па и да минимизирају марш бандероваца. Пре тога је председник Владимир Зеленски више пута категорички тврдио како у Украјини нема проблема са национализмом.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

У Кијеву рехабилитују Хитлера

МНОГИ су оправдано постављали питање може ли председник Зеленски да се огради од утицаја националиста ако већ не може да их отера у мишју рупу. Да немају снаге да се супротставе екстремним националистима, доказ је реакција председника украјинског парламента Дмитрија Разумкова. Он је казао да “пропаганда нацизма и војске Вермахта не диже имиџ Украјини”. Разумков је објашњавао да готово да нема породице у Украјини која није изгубила најближе у Другом светском рату. Чак и немачка амбасадорка у Кијеву објашњавала је да су СС формације учествовале у тешким злочинима у Другом светском рату.

Како је велика разлика у анализама и политичким оценама Москве, Кијева и западних земаља о манифестацијама украјинских неонациста, лако се уочи. У руској Думи су отворено рекли да се у Украјини рехабилитује нацизам. Јавно се упозоравало да су из Лавова неонацисти прешли у Кијев. То говори да су власт у Кијеву преотели националисти.

Бивши украјински премијер Николај Азаров, који сада живи као политички емигрант у Русији, рекао је да је тај марш неонациста у Кијеву срамотан јер се рехабилитују Хитлерови сарадници.

На другој страни, немачки пропагандни медиј Дојче веле окривљавао је руске листове и телевизије што су “масовно о томе писали и говорили”. Дојче веле је оценио да су руски медији претерали са оценом јер је у маршу учествовало само око 400 људи који су заиста носили нацистичку симболику.

Бандера на украјинским поштанским маркама

У ШЕТЊИ украјинских националиста поводом 78-годишњице формирања СС дивизије “Галиција” учествовали су активисти “Десног сектора”, затим националистичке партије “Слобода” и неки други. “Дојче веле” је оправдавао украјинске власти што због цајтнота нису могле да забране такав марш јер је касно пријављен, тек неколико сати пре почетка. А по украјинском уставу, такве акције може да забрани само суд.

Осим Русије, дефиловање неонациста у Кијеву осудило је и министарство спољних послова Израела. На то су власти у Кијеву одговориле да они осуђују глорификацију неонациста, али на томе се све и завршило.

Ових дана, одмах после ослобођења града Счастје у Донбасу, неонацисти из батаљона “Ајдар”, састављеног од бандероваца, чинили су таква злодела која се нису разликовала од оних почињених од стране Хитлерових хорди за време Другог светског рата.

За минулих осам година у Украјини су бандеровци вирусом мржње заразили много Украјинаца и требаће много времена да се Украјина ослободи од терора тих све агресивнијх националиста које је “неко” искористио да национално почну интензивно да “чисте” ту велику словенску земљу. Чудо да то на Западу не примећују, мада су им уста пуна удских права и слобода, а Русима се одузима оно елементарно да у срединама где су већина користе паралелно, као службени, свој језик, што је било нормално све до националистичког пуча 2014. године.

ПРЕДСЕДНИК БЕЗ МОРАЛА

ЗА ВРЕМЕ Нирнбершког процеса, оптужени Немци су до детаља причали како су сарађивали са Степаном Бандером и украјинским квислинзима. Документовали су колико му је милиона марака достављено. Наравно да све то зна садашњи председник Зеленски. Упркос томе, Зеленски је 2019. казао да је Степан Бандера за одређени број грађана Украјине неоспоран херој. По Зеленском је то нормално. Нажалост, Зеленском су очигледно гласови тог дела грађана важнији од елементарног морала и етике. Интересантно је да је председник Зеленски, који је по националности Јеврејин, покушавао да убеди руководство Израела како у Украјини нема забрињавајућег антисемитизма.

УЛАЗАК НАЦИСТА У ЛАВОВ

КАД су Немци ушли у Лавов, они су дозволили да се организује легион од украјинских националиста. Ту сарадњу са Немцима Бандера је објашњавао жељом да се бори против Руса и московско-бољшевичке окупације. Неоспорно је да су украјински националисти заједно са Немцима учествовали у нападу на совјетске јединице 1941. године. Уосталом, украјински батаљон “Нахтигал”, у преводу “славуј”, заједно је са Немцима заузимао Лавов. “Нахтигал” је био формиран од бандероваца којима је руководио Роман Шушкевич, блиски сарадник Бандере.Они су цели Лавов облепили плакатима на којима је писало “Народе, знај Москва, Пољаци, Мађари и Јевреји су твоји непријатељи”. Самоуверени Бандера се касније замерио Немцима јер је без њихове сагласности организовао параду украјинских националиста. Због све веће бахатости и самосталности, Немци су га склонили у Берлин.

ЗАПРАТИТЕ НАШУ ВИБЕР ГРУПУ 

Немци су украјински батаљон користили да одржава поредак на окупираним територијама. И док је Бандера био у изгнанству, његове присталице су организовале Устаничку украјинску армију под паролом “Слобода без Совјета”. Тада су и почели да их зови бандеровцима. На челу те Украјинске устаничке армије, која је масовно убијала Пољаке, био је Микола или, како бисмо ми рекли, Никола Лебед. И после рата припадници Украјинске устаничке армије крили су се по шумама и нападали совјетску власт. Против бендероваца су Совјети морали понекад да користе и авијацију и тенкове.

Фотографије: Агенција Спутњик, Википедиа и из књиге “Нацистичка тајна Америке”

Бранко Влаховић – стални дописник “Вечерњих новости” из Москве

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ