EU PROTIV SPC

REZOLUCIJA EVROPSKOG PARLAMENTA

U skladu s tvrdnjama više zapadnih zvaničnika o „problematičnosti“ Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda uopšte, i Evropski parlament sada, u najnovijoj rezoluciji o „ruskoj agresiji“ na Ukrajinu, Srpsku crkvu krivi za „maligni uticaj“

Ne postoji „Srpska pravoslavna crkva“, to su autonomne eparhije – napisala je na tviteru početkom decembra poslanica Evropskog parlamenta iz redova Zelenih i izvestilac Parlamenta za „Kosovo“ Fiola fon Kramon nakon, očito, vrlo informativnog susreta s episkopom diseldorfskim i cele Nemačke Grigorijem. „Razgovarajte sa episkopom i bićete iznenađeni“, dodala je ona. Nismo razgovarali s episkopom, ali smo bili iznenađeni da je tako nešto mogla od njega da sazna. I dalje smo. Ovo njeno iznenađenje i uverenje očito je podelio i ceo Evropski parlament, pošto je 14. marta usvojio rezoluciju u kojoj se „osuđuju napori Rusije da iskoristi etničke tenzije na Zapadnom Balkanu u cilju rasplamsavanja sukoba i podela što bi moglo dovesti do destabilizacije celog regiona“. [restrict]

INSTRUMENT SUKOBA I PODELA „Primećuje se da se strano mešanje, takođe, može ostvariti uticajem i instrumentalizacijom verskih institucija, kao što je ruski uticaj u pravoslavnim crkvama, posebno u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a posebno u njenom entitetu Republici Srpskoj“, navodi se u tekstu rezolucije Evropskog parlamenta. Srpska pravoslavna crkva, dakle, u očima evroposlanika nije jedna i jedinstvena, odnosno „ne postoji“, kako bi to rekla Fiola fon Kramon, nego postoje pravoslavne crkve u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Da stvar bude još gora, ta Srpska pravoslavna crkva, iako je 2019. obeležila osam stotina godina autokefalnosti, nema nikakvo sopstvo, nego je jedna amorfna masa koja se daje „instrumentalizovati“ i zloupotrebljavati zarad tuđih interesa. To nije najuglednija institucija među Srbima i stub ovog naroda nego tek poluga kojom se pritiskom na dugme u Moskvi mogu „rasplamsavati sukobi i podele“.

Nisu Fiola fon Kramon i Evropski parlament prvi „ozbiljni“ zapadni zvaničnici koji Srpskoj crkvi, ali i narodu, pripisuju ovakva svojstva. Bivši komandant američkih snaga u Evropi, general Ben Hodžiz je u autorskom članku iz juna 2019 (napisanog posle učešća na „NATO nedelji“ u Beogradu koju je organizovala „hrabra“ Jelena Milić) ukazao na problem koji Zapadu i SAD predstavlja „pritisak“ SPC na predsednika Aleksandra Vučića da ne prizna secesiju južne srpske pokrajine. Slično njemu izrazio se i američki general Kertis Skaparoti, tadašnji vrhovni komandant NATO snaga u Evropi, koji je u svedočenju pred Odborom za oružane snage američkog Senata u martu 2018. godine rekao da Srbija predstavlja prepreku ostvarivanju američkih interesa na Zapadnom Balkanu, i to ne samo „Srbija kao država nego i srpski narod na Balkanu“. Ceo srpski narod je „remetilački faktor“.

Ne zavaravajmo se, problem „remetilačkog faktora“ može se rešiti samo njegovom eliminacijom koja iziskuje prethodnu eliminaciju stubova njegovog postojanja – crkve i države. Da se na tome radi više je nego očigledno. Pomenimo sada samo dva flagrantna dokaza – neuspeli pokušaj stavljanja SPC van zakona u Crnoj Gori i gušenja srpskog entiteta (države) u Bosni i Hercegovini. Nije potrebna prevelika pamet da bi se shvatilo da posle eliminacije ova dva narodna stuba sledi i eliminacija naroda u celini. Već oprobanim metodama.

Ovde je važno napomenuti da je nama dobro poznati bivši švedski premijer i diplomata Karl Bilt, koji se sada zalaže za zatvaranje „evropskog puta“ Srbije, odnosno njenu „diskvalifikaciju iz procesa pridruživanja“ zbog odbijanja da uvede sankcije Rusiji, igrao važnu ulogu i u progonu SPC u Crnoj Gori. Bilt je, naime, šef Evropskog saveta za spoljne poslove koji je u dokumentu iz januara 2020, kada su litije u Crnoj Gori bile u punom jeku, ocenio da bi „SPC na Kosovu i u Crnoj Gori mogla da se pokaže kao potencijalna goruća tačka“. A goruća tačka se, jelte, gasi.

U rezoluciji Evropskog parlamenta se u negativnom kontekstu pominje i zaštita tradicionalnih porodičnih vrednosti, odnosno, kako bi to Karl Bilt rekao, u EU ne bi trebalo biti mesta za one „koji ne dele naše osnovne vrednosti i interese“. SPC je u odgovoru na ovu rezoluciju istakla da se za ove vrednosti „zalaže na isti način kako to zaista čini i Ruska pravoslavna crkva, kao i sve ostale pomesne pravoslavne crkve bez izuzetka, ali, ni najmanje različito, i katolička crkva, kao i neke crkve reformacije“. Mi bismo dodali i islamska verska zajednica, kao i gotovo sve druge, osim satanističke „crkve“. U tom kontekstu pomenimo sada da je britanski „Gardijan“ avgusta 2019. objavio tekst s naslovom „Da li su satanisti sada dobri momci u borbi protiv evangelističke desnice?“, te da bi „Satanski hram (neteistička verska grupa i grupa za ljudska prava sa sedištem u Sjedinjenim Državama, prim. F. R.) mogao biti glas razuma i humanizma u SAD“.

 

PRAVI KARAKTER RATA Ovim se potpuno i definitivno razgolićuje pravi karakter i „vrućeg“ rata koji se trenutno vodi na teritoriji Ukrajine, ali i onog „hladnog“, hibridnog koji se već dugo vodi ne samo na prostoru, kako oni to vole da kažu, Zapadnog Balkana nego i čitave Istočne Evrope, pa u krajnjoj liniji i unutar brojnih zapadnoevropskih država. Srpska pravoslavna crkva, a uostalom i srpska država i ceo srpski narod smetaju zbog upornog, odlučnog i beskompromisnog zalaganja za svoje hrišćanske, tradicionalne i slobodarske vrednosti. (Možda je ovo poslednje i pleonazam, jer je borba za slobodu kod Srba stvar tradicije.) Na Zapadu ovakvog sukoba gotovo da više nema, jer je Katolička crkva u velikoj meri, nažalost, svedena na društvenu marginu, dok je „protestantska“ ili u istom takvom položaju, ili se priklonila novim „vrednostima“. Na Istoku EU je očigledan, jer su države konzervativnijih naroda, kakve su bez sumnje Poljska i Mađarska, pod konstantnim pritiskom i ucenama Brisela da svoje ponašanje promene.

Razlika između zaraćenih snaga je ista i u Ukrajini. S jedne strane imamo navodne evrofanatike i neonaciste s primesom satanizma (obratite pažnju na primer na „Mizantropsku diviziju“ i njene simbole, ali i na ritualno razapinjanje na krst ruskog borca iz Donbasa), a s druge vojsku države za koju sama EU kaže da je zaštitnica tradicionalnih i konzervativnih vrednosti, bilo da se bori pod zastavom s Hristovim monogramom i likom, bilo da se bori pod crvenom, sovjetskom zastavom. Za to vreme Nemačkom i Evropskim parlamentom hara stranka Zelenih za koju je nemački „Špigl“ 2013. godine pisao da je „parlamentarno krilo pedofilskog pokreta“.           

[/restrict]