ЕУ ПРОТИВ СПЦ

РЕЗОЛУЦИЈА ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА

У складу с тврдњама више западних званичника о „проблематичности“ Српске православне цркве и српског народа уопште, и Европски парламент сада, у најновијој резолуцији о „руској агресији“ на Украјину, Српску цркву криви за „малигни утицај“

Не постоји „Српска православна црква“, то су аутономне епархије – написала је на твитеру почетком децембра посланица Европског парламента из редова Зелених и известилац Парламента за „Косово“ Фиола фон Крамон након, очито, врло информативног сусрета с епископом диселдорфским и целе Немачке Григоријем. „Разговарајте са епископом и бићете изненађени“, додала је она. Нисмо разговарали с епископом, али смо били изненађени да је тако нешто могла од њега да сазна. И даље смо. Ово њено изненађење и уверење очито је поделио и цео Европски парламент, пошто је 14. марта усвојио резолуцију у којој се „осуђују напори Русије да искористи етничке тензије на Западном Балкану у циљу распламсавања сукоба и подела што би могло довести до дестабилизације целог региона“.

[restrict]

ИНСТРУМЕНТ СУКОБА И ПОДЕЛА „Примећује се да се страно мешање, такође, може остварити утицајем и инструментализацијом верских институција, као што је руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а посебно у њеном ентитету Републици Српској“, наводи се у тексту резолуције Европског парламента. Српска православна црква, дакле, у очима европосланика није једна и јединствена, односно „не постоји“, како би то рекла Фиола фон Крамон, него постоје православне цркве у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Да ствар буде још гора, та Српска православна црква, иако је 2019. обележила осам стотина година аутокефалности, нема никакво сопство, него је једна аморфна маса која се даје „инструментализовати“ и злоупотребљавати зарад туђих интереса. То није најугледнија институција међу Србима и стуб овог народа него тек полуга којом се притиском на дугме у Москви могу „распламсавати сукоби и поделе“.

Нису Фиола фон Крамон и Европски парламент први „озбиљни“ западни званичници који Српској цркви, али и народу, приписују оваква својства. Бивши командант америчких снага у Европи, генерал Бен Хоџиз је у ауторском чланку из јуна 2019 (написаног после учешћа на „НАТО недељи“ у Београду коју је организовала „храбра“ Јелена Милић) указао на проблем који Западу и САД представља „притисак“ СПЦ на председника Александра Вучића да не призна сецесију јужне српске покрајине. Слично њему изразио се и амерички генерал Кертис Скапароти, тадашњи врховни командант НАТО снага у Европи, који је у сведочењу пред Одбором за оружане снаге америчког Сената у марту 2018. године рекао да Србија представља препреку остваривању америчких интереса на Западном Балкану, и то не само „Србија као држава него и српски народ на Балкану“. Цео српски народ је „реметилачки фактор“.

Не заваравајмо се, проблем „реметилачког фактора“ може се решити само његовом елиминацијом која изискује претходну елиминацију стубова његовог постојања – цркве и државе. Да се на томе ради више је него очигледно. Поменимо сада само два флагрантна доказа – неуспели покушај стављања СПЦ ван закона у Црној Гори и гушења српског ентитета (државе) у Босни и Херцеговини. Није потребна превелика памет да би се схватило да после елиминације ова два народна стуба следи и елиминација народа у целини. Већ опробаним методама.

Овде је важно напоменути да је нама добро познати бивши шведски премијер и дипломата Карл Билт, који се сада залаже за затварање „европског пута“ Србије, односно њену „дисквалификацију из процеса придруживања“ због одбијања да уведе санкције Русији, играо важну улогу и у прогону СПЦ у Црној Гори. Билт је, наиме, шеф Европског савета за спољне послове који је у документу из јануара 2020, када су литије у Црној Гори биле у пуном јеку, оценио да би „СПЦ на Косову и у Црној Гори могла да се покаже као потенцијална горућа тачка“. А горућа тачка се, јелте, гаси.

У резолуцији Европског парламента се у негативном контексту помиње и заштита традиционалних породичних вредности, односно, како би то Карл Билт рекао, у ЕУ не би требало бити места за оне „који не деле наше основне вредности и интересе“. СПЦ је у одговору на ову резолуцију истакла да се за ове вредности „залаже на исти начин како то заиста чини и Руска православна црква, као и све остале помесне православне цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и католичка црква, као и неке цркве реформације“. Ми бисмо додали и исламска верска заједница, као и готово све друге, осим сатанистичке „цркве“. У том контексту поменимо сада да је британски „Гардијан“ августа 2019. објавио текст с насловом „Да ли су сатанисти сада добри момци у борби против евангелистичке деснице?“, те да би „Сатански храм (нетеистичка верска група и група за људска права са седиштем у Сједињеним Државама, прим. Ф. Р.) могао бити глас разума и хуманизма у САД“.

 

ПРАВИ КАРАКТЕР РАТА Овим се потпуно и дефинитивно разголићује прави карактер и „врућег“ рата који се тренутно води на територији Украјине, али и оног „хладног“, хибридног који се већ дуго води не само на простору, како они то воле да кажу, Западног Балкана него и читаве Источне Европе, па у крајњој линији и унутар бројних западноевропских држава. Српска православна црква, а уосталом и српска држава и цео српски народ сметају због упорног, одлучног и бескомпромисног залагања за своје хришћанске, традиционалне и слободарске вредности. (Можда је ово последње и плеоназам, јер је борба за слободу код Срба ствар традиције.) На Западу оваквог сукоба готово да више нема, јер је Католичка црква у великој мери, нажалост, сведена на друштвену маргину, док је „протестантска“ или у истом таквом положају, или се приклонила новим „вредностима“. На Истоку ЕУ је очигледан, јер су државе конзервативнијих народа, какве су без сумње Пољска и Мађарска, под константним притиском и уценама Брисела да своје понашање промене.

Разлика између зараћених снага је иста и у Украјини. С једне стране имамо наводне еврофанатике и неонацисте с примесом сатанизма (обратите пажњу на пример на „Мизантропску дивизију“ и њене симболе, али и на ритуално разапињање на крст руског борца из Донбаса), а с друге војску државе за коју сама ЕУ каже да је заштитница традиционалних и конзервативних вредности, било да се бори под заставом с Христовим монограмом и ликом, било да се бори под црвеном, совјетском заставом. За то време Немачком и Европским парламентом хара странка Зелених за коју је немачки „Шпигл“ 2013. године писао да је „парламентарно крило педофилског покрета“.           

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *