Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Svet ulazi u poslednju fazu pred kraj farse ili početak rata u Ukrajini. Bela kuća proročki, ali ne do kraja uvereno, obaveštava planetu da će Rusija napasti Ukrajinu možda 16. februara, može biti do 20. februara, kada je zatvaranje zimske olimpijade u Pekingu. U Rusiji je mirno, u Ukrajini blaga panika. Šta se može očekivati ako rata ovog februara zaista ne bude? Kako izgleda američka pomoć, to jest njen nedostatak iz ugla prozapadnog Ukrajinca?
U Ukrajini, međutim, stvari stoje malo drukčije. Iako u medijskom prostoru te države nema novosti o panici među građanima, najviši zvaničnici već danima izjavljuju da nema mesta panici, dakle panika je prisutna, inače zašto govoriti o njenoj suvišnosti. Tako Služba bezbednosti Ukrajine 14. februara, koji je za Ukrajince pre Dan zaplašenih nego zaljubljenih, izdaje saopštenje da je Ukrajina pod moćnim hibridnim napadom, te da svi njeni građani moraju da sačuvaju pribranost i zdrav razum, jer i od njihovih uravnoteženih postupaka zavise bezbednost i mir države. Dva dana ranije, 12. februara, predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski u stilizovanoj vojnoj jakni, okružen ljudima odevenim u istom stilu, vidno zabrinut, govori da raspolaže različitim informacijama o aktuelnoj situaciji, a da je panika najbolji drug neprijatelja, aludirajući tu očigledno na Rusiju. Premijer Ukrajine Denis Šmigalj, istog dana kada i njegov predsednik, snima zvanično obraćanje građanima u kome između ostalog tvrdi da je Rusija opasan sused koji pokušava da uništi Ukrajinu, ali da rat ima mnogo dimenzija – od gasne krize do rasprostranjivanja panike, te ponavlja reči Zelenskog – panika je najbolji poklon neprijatelju. Izveštači iz Kijeva javljaju da je situacija nemirnija od one u Moskvi. Trenutno nema otvorene panike, pomenutih redova i slično, ali građani među sobom raspravljaju o mogućem ratu. [restrict]
UZNEMIRENOST PROSEKA Uznemirenost je svuda, u svakoj pori ukrajinskog društva, a kako i ne bi bila kada im sa Zapada jasno kažu da će rata biti, ali da ne mogu očekivati nikakvu pomoć. Stavimo se na trenutak na mesto prozapadnog Ukrajinca, ne nekog neonaciste ili neofašiste, iracionalnog radikala, već prosečnog pripadnika srednje klase iz Kijeva, recimo diplomca ekonomskog fakulteta koji radi u nekoj firmi srednjeg ranga. On, sada već sredovečni muškarac, 2014. godine kada je u Ukrajini sprovedena obojena revolucija nije spavao u šatoru na Majdanu, ali je bio na protestima nekoliko puta. Svidela mu se atmosfera, mladi ljudi puni elana, on pri kraju svoje mladosti, melanholično posmatra prethodnu deceniju, izostanak promena koje su obećane, nizak životni standard i kao kontrast visoki stepen korupcije. Čini mu se kao dobra ideja da se Ukrajina konačno istrgne iz sovjetskog nasleđa, postane moderna i razvijena evropska država u koju će se ljudi doseljavati da rade, a ne iz nje iseljavati. Stvari, ipak, kreću da se razvijaju u drugom smeru. Gubitak Krima, građanski rat na istoku države, radikalizacija društva, korupcija se ne smanjuje, život se ne poboljšava, vrednost nacionalne valute – grivne neprestano opada, medijski prostor postaje zatrovan stalnim konfliktom i mržnjom. Možda je 2014. godina tada delovala loše, možda stupanje u Evroazijsku ekonomsku uniju nije obećavalo brz ekonomski razvoj, ali je sve od tada više ličilo na pakao, nego na raj. Kako godine prolaze, a osam godina je dug period u nečijem životu, on se polako navikava na krizno stanje i postaje apatičan. Na poslednjim izborima 2019. glasao je za Zelenskog, kao kandidata centra između Porošenka, koji je igrao ulogu tvrdog ukrajinskog patriote, i umereno proruski nastrojenog Jurija Bojka. Očekivao je da Zelenski postigne trajni mir s Rusijom, možda i bez vraćanja Krima, ali takva je situacija, dok bi se zadržao prozapadni kurs države. Kao i svi pre njega, Zelenski ga razočarava, nema mira, nema napretka ni na jednom polju.
Onda dolazi decembar 2021. godine i počinje aktuelna kriza. Bajden i Putin se dogovaraju oko Ukrajine kao da je ona igračka, naš protagonista, prosečni Ukrajinac iz srednje klase, konačno počinje da razume da 2014. nije predstavljala izbor između Zapada i Istoka i da Ukrajini nije suđen Zapad. Ukrajina je tek istureni položaj SAD i NATO-a na njihovom istočnom frontu. Ona nikada neće biti integrisana u Zapad, ona je adut u pregovorima s Rusijom koji nadilaze čak i nju i zapravo ciljaju Kinu. Naš junak već tri meseca – decembar, januar, februar – sluša dva narativa: prvi, Rusija je pred invazijom Ukrajine; drugi, SAD neće braniti Ukrajinu od Rusije. Uznemireno čita vesti – SAD vraćaju porodice diplomatskog osoblja, za njima idu i Britanci, Kanada privremeno prebacuje ambasadu iz Kijeva u Lavov; lideri svih tih zemalja savetuju svojim građanima da što pre napuste Ukrajinu, Bajden dodaje da neće biti evakuacije američkih građana kao u Avganistanu, jer američka armija ne sme da uđe u Ukrajinu iz straha od velikog rata s Rusijom; istovremeno opet te iste tri države svakodnevno prevoze nove i nove partije municije i nestrateškog oružja u Ukrajinu; na kraju zapadne kompanije za osiguranje letova ne žele na sebe da uzmu rizik koji može uslediti i prete obustavom međunarodnih letova.
Sve liči na još jedno „pobedonosno“ povlačenje SAD iz nekog kutka sveta, a domoroci su prepušteni sami sebi. Jedino što je naš protagonista sebe video kao Evropljanina, a ne kao Vijetnamca, Kurda ili Avganistanca, da pomenemo samo neke žrtve američkih geopolitičkih igara. Prevario se, Rusija iz 2014. sada izgleda kao bolji izbor, ali može da dobije samo Rusiju iz 2022, povratka na staro nema, kao ni njegovih nada i snova. Nekako je i sam kriv za razvoj događaja, zar ne, on i milioni drugih na njegovom mestu, njihova loša procena, to što su dopustili da budu obmanuti dovelo je do tih osam teških i izgubljenih godina, one se nikada neće vratiti. Jedino mu preostaje poslednja nada – da barem rata u Kijevu neće biti. Doveo je cara do duvara i, kako to ruska poslovica kaže, ostao kod razbijenog korita. Sada ima samo da se plaši toga da SAD ne pričaju u prazno i da će nekom namernom provokacijom izazvati invaziju Rusije.
HLADNA STRATEGIJA Daleko od perspektive prosečnog Ukrajinca, čak i fakultetski obrazovanog, nalazi se sfera analitike, pa i vojna. Nijedna od njih dve ne uzima u obzir pojedinca, njegove zablude i želje, on je tu samo kao resurs i to kao deo mase, izdvojen iz grupe on gubi svoj značaj. Ovde postoje tri scenarija: prvi, pregovori Rusije i SAD konačno propadaju, SAD organizuju neku provokaciju u Ukrajini koju Rusija ne može da ignoriše, započinje rat Ukrajine i Rusije. Drugi, pregovori su uspešni, nastavljaju se iza kulisa, a čitav američki narativ je priprema za povlačenje iz Ukrajine, a da to ne izgleda kao povlačenje već kao dostizanje „mira za naše doba“. Treće, pregovori niti propadaju, niti uspevaju, nastavljaju se, održava se status kvo, februar se jednostavno završava bez bilo kakvih ratnih dejstava. Pre objašnjenja koji scenario izgleda najrealnije, treba prevesti izjavu ukrajinskog ambasadora u Londonu Vadima Pristajka koju je 13. februara, u jeku krize, dao za Bi-Bi-Si. Na pitanje može li Ukrajina odustati od želje da pristupi NATO-u, rekao je „mogli bismo“. Kasnije je pojasnio da bi takav izbor Ukrajine bio determinisan opasnošću (od Rusije). Ukrajinski ambasador je izneo ovo mišljenje javno, državnom britanskom mediju dobro znajući da od 2019. godine ukrajinski ustav sadrži odredbe o kursu zemlje ka članstvu u NATO-u i EU. Pristajko je to sam priznao, a objasnio je stav fleksibilnošću koja je neophodna da bi se našao izlaz iz trenutne krize. Dakle, sami ukrajinski zvaničnici dobro znaju da je Ukrajina ostavljena sama sebi i da NATO nikada nije bio realna opcija, jednostavno je došao momenat da ono što je svima jasno postane i javno. Inače je ova novost glavna u svim ukrajinskim medijima, jer je Pristajko ujedno i bivši ministar spoljnih poslova Ukrajine. Kao dodatak razmišljanju o potencijalu svakog od ova tri scenarija može poslužiti i izjava predsednika Zelenskog, koji je najave iz SAD o napadu 16. februara uzeo sa skepsom i tražio od svojih partnera dokaze kojim bi potkrepili tako ozbiljne tvrdnje.
U slučaju prvog scenarija i američke provokacije, cela Evropa se vraća u stanje podeljenosti i Hladnog rata. To je najgori scenario, čak i za SAD koje tako otvaraju drugi front, dok im je primarni u istočnoj Aziji protiv Kine. SAD su postavile takve uslove – bilo kakva vrsta neposredne intervencije povlači totalne sankcije koje otvaraju prvo poglavlje novog hladnog rata, da su vojni scenariji ovde manje bitni. Ako su sankcije totalne bez obzira da li Rusija samo štiti Donjeck i Lugansk, dođe do Kijeva ili ide do zapadnih granica Ukrajine, zašto bi se ona bilo gde u okvirima Ukrajine zaustavljala? Uostalom o tome je 13. februara govorio predstavnik Pentagona Džon Kirbi, objašnjavajući da SAD neće uvoditi nikakve preventivne sankcije protiv Rusije u izostanku njene intervencije u Ukrajini, jer bi onda SAD izgubile instrument odvraćanja Rusije od napada na Ukrajinu. Dakle, u slučaju izbijanja rata unapred je poznato da se NATO neće mešati. SAD će tako vezati EU za sebe, ali će polako iscediti njene potencijale, dok će Rusija biti prinuđena da postane mlađi partner Kine i stavi joj na raspolaganje sve svoje resurse. Sjedinjene Države u toj trci ne mogu da izađu kao pobednik. Zato je ovaj ratni scenario manje verovatan. Dodajmo tu i članak francuskog lista „Figaro“ u kome izvor iz Jelisejske palate tvrdi da predsednik Francuske Emanuel Makron, za razliku od Bajdena, ne vidi pokazatelje ruske intervencije u Ukrajini. Tu je i zvanični stav Nemačke da se protivi slanju naoružanja Ukrajini, što su ukrajinski zvaničnici u više navrata neskriveno i grubo kritikovali.
Drugi scenario je najpoželjniji za sve aktere, osim za Kinu, jer bi dogovor SAD i Rusije označio neminovno obnavljanje veza Rusije sa Zapadom, još jedan zaokret, ovaj put od Dalekog istoka. Takav ishod bi značio i ponovnu liberalizaciju ruske unutrašnje politike. U ovom razvoju događaja, gde su tenzije oko Ukrajine u stvari kamuflaža za američko povlačenje, Rusija bi mogla nesmetano da razvija svoj evroazijski ekonomsko-politički blok, ne u konfliktu već u saradnji sa EU. Trošak konflikta SAD s Kinom bi se znatno smanjio, jer bi Sjedinjene Države mogle da preusmere sve resurse na ograničavanje rasta moći Kine, dok bi EU konačno dobila odrešene ruke da završi proces integracija preostalog dela Evrope van ruske sfere interesa i šansu da se nesmetano razvija bez spoljne opasnosti. Ipak, poslednje zajedničke deklaracije lidera Rusije i Kine ne sugerišu ispunjenje ovog optimističnog scenarija, zvanični Peking, kroz sajt svog predstavništva pri EU, čak je istupio sa izjavama u kojima osuđuje širenje NATO-a.
Uzimajući u obzir prva dva scenarija, nameće se zaključak da je treći – održavanje statusa kvo i nastavak odmeravanja sila, najrealniji ishod ove krize. U suštini, to znači da se ništa ne menja ovog februara, da to neće biti trenutak upisan u anale istorije, te da će se zimske olimpijske igre u Pekingu završiti bez izbijanja novog rata u Evropi. Ovaj put znači da će Rusija nastaviti lagano da klizi ka Kini, dok će EU biti pod sve većom kontrolom SAD usled nedostatka mogućnosti da bez NATO-a ostvari sopstvenu bezbednost. Ukrajina će produžiti svoje nazadovanje, nije ni bitno ko će 2024. godine na predsedničkim izborima odneti pobedu. Evroazijska unija će sporo napredovati. Može se reći da će pregovori Rusije i SAD, započeti u decembru, dostići nedramatičan zastoj, ali da će se fokus čitavog sveta, strah od novog rata prebaciti na Daleki istok, konkretno na Tajvan. Zamenik direktora Centra za američka istraživanja Fudanskog univerziteta u Šangaju Sin Ćijang je za kineski „Global tajms“ iskoristio primer američkog mešanja u Ukrajini za poređenje s Tajvanom. Ugledni kineski ekspert objašnjava kako SAD koriste Ukrajinu na isti način kao i Tajvan, te da će u ratu koji SAD provociraju nastradati Ukrajina, pa i Tajvan ako se krene tim putem. Analiza sugeriše da od rata u Ukrajini profitiraju SAD. „Global tajms“ je poznat kao radikalno patriotski list pod kontrolom Komunističke partije Kine, koji kao što se može videti već raspravlja o mogućem tajvanskom ratu. [/restrict]
